Матаушић: Истина о спашавању српске дјеце крила се у јасеновачком депоу

Јавности је познато име готово сваког злочинца из протеклих ратова – али имена оних који су помјерали границе хуманости у најтежим могућим ратним условима, нису. Почесто су чак годинама скривана од јавности. Такав је и случај Диане Будисављевић која је у Другом свјетском рату спасила око 7.500 дјеце из усташких логора.

Скупљала је податке и водила евиденцију и о дјеци која су пролазила кроз Загреб или су из био којих разлога била одвојена од родитеља. Њена картотека имала је 12.500 имена. Диана је била Аустријанка удата за Јулија Будисављевића, љекара који је радио као главни хирург на загребачком Ребру.

Ова дама из високог друштва, већ почетком Другог свјетског рата сазнаје за логоре. Користи знање њемачког језика, свој друштвени положај и везе с водећим личностима у Загребу за добијање дозволе да из логора Стара Градишка, те помоћних логора око Јасеновца, извлачи српску дјецу.

Након ослобођења, југославенска тајна служба ОЗНА преузима њену картотеку, албуме са фотографијама дјеце и лични аутомобил. Акција спашавања дјеце била је превише важна да би била избрисана. Али у званичној нарацији историје није било мјеста за Диану Будисављевић.

Загребачка историчарка Наташа Матаушић завршава докторску тезу посвећену операцији спашавања коју је водила Диана Будисављевић.

РСЕ: Када сте сазнали за улогу коју је Диана Будисављевић имала у спашавању дјеце у Другом свјетском рату?

Матаушић: Још 2003. године, када се у Јасеновцу припремала стална поставка музеја, али је грађа била у великој мјери отуђена. Заправо, нисмо знали точно гдје се налази. Отишла сам у наш депо како бих скупила материјал и ту налазим гомилу фотографија дјеце и неке албуме који годинама нису били обрађивани. Вјеројатно су сви прије мене избјегавали ту тешку тему. Онда сам се прихватила посла.

У четири албума уз сваку фотографију дјетета био је и датум када је снимљена. Те фотографије су ме прогањале. Дјеца у грозном стању, снимљена у загребачким болницама или у логору у Сиску. Тада је један од чланова Савјета Спомен-подручја Јасеновац случајно дошао код мене, видио албуме и узвикнуо: „То мора да су албуми Диане Будисављевић!“.

Он је познавао њену унуку Силвију Сзабо која је у то вријеме заједно са Архивом Хрватске спремала прво издање Дианиних ратних дневника. Након тога је госпођа Сзабо дошла у Музеј и заједно смо то све прегледали, те успоредили рукопис на полеђини фотографија са Дианиним рукописом. Није било дилеме. То су били албуми Диане Будисављевић. Те године су објављени њени Дневници и тако сам сазнала за њену улогу. Дневник је био шок и за јавност и за људе који су се бавили темама Другог свјетског рата.

Први пут је било јасно ко је спашавао дјецу са Козаре, из Подкозарја, са Кордуна и Баније. Ти албуми су њој били одузети 1945. године. Пронађени су на тавану Више школе за социјалне раднике.

Диана Будисављевић

​РСЕ: Када прича о Диани постаје позната?

Матаушић: Након објављивања књиге под насловом „Дневник Диане Будисављевић 1941-1945“ прича поприма другачију димензију. Заједно су је издали Хрватски државни архив и Спомен-подручје Јасеновац. Наиме, Диана је тијеком рата водила стенографске биљешке на њемачком језику. Почела је водити дневник у листопаду 1941. и завршила га 1947. године. Њена унука Силвија Сзабо, која је била професорица на Филозофском факултету у Загребу, сада у мировини, превела је тај Дневник и био је припремљен за објављивање још прије Домовинског рата, али је објављен тек 2003. године

РСЕ: Зашто је, према Вашем мишљењу, прича о Диани била непозната јавности толико дуго времена?

Матаушић: Та прича о спашавању козарачке дјеце није била непозната, поготову у Загребу. Пуно те дјеце је остало у Загребу након Другог свјетског рата. Било је доста и оних који су се вратили. Комунистичка партија је на себе узела улогу спашавања и збрињавања те дјеце, а Дианина улога у свему томе била је потпуно непозната. Није се знало да је на њену иницијативу и уз њен труд прибављена дозвола за спашавање дјеце из усташких логора, гдје су дјеца након Козарачке офензиве била заједно са својим мајкама. Након што су мајке отјеране на присилни рад у Њемачку, дјеца су остала сама без икакве скрби. То је Диана сазнала, јер су ти транспорти ишли преко Загреба.

Диана започиње ту велику акцију, служећи се знањем њемачког језика и својим познанствима. Муж јој је био познати кирург и, иако је био Србин, радио је на клиници. Преко супруга долази у контакт с лијечницима који су јој помагали. Осим тога, она је имала довољно храбрости да покуца на сва врата. Није се либила доћи ни до Андрије Артуковића и свих оних који су јој могли помоћи. Сасвим случајно је упознала часника њемачке војске Густава вон Коцзиана који је одиграо пресудну улогу у добијању дозволе да се дјеца могу преузети из логора. Он ју је повезао са Славком Кватерником који је утјецао на свог сина Еугена Диду Кватерника, да коначно добије и писану дозволу.

РСЕ: Да ли сте сазнали за судбину неке од дјеце коју је Диана спасила?

Матаушић: Дана Будисављевић, која је њена презимењакиња али не и блиски род, радила је документарни филм и у склопу тог пројекта прављено је истаживање. Нека од те дјеце, сада осамдесетогодишњаци, живе у Загребу. Знају да су посвојени. Неки од њих су жељели упознати своје биолошке родитеље, неки не. Најпознатија беба са Козаре је глумица Божидарка Фрајт. Дјеца се не сјећају Диане јер су били превише мали. Отац мог супруга сјећа се да су с њим у основној школи у Загребу била дјеца с Козаре.

[Фотогалерија]

Заборављени спасилац из Другог свјетског рата

​РСЕ: Постоји ли нека документација о повратку те дјеце послије рата?

Матаушић: Како да не. Диана о томе пише у свом Дневнику. Велики број дјеце враћен је 1945. Диана је добила око 4.000 различитих упита од родитеља који су тражили своју дјецу. Дио њих је остао у Загребу, најчешће они који су били мали и који нису знали рећи ни своје име и презиме, нити су могли рећи било што о својој обитељи.

РСЕ: Можете ли нам разјаснити бројке? Медији говоре о 12.000 дјеце које је спасила Диана Будисављевић, али се помињу и друге бројке.

Матаушић: Та бројка од 12.500 стално се помиње. Диана је евидентирала толико дјеце. Али она је особно из Јасеновца и околних логора извукла око 7.500 дјеце. Она је особно ишла са сестрама и лијечницима Црвеног крижа и најприје би ту дјецу пописала и одвела у Загреб или Сисак, гдје су били смјештани у неке установе или код обитељи. То можемо са сигурношћу рећи. Она је имала евидентирано 12.500 дјеце. То су били они који су прошли кроз Загреб. Рецимо, из Београда у два наврата око 500 дјеце која одлазе на опоравак у Швицарску – нису са Козаре, већ су из других ратом захваћених подручја.

РСЕ: Завршавате докторат на ову тему. Дуго се већ бавите Дианином причом. Шта је на Вас оставило најснажнији дојам?

Матаушић: То је без дилеме Дианин опис првог путовања у Стару Градишку. Ту их је дочекао командант логора Макс Лубурић који их оставља да цијелу ноћ чекају прије него што ће ући у логор. Говори им „што имају бринути о српској дјеци – зашто не брину о католичкој и муслиманској дјеци која су такођер гладна“. Пријети им да ће их оставити у логору и да нико никада неће сазнати гдје су и што им се догодило. Но, Диана ипак заједно са медицинским сестама из Црвеног крижа улази у дјечију болницу. Престрашно је у каквом су стању била та дјеца, чије су мајке већ одведене на присилни рад у Њемачку.

Док сам обрађивала ове албуме, нисам могла да спавам и имала сам ноћне море. Како ли је тек било видјети ту дјецу уживо, као што их је видјела Диана Будисављевић.

Аутор: Гордана Кнежевић

Извор: Радио Слободна Европа

Везане вијести:

Зашто и од кога су дјеца са Козаре доведена у позицију да их …

иана Будисављевић: Пред носом режиму, за хиљаде живота …

Диана Будисављевић – Отргнута од заборава | Јадовно 1941.

Акција Диане Будисављевић – најевећи подвиг у Другом …