Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Масакрирање српских цивила на Банском Грабовцу у јулу 1941. године

Датум објаве: субота, 30 јула, 2016
Објављено у Некатегоризовано
Величина слова: A- A+

„Ми знамо како рана пече,

– и како боли нож…
Истина је наша
крвљу записана”

(епитаф на споменику грабовачким жртвама -Јуре Каштелан)

 

Крајем јула 1941. године, глинске, петрињске и загребачке усташе, довеле су на Бански Грабовац преко 1200 похапшених српских сељака, од 16 до 60 година старости из срезова: Глина, Петриња и Двор на Уни. Павелићев Покријетни пријеки суд све их је прогласио „кривим” и осудио их на смрт. Усташе су технику егзекуције, над тим несрећницима, примењивали према својим личним склоностима. Крвави пир на Грабовцу успело је да преживи само седам људи.

Ево за ову прилику неколико делова из необјављеног дневника др. Јураја Перина, Хрвата, глинског лекара, који је предао публицисти Ђури Роксандићу 1971. године.

„Када је влак кренуо из Храстовице, усташе су ужурбано легитимирали путнике, а све православце су спроводили у сусједни вагон, из којег је допирала велика галама… Када се влак зауставио на Банском Грабовцу, усташе су из тог вагона на силу изводили ван испребијане људе. Први човјек који је изгуран из вагона био је сав крвав од убода бајонета. Све те људе је поред влака дочекала друга група усташа са упереним пушкама на готовс. Почели су тада нови убоди са бајонетима, уз псовање, јауке, викања и пушкарања… Убили су га. Моја супруга, видевши те призоре, и још једна сапутница добиле су живчани напад… Домобрански поручник који је сједио са нама занијемио је од шока као и ја…”

Др. Перин је своје успутно виђење усташког дивљања саопштио свом куму др. Јурају Ребоку у Глини.

„Прве моје ријечи биле су да му испричам шта сам доживио у влаку од Петриње до Грабовца и осудим поступак усташа са православцима. Др. Ребок је одговорио, требали су се покорити власти или иселити у Србију када је то било одређено. Мјесто тога они су почели бјежати у шуму. Др. Перин му је узвратио: зар нијесу мушки Глињани Срби из чистог мира оне свибањске ноћи одведени из кућа, дигли су их усташе из кревета и поклали. Тко ће после тога вјеровати.”

На Грабовачкој пољани иза железничке станице, недалеко од Соколског дома, био је стациониран ратни логор за усташке јединице, сабирно место и полигон сурове смрти за похапшене људе.

Према сведочењу ухваћеног усташе Ивана Мушкона из Петриње, пред комисијом за ратне злочине, забележено је:

„Командно језгро казнене експедиције на Грабовцу сачињавали су високи хрватски дужносници: Еуген Кватерник – Дидо, заповедник УНС-е за НДХ, Божидар Церовски заповедник усташког редарства у Загребу, Иван Турки командант усташких постројби са Пријеким судом, Драгутин Импер предстојник Глине, Др. Мирко Јерец велики жупан”. Иван Мушкон у својој изјави коју је дао пред комисијом за ратне злочине, именовао је већи број познатих усташа из Глине и Петриње, који су на Грабовачком стратишту, свирепо мучили своје жртве пре убијања.

„Мрцварење приведених Срба није било ни за гледање ни за слушање”, изјавило је пред комисијом неколико преживелих сведока тог ужаса: Аниша Штековић, Стеван, Петар и Јанко Јекић, Петар Станковић, Буда Поповић, Јован Орлић и Васиљ Невајда (њихове изјаве делимично су редиговане). Сви људи које су усташе довеле на Грабовац, морали су да седе на земљи окренути према великим гробницама, не слутећи да ће њихову насилну смрт усташе испратити бучно и весело уз музику и народне песме… Између бивака и казнене експедиције и ископаних јама, био је тамбурашки оркестар са женском певачком групом. Пристигли су певајући и у свечаним шокачким ношњама – као да су дошли на смотру народног стваралаштва.

Уз разиграно коло са алкохолисаним џелатима, песме и шенлучења, почела је и ликвидација – на смрт осуђених Срба.

Један коњаник је у галопу дојахао испред усташких шатора с повијеним телом према коњској гриви, и камом у испруженој руци – као да је био под Сигетом! Тај је јуришник скренувши са шљунковите цесте, довукао за собом огуљено тело учитеља Матијевића – са привезаним рукама за теглећи вагијер!

У вештини мучења посебно су се истакле чунтићке и петрињске усташе: Иве Шарића, Дује Крпана, Иве Сверине, Мате Мрвића… Касапили су на Грабовцу Ђуру Штековића, солунског добровољца. Одсекли су му једну а затим другу руку до лакта, исто тако и обе ноге до колена. Ђуро је неартикулисано запомагао да га убију -али му ту милост нису учинили.

Тако је тај борац са Кајмакчалана из Првог светског рата, окончао свој живот у Другом светском рату умирући као живи „торзо”. Павелићеви „месари” уживали су у касапљењу човека пред очима његовог малолетног сина Јанка. Малишан је од тога призора онемео.

Такав садизам је био перверзнији чак и од оног када је Јакуб паша – после Крбавске битке – заробљеном бану Деренчину код сваког оброка стављао на трпезу и одсечену главу његовог сина!

„Двојица усташа су играла по леђима Николе Бороте, железничара, да би му исправили урођену грбу.” Само је Никола знао са каквим је боловима умирао. Драгутин Лабош, шеф железничке станице у Петрињи, изјавио је пред комисијом за утврђивање усташких злочина и ово “када сам 26. српња дошао на Грабовац, Турки ми је рекао – одоше и ваши жељезничари, а Бороти смо “исправили грбу” (Иван Турки је био командант усташких постројби и председник Пријеког суда – прим.Д.Ч.)

Стјепан Пјешак је са својим усташама поубијао из пушака у теме све копаче на дну тек довршених предубоких јама. Наредне жртве падале су преко њих под ударцима секира, маљева, ножева… Биле су то омиљене убиствене алатке за мучење и масакрирање Срба на свим стратиштима Павелићеве Независне Државе Хрватске.

Усташки кољачи су на Грабовцу, уз тродневно оргијање, стимулисани алкохолом и музиком, брутално поубијали 1200 недужних српских цивила, а грабовачку пољану натопили са више тона њихове крви. Зликовци су по извршеном задатку егзекутивног штаба, у својој патолошкој мржњи према жртвама, прекрили српске гробове лешевима грабовачких паса…

 Дописник америчке ТВ мреже АВС НЕWС, Сергеј Бодић упитао је (1991) на конференцији за штампу, тада актуелног министра рата Републике Хрватске, др. Шиму Ђодана – „Да ли сте икада били на Банији, и да ли знате да је Љубан Једнак једини преживели у покољу Срба у глинској цркви 1941. године, поново у сличној и још горој ситуацији. Кућа му је демолирана, а он принуђен као пре пола века да бежи и спасава живот од Хрватске народне гарде?”

„Господине, одговорио је министар рата Ђодан, немојте овдје ширити четничку пропаганду!… Тај господин ког помињете 1941. године имао је а и сада има пројекат да уништи све што је хрватско.”

Било би овде излишно коментарисати због чега је недоклани Љубан Једнак, након 50 година, по други пут побегао између каме и јаме, или пак о нивоу интегралне личности Шиме Ђодана, као ресорног министра рата Републике Хрватске!


<Мајска ликвидација глинских Срба 11-13 маја 1941. године>   <Садржај> 

<Усташки злочин над Србима у глинској православној цркви био је испланиран за Илиндански празник>


 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top