Масакр на обали Саве

По налогу управнице женског логора, убијено око 70 Јеврејки из Сплита. Завршетак пољских радова значио почетак ликвидација

МАЛИ је број логораша успео на неки од начина да извуче живу главу из Концентрационог логора Јасеновац, а већина њих оставили су своја сведочанства.

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 21. маја  2016. године.

Селим Ресуловић пише: „У логору III Ц био је отац са сином од осам година. Дијете је било глухонијемо. Заповједник логора Јере Маричић стријељао је једног заточеника. Глухонијемо дијете је истрчало из строја и гестикулирајући почело да протестује.

Маричић је био збуњен. Револвер, који му је још био у руци, држао је као да не зна шта би са њим. Дијете је неартикулисаним гласовима и даље протестирало показујући на убијеног. Коначно, Маричић се окренуо и жустрим кораком, што му није било својствено, напустио простор логора III Ц“.

Штефица Белак Павичић је записала страшну причу: „Негдје у марту 1944. године дошао је у женски логор Јасеновац један транспорт жена Јеврејки из Сплита. Било их је нешто око 70, рачунајући и нешто дјеце. Усташица Цигић Невенка ми је наредила да их попишем, да у картицу унесем њихове генералије.

Смјештене су у другу бараку, која се у то вријеме испразнила, јер је већи број жена послат у село Млаку, 12 километара од Јасеновца на пољске радове, а један дио је у току зиме 1943/1944. ликвидиран. Ликвидације у Јасеновцу биле су честе, нарочито у касну јесен и зиму, када су престајали пољски радови. Тако су једне жене нестајале, а друге долазиле.

ПРЕД СОПСТВЕНИМ ГРОБОМ

Сећање Балда Бодулића: „Послије једног бомбардирања жељезничке станице у Јасеновцу од стране партизанских авиона, одређен сам са групом од 20 логораша на рашчишћавање рушевина на жељезничкој станици. Један од логораша покушао је побјећи. Десет из наше групе одређено је да се стријеља на лицу мјеста. Преко пута станице, према логору натјерали су нас да ископамо властити гроб. Кад смо били постројени за стријељање и у часу када су даване команде усташама, ми смо спонтано напустили строј и нашли се у загрљају, у ‘букету протеста и заједништва’. То је збунило усташе и били смо враћени у логор“.

У том транспорту Јеврејки углавном су биле старије жене, од четрдесет година навише. Било је и нешто млађих са дјецом и неколико дјевојака. Дјецу су одузели увјеравајући мајке да ће их послати у неко сабиралиште у Славонију, гдје ће бити распоређена по породицама. Оне нису могле знати, као ми старе логорашице, да ће дјеца бити ликвидирана.

Ненавикнуте на тешке услове живота у Јасеновцу и глад, а већ у годинама, почеле су се разбољевати. Није прошло ни мјесец дана, а у тој бараци је завладала дизентерија. Жене су падале једна за другом. Нисмо знале што да радимо. Одговарајуће хране и лијекова нисмо имали. У бараци се осјећао смрад. Питке воде није било. Др Бошковић, логорски љекар, који је повремено долазио у логор у пратњи усташа, био је беспомоћан. Цјепива није било. Бојали смо се да се зараза не прошири, што би имало великих посљедица, јер би усташе све болеснике ликвидирали.

Тада нам је друг Бошковић рекао да покушамо лијечити болеснике народним чајевима, и да пронађемо у логору жене траварице. Пронашле смо двије сељанке, које су и иначе купиле љековите траве са поља. Нешто су налазиле у логору, а нешто су доносиле са поља, јер су почели пољски радови. Оне су те траве мијешале, кухале чајеве и давале болесницама…

Онда се десило оно што нас је потресло. Био је крај маја 1944. Усташица Цигић Невенка, заповједница женског логора, наредила ми је да све жене Јеврејке из бараке II попишем и да јој предам списак, јер ће те жене бити послате у логор у Старој Градишки. Затим је наредила да понесу са собом своје ствари. Дошао је један усташа, прозвао их по списку и одржао им говор да иду у логор у Старој Градишки, гдје ће радити у радионицама кројења, шивања, плетења, што је много лакши посао него у Јасеновцу. Ако нека од млађих жена жели да остане и да ради у пољу тежачке радове нека изађе из наступа. Стајала сам поред наступа и рекла једној млађој дјевојци (звала се Штефица Маестро) нека изађе, али није хтјела, јер јој се у наступу налазила мајка. Нисам јој могла, а ни смјела рећи шта их чека. Оне нису познавале варке усташа, и преживјеле толике ликвидације као ми старе логорашице.

Мада смо знале да ћемо једном све доћи на ред и да нитко жив, осим ријетких, неће изаћи, ипак сваки нови дан живота био нам је драг… Ниједна није изашла из наступа. Одвели су их до ријеке Саве у близини нашег логора. Усташица Цигићка одабрала је неколико жена да им помогну да изнесу своје завежљаје. На обали Саве низводно стајао је велики брод и једна група усташа у црним униформама. Усташе су их називали ’логорски сат’ (сатнија), а ми логораши кољачима.

Усташе су се понашали пријазно – тај олош људског рода, те звијери и крвопије, ти страшни људи, за које човјечији живот није значио ништа, те убице, који су уништавали сопствени народ, кољачи без мозга, срца и без имало људског у себи. Брод је кренуо низ Саву односећи своје жртве у смрт. Сутрадан смо сазнали да је читав транспорт ликвидиран и да су лешеве побацали у Саву. Тако је нестао један транспорт жена…“

Запис Недељка Илића: „Негдје у другој половици маја 1942. године дотјераше усташе групу од 28 људи из Лике и одмах их чаркари почеше клати испред управне зграде. Али један младић, могао је имати око 25 година, крупан, висок, само се размахнуо, удари шепавог заставника, мислим да је то био Алага, који тада није клао, него је посматрао са осталима. Личанин га је ударио ногом у препоне и овај је одмах пао. Усташе су се одмах сручиле на Личанина и ударале га ножевима. Он онако јак, иако израњаван, њих је редом ударао и ногама и рукама све док није добио смртоносан ударац ножем у главу…“.

(Наставиће се)

Аутор: Антун Милетић

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Јасеновац – живе српске ране (1): Прво Србе истребити!

Јасеновац – живе српске ране (2): Три Будакова фронта!

Јасеновац – живе српске ране (3): Убити учитеље и попове

Јасеновац – живе српске ране (4): Крвави пир у глинској цркви

Јасеновац – живе српске ране (5): Сведок страшног покоља

Јасеновац – живе српске ране (6): Часни фратар – сотона

Јасеновац – живе српске ране (7): Градина – град мртвих!

Јасеновац – живе српске ране (8): Пресуда судији Илићу

Јасеновац – живе српске ране (9): Фуртули свитања нема!

Јасеновац – живе српске ране (10): Звер уморна од клања!

Јасеновац – живе српске ране (11): Злодела Анте Врбана!

Јасеновац – живе српске ране (12): Неко мора да преживи!

Јасеновац – живе српске ране (13): Бег из усташког пакла

Јасеновац – живе српске ране (15): Шакићи крвавих руку

Јасеновац – живе српске ране (16): Усташка фабрика смрти

Јасеновац – живе српске ране (17): Жртве нису избројане