Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Bombardovanje gradova bilo je u nadležnosti Titovog Vrhovnog štaba. I u drugom bombardovanju Niša nemački objekti su ostali čitavi
Mesec dana posle savezničkog razaranja Niša, krajem novembra 1943. godine, Tito je, na predlog svojih saradnika iz Slovenije, u Jajcu proglašen za maršala. Dva meseca kasnije, 5. februara 1944. godine, on će svojim izaslanicima u Srbiji (Glavnom štabu NOV i PO Srbije) uputiti depešu koja će više od 50 godina skrivati jednu od najvećih tajni Drugog svetskog rata na našim prostorima. Tajnu – ko je u stvari tražio, ko predlagao, a ko odobravao najbestijalnije razaranje srpskih i crnogorskih gradova u njihovoj istoriji. Original ovog dokumenta glasi: “Vrhovni štab NOV i POJ, u saglasnosti sa Savezničkom misijom pri Vrhovnom štabu odobrio je upućivanje majora Johana Henikera Majora, Glavnom štabu NOV i PO Srbije kao lokalnog pretstavnika Savezničke misije pri Vrhovnom štabu, kod koje je on do sad bio na službi.
Dužnosti g. majora Henikera, kao šefa lokalne savezničke misije pri Glavnom štabu NOV i PO Srbije biće sledeće:
1. Opšta veza sa Glavnim štabom NOV i PO Srbije. U vezi sa time vi ćete njemu davati obaveštenja koja su korisna za zajedničku borbu protiv okupatoraa i domaćih izdajnika.
2. Sve vaše želje u pogleđu pomoći savezničkog vazduhoplovsta on će dostavljati Savezničkoj misiji pri Vrhovnom štabu koja će vašu želju saopštiti Vrhovnom štabu. Vrhovni štab pak će odlučiti da li će predloženi cilj da se bombarduje s obzirom na opštu vojnu situaciju u Jugoslaviji.
3. Organizacija snabdevanja NOV i PO Srbije. U tome cilju on se opunomoćuje da u savetovanju s vama predloži mesta za bacanje materijala kao i potrebu za slanje posebnih lokalnih misija na pojedina mesta. Što se tiče slanja materijala, on ili lokalne misije saopštiće vaše potrebe Savezničkoj misiji pri Vrhovnom štabu i savezničkoj Vrhovnoj komandi u Sredozemlju. O tome koliko, i kada će se avioni slati konačno će odlučiti Vrhovni štab u saglasnosti sa Savezničkom misijom. Da bi se pak organizovalo slanje materijala potrebno je da on i posebne lokalne misije budu u stalnoj radiotelegrafskoj vezi sa savezničkom Vrhovnom komandom u Sredozemlju i savezničkoj misijom pri Vrhovnom štabu.
PRIMORANA KAPITULACIJA
– Ja bih razumeo bombardovanje Niša – rekao je opraštajući se od svojih izginulih sugrađana okružni načelnik Jovan Barjaktarević – da smo mi zaraćena sila, pa da oni hoće da nas primoraju da kleknemo na kolena i da položimo oružje. Da nas primoraju na kapitulaciju. Pa zar mi nismo kapitulirali i pobacali oružje još onda kada smo se vezali za one koji su ove žrtve i prouzrokovali. Sada mi nemamo pred kim da kapituliramo, jedino ako oni hoće da kapituliramo pred Titom.
A/ Savezničkim oficirima omogućujte prisustvovanje pojedinim vojnim operacijama i akcijama po njihovim željama.
Smrt fašizmu – Sloboda narodu!”
Drugim rečima, Tito u ovoj depeši svoje poverenike u Srbiji najpre obaveštava da im u specijalnu misiju šalje engleskog majora Džonija Hanikera, člana Britanske vojne misije pri Vrhovnom štabu NOVJ, a onda im od reči do reči kaže: – Sve vaše želje u pogledu pomoći savezničkog vazduhoplovstva on će dostavljati Savezničkoj misiji pri Vrhovnom štabu NOVJ. Vrhovni štab će pak ODLUČITI da li će predloženi cilj da se bombarduje.
Ova depeša razrešava sve dileme koje su naši istoričari i drugi čuvari Titovog “imena i djela” decenijama izmišljali da bi “najvećeg sina naših naroda i narodnosti” sačuvali od njega samoga. A oni su decenijama, mnogi to čine i danas, tvrdili da Tito i njegov Vrhovni štab nisu imali nikakve veze sa anglo američkim, bombardovanjem najvećih gradova Srbije i Crne Gore, da oni tu operaciju ni slučajno nisu odobravali, da se Tito navodno ljutio na Engleze i Amerikance zbog ove čudovišne operacije, čak da je kod svojih zapadnih saveznika protestovao što tako bezdušno uništavaju srpske i crnogorske gradove, što bezrazložno ubijaju bespomoćno civilno stanovništvo… A sada je, donekle, jasnije da sve te razorne akcije odobravao sam Tito, da je njegova reč bila i prva i poslednja. Njegovi izaslanici u Srbiji i Crnoj Gori prijavljivali su, po Titovom nalogu, svoje želje, a on, verovatno sa još nekolicinom saradnika iz Vrhovnog štaba, odlučivao kad će one, kako i s koliko aviona i bombi, biti realizovane.
Ova depeša skida razvejava sve istorijske zablude oko bombardovanja bilo srpskih i crnogorskih gradova, ali i sa prvog anglo-američkog satiranja Niša. Na osnovu mehanizma izloženog u telegramu drugovima u Srbiji vrlo je logično da se pretpostavi da Tito za to bombardovanje Niša nije tražio pokriće u željama potčinjenih u Glavnom štabu Srbije, već da je tom prilikom imao drugih i konkretnijih ideja.
Ovakav zaključak potvrđuje i činjenica da će se Englezi i Amerikanci ubrzo posle slanja ove Titove depeše ponovo obrušiti na Niš. Desilo se to 30. marta 1944. Samo jedna bomba teška 500 kilograma srušila je i u prah i pepeo pretvorila četiri porodične kuće u centru ovog izmučenog grada.
Izvlačenje mrtvih i ranjenih trajalo je punih šest dana. Sedmog dana pored zajedničke grobnice žrtava od 20. oktobra 1943. iskopana je nova kolektivna grobnica. U nju su 7. aprila 1944. spuštena tela 11 Nišlija, a nekoliko desetina preostalih nesrećnika sahranjeno je u porodične grobnice.
Još žrtve ovog, drugog bombardovanja, nisu bile ni sahranjene, a Englezi i Amerikanci su se ponovo, po treći put, ustremili na Niš. Bilo je to u sredu, 5. aprila 1944.
Prvi znak za uzbunu dat je u 13.30. Sat i po kasnije, kad su svi pomislili da je opasnost prošla, nad gradom su se u borbenom poretku pojavili prvi anglo-američki bombarderi. Brujali su iz pravca severoistoka.
Ovog puta režija razaranja grada na Nišavi bila je još ciničnija. Prvi avioni su obavili Niš veštačkom maglom, a oni koji su stizali iza njih nasumice su, sa visine od tri-četiri hiljade metara, bacali svoj ubitačni tovar. Prvi udar počeo je u 15, a drugi u 15.15, treći, najžešći, u 15.40.
Na bespomoćne Nišlije Englezi i Amerikanci su preko Titovog Vrhovnog štaba izručili 248 bombi, od kojih samo tri nisu eksplodirale. Najlakše su imale 100, a najteže 500 kilograma.
Nemački objekti opet su ostali čitavi.
Život je izgubilo 88, a teže i lakše je ranjeno 184 ljudi, žena i dece. U ruševinama su ostale cele porodice. Pored ostalih i porodice Aleksandra Petrovića i Tome Milosavljevića. Poginuli su i osamnaestogodišnji Radomir Ilić iz sela Toponice i trinaestogodišnji Miroslav Miloradović.
Srušene su desetine porodičnih kuća i javnih zgrada. Bombe su padale čak i po gradskom groblju. Naši “saveznici i oslobodioci” nisu poštedeli ni Sabornu crkvu, njen ikonostas, pevnicu i oltar.
Autor: Ivan Miladinović
Izvor: NOVOSTI
Vezane vijesti:
Feljton: Savezničko razaranje naših gradova 1944. godine (1)
Feljton: Savezničko razaranje naših gradova 1944. godine (3)
Feljton: Savezničko razaranje naših gradova 1944. godine (4)
Feljton: Savezničko razaranje naših gradova 1944. godine (5)
Feljton: Savezničko razaranje naših gradova 1944. godine (6)
Feljton: Savezničko razaranje naših gradova 1944. godine (7)
Feljton: Savezničko razaranje naših gradova 1944. godine (8)
