Mama, nisam kriv što sam ostao živ: Kako je Mija Aleksić odveden na streljanje u Kragujevcu 1941. a izbegao smrt

Datum objave: subota, 22 oktobra, 2016
Veličina slova: A- A+

Slavni sprski glumac Mija Aleksić odveden je na masovno kragujevačko streljanje koje su nemački nacisti sproveli u oktobru 1941. godine, ali je neverovatnim spletom okolnosti tada izbegao smrt.

Sa izložbe "Mija Aleksić - biti glumac"
Sa izložbe “Mija Aleksić – biti glumac”

O tome je 1970. pisala RTV revija, a iz njena arhive podsećanje je objavljeno na blogu “Yugopapir”. I, to strašno podsećanje izgleda ovako:

Osvanuo je 20. oktobar 1941. godine. Mama Sinđa ustala je rano i otišla da kupi hleb za doručak. Otac Velimir meškoljio se u krevetu. Misli su mu bile na ruskom frontu.

Da li zaista Nemci imaju toliko uspeha kako javlja radio? Sovjeti su u povlačenju. Mija je tog dana imao matematiku, koja mu nije išla nešto naročito od ruke, i očekivao da bude prozvan…

Znao je da ništa ne zna. Ili jedva nešto malo više od toga. Udešavao je frizuru pred ogledalom i samom sebi predskazivao:

“Jadniče, ako se danas izvučeš na času, živećeš sto godina!”

Ni na kraj pameti mu nije bilo da će doživeti jedan drugi čas, koji će mu obećati život eventualno za 24 sledeća sata.

Aleksići su stanovali u kući Mike Dragićevića. Njihovo dvorište se nalazilo između Rudničke i Ulice prestolonaslednika Petra.

Prostor dosta uvučen, van spoljnjeg domašaja i kontrole. Mija je krenuo napolje, da prošeta po avliji. Možda će mu na čistom vazduhu nešto iz te proklete matematike ući u glavu.

Uzeo je udžbenik. Prelistaće današnju lekciju na brzinu. Nije mu ovo prvi put da se tako vadi.

– Zar se sad uči? – ču grmljavinu s leđa.

– Nije, tata, nego da prokontrolišem znanje… – odgovori u cvrkutu.

– Jesi li se dobro spremio?

– Kao i uvek… – reče Mija široko i neodređeno.

Na vratima se sudari s majkom.

– Natrag! – vrisnu Sinđa.

Držala je grčevito crnu veknu na grudima, da prikrije srce, koje je pretilo da izleti.

– Šta je? – skoči Velimir.

– Nemci kupe ljude…

– Kako?

– Kupe. Videla sam na ulici mitraljeze i njihovu vojsku. Vode sve živo što stignu. Izvlače iz kuća… Jao, nama!

Kućom odjeknu lelek narikače s Rudnika. Velimir još nije shvatao.

– Kako to: kupe? Zašto?

– Ne znam! – drhtala je majka. – Hajde, bežite! Šta čekate?

Očev pogled zaustavi se na Miji.

Usne mu zaigraše.

– Ne… uzimaju… i decu?

– Videla sam da vode i decu.

Mija zgrabi lepinju i knjige.

– Kuda ćeš ? – ciknu majka.

– Strah me je da ovde ostanem. Idem u školu. Šta bude njima, neka bude i meni.

I, potrča napolje.

– Sine, ne idi! – obeznani se Sinđa.

Ali, on je već preskočio kapiju.

Mija Aleksić tokom Drugog svetskog rata
Mija Aleksić tokom Drugog svetskog rata

Avet smrti ulazi u razred

Mija je išao u Drugu mušku gimnaziju, koja se nalazila tako reći preko puta njegove kuće. Bila je to stara, adaptirana zgrada, u kojoj su smeštena samo dva odeljenja osmog razreda.

Neki minut do osam. U učionicu je već prodrla spoljna atmosfera. Kako je ko pristizao, donosio je sve novije i novije vesti.

– Kažu da će da vode na prisilan rad u Nemačku…

– More, jok, pravo u internaciju, u kažnjeničke logore!

– Neki kažu…

– Šta kažu?

– Može da bude svašta.

– Šta je to svašta?

Tajac. Niko se ne usuđuje da izgovori najstrašniju reč. U grobnoj tišini ušla je Branka Ranković, koja je imala prvi čas – srpskohrvatski jezik. U glavi joj se mutilo. Jedva je nazirala katedru. Da li ovu decu poslednji put vidi? Oči razreda bile su uprte u nju. Neme, nepomične. Jedva je čula sebe.

– Deco, danas ćemo govoriti o…

U tom momentu vrata se otvoriše. Na pragu Nemac sa šlemom, u crnom, kišnom mantilu, šmajser uperen na đake. Dočekaše ga neme, nepomične oči. Osetivši da nije napravio efekat, German se vrati natrag, zatvori vrata, pa ih nogom razvali.

– Los, los! – urlao je zverski.

Četa đaka…

Profesorka stade ispred mašinske puške. Suze joj grunuše niz lice, ali glas je bio prodoran.

– Šta će vam deca? Zašto ih dirate? Šta su vam ona skrivila?

Nemac je odgurnu. Naiđoše i drugi.

– U dvorište, u kolonu po tri! – drali su se folksdojčeri.

Paralizovanih čula, u potpunoj bespomoćnosti, učenici se povinovaše naredbama.

Mama Sinđa nosila je svom sinu zimski kaput.

– Mijo, Mijice, teraće vas u internaciju, biće ti tamo hladno, evo ti kaput, i ovaj hleb…

Nemci su žurili da pokupe ljudsko meso, gurali decu u redove i vrhovima bajoneta gonili ih da što pre pođu.

Kolona kreće. Četa đaka…

Šumarice - sećanje na hiljade streljanih u Kragujevcu
Šumarice – sećanje na hiljade streljanih u Kragujevcu

Mija zgrabi majčinu ruku, poljubi je. Poslednji pogled na dvorište, na dragu kuću, na Velimira, koji je stojao kao kip, okamenjen u bolu. Nije imao snage ni da podigne ruku, da mu mahne.

Vriska žena, koje su trčale za svojom decom, plač i kuknjava, i nemačko: “los, los!”, ispunili su to kragujevačko podne, 20. oktobra, 1941. godine.

Mija je u školu otišao u mantilu. Skide ga i dade svom drugu, Branku Nikoliću, koji nije poneo ništa On obuče zimski kaput. Ruke im se dodirnuše, prsti čvrsto stegoše.

– Šta bude, neka bude! – uzdahnu Aleksić.

U očekivanju kraja

Celog dana nepregledne mase Kragujevčana slivale su se u barake. U jednoj od njih bilo je strpano i Mijino odeljenje.

Čega se seća naš junak iz tih tragičnih dana? Obara glavu. Teško govori. Nesvesno privlači sinčića Velibora sebi.

– Ne znam… Jedna potpuna praznina. Svedenost na ništa. Na mahove oštar bol: zašto da umrem? Strah od smrti, otpor… Pa, onda, potpuna tupavost, apatija… slike iz detinjstva, likovi roditelja, sestre, drugova… Film se lagano odvija, hteo bih da traje u beskraj… Zatim, zračak nade. Možda će nas pustiti, nekud oterati. Ovo je samo privremeno…

Čuli su se pucnjevi. Rafali… Bilo nam je jasno šta nas čeka. Video sam oca i majku u crnini za mnom. Velimir je pustio bradu, posiveo… Počeo sam da plačem. U sebi… Znači, tu je kraj…

Dvadeset i prvog oktobra, oko 19 časova, Nemci su ih pokupili iz barake da ih sprovedu u pivarsku školu. Oba osma razreda druge muške gimnazije.

– Idete kući – rekao je jedan banatski folksdojčer.

Izgleda, da su Nemci namirili broj.

Ali, ko da veruje? Gledale su ga neme, nepomične oči osamnaestogodišnjaka.

Mija se uhvati za slamku.

– Je l’ to sigurno?

Folksdojčer zaklima glavom.

– Ima nas koji ovde blizu stanujemo. Možemo li da idemo kući ?

Ovaj je pitao nekoga. Taj je odobrio.

Pustiše njih desetak.

Ostale su odveli u pivarsku školu i predali ih Ljotićevcima.

Tako su ostali živi učenici oba osma razreda druge muške. Onog dana jedino Bušetić nije došao u školu. Nemci su ga pokupili i streljali s drugima.

Mija otvara vrata kuhinje. Slika, koju neće da zaboravi do kraja života. Mama Sinđa u crnini. Zavijena u crnu maramu. Velimir ostario za deset godina. Usukao se. Nove bore išarale lice. Sede oboje na klupi. Kao dva spomenika od kamena. Bezizrazne oči zure u nepoznatog.

Ko je ovaj dečko na vratima?

Pobijeni su svi gimnazijalci. Nije li ovo san?

– Tata, mama… ja sam…

Mija se zagrcnu. Video je svoju sliku na zidu. Ram je bio opervažen crnim florom.

– Da vam ne pričam kako je bilo! – kaže Mija i grabi sinčića u naručje. – Samo da ovi to nikada ne dožive.

Sakrili su ga na tavanu i pokrili krompirima.

Nemci su još tog dana kupili.

Jednom dnevno penjala se mama Sinđa gore, da ga nahrani. Ruke su mu drhtale, nije mogao kašiku da drži.

A onda mu je ispričala šta se sve dogodilo s đacima prve gimnazije. Ređala mu je imena drugova, koji nisu više u životu.

Mija je jecao.

– I on? I on?… Mama, ja nisam kriv što sam ostao živ.

Trauma, koja će biti večita.

(RTV revija, maj 1970; Zabeležio: Žika Živulović-Serafim, obrada: Yugopapir)

Izvor: BLIC

 

Vezane vijesti:

Veliki školski čas u Šumaricama

Ratni zločin 20. i 21. oktobra u Kragujevcu

Šumarice svedoče o velikom stradanju

Bededa nemačkog sveštenika: Srbi su, dakle, milovali decu …

Njemci strijeljali 2.190 Srba 1941. godine

Sto civila za jednog Njemca – u kojeg puca čudak obijesni …




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top