Овде је род наш најближи, чува га утроба Велебита. Овде си код својих дошао и ти.

Пише: Оливера Шекуларац
Почетком лета, тамо у мојој Лици, где се помен у Јадовну служи, стоји дечак, леп к’о слика, са искром у оку и тужи.
Док с болом изговарам стих крај јаме, сретнем његове бистре очи. Он мали, а већ Богу служи и тишином више од речи збори.
Кроз главу ми мисли лете, као бура с ове спомен-планине. Боже, ово за малишане није.
Милане, јабуко са гране, ти си само дете, а стојиш уз оца и мајку крај јаме.
Знаш ти од малена, као и ја што сам знала: овде су страдала деца, твоји вршњаци. Овде је род наш најближи, чува га утроба Велебита. Овде си код својих дошао и ти.
Каква је ово планина?
Из дечијих очију јој шума ниче. Док стихом плачем, захваљујем ти, Милане, дедин наследниче.
Кад порастеш, ти ћеш рећи својој деци: Треба да знате – у Јадовну су нам преци.
А они ће те закрилити с висина, јер тамо високо су праведници.
Више од истог аутора: Колумнисти – пријатељи – Оливера Шекуларац