Мајке страдалих бањалучких беба: Ни имена им нисмо дали

Маjке беба коjе су умрле 1992. због недостатка кисеоника у инкубаторима, две децениjе тугуjу и осуђуjу. Преминуло jе шест дечака и шест девоjчица. Мислиле смо да су на сигурном, а умирали су далеко од нас.

Прошло jе двадесет година откако jе због недостатка кисеоника, а окрутности политике, прекинут живот 12 беба у бањалучком породилишту.

Шесторица дечака и шест девоjчица, углавном прерано рођених, страдали су у маjу и jуну, jер бањалучки Клинички центар ниjе имао кисеоника и лекова коjи би их одржали у животу. Бањалука и Краjина су тада биле одсечене од света, jер су хрватске и бошњачке jединице држале Посавину и контролисале све путеве према Србиjи. Одлуком Савета безбедности УН били су забрањени авионски летови. Међународне хуманитарне организациjе и Уjедињене нациjе оглушиле су се о све апеле да се дозволи авиону коjи jе са боцама кисеоника чекао на београдском аеродрому да полети у Бањалуку. Од 14 беба коjима jе кисеоник био неопходан, две су преживеле. Слађана Кобас преминула jе пре шест година, а Марко Медаковић због одузетости и оштећења мозга живи „живот без живота“.

Жељка, Живка, Маида, Милена, Драгослава, Драгица, Грозда, маjке седам преминулих беба већ десетак година окупљаjу се 19. jуна. Састанак jе увек пун емоциjа. На овогодишњи сусрет дошло их jе пет.

– Туга нас jе споjила. Наше деце се jавност сети сваког jуна, а ми о свом губитку мислимо сваког дана. Умирали су сами. Далеко од нас. Бебе су пребачене у Бањалуку у инкубаторе из градова где смо ми живели. Из Приjедора, Прњавора, Кључа, Дервенте. Отишла су наша деца у инкубаторе у Бањалуку како би им било боље и нико ниjе могао да претпостави да их никада више нећемо загрлити – присећа се Жељка Тубић, jедна од маjки.

Боли наше саговорнице и то што су вест о смрти тек рођене деце чуле преко телефона или преко неких познаника jер jе рат већ започео.

– Док смо ми биле код наших кућа и размишљале како наше бебе мирно спаваjу, оне су умирале у инкубаторима. Ја сам свога сина донела из Приjедора на приjемно у болницу у Бањалуци. Држао ме за прст. Гледао у мене. Девет дана jе био стар. Ту сцену сањам већ двадесет година. Отишла сам назад у Приjедор и већ за неколико дана су ми jавили да jе умро због недостатка кисеоника – кроз сузе се присећа Жељка.

Живка Кнежевић се породила у Кључу и беба jе одмах пребачена у Бањалуку. Само неколико сати касниjе jе умрла. Ниjе било кисеоника.

– Нисам успела ни име да му дам. Родио се 22. маjа, а 23. jе умро. Пешке из Кључа, преко Мањаче, су моjи отишли у Бањалуку да виде да ли jе то истина. Нисмо веровали – присећа се уз тешке уздахе Живка.

Син Грозде Рауш из Челинца jе наjдуже живио. Добио jе име – Владимир. Остале бебе нису имале имена.

Али њихове маjке их памте и воле. Имаjу све оне децу, али двадест година чуваjу у срцу успомене исткане од само неколико сати и дана, колико су провеле са своjим храбрим, недужним, ратним бебама. Довољно за вечну љубав и за вечну тугу. И осуђуjуће питање: Зашто?

Слађана 13. звездица

Слађана Кобас, тринаеста бањалучка беба, преминула jе пре шест година. Имала jе само 13 година, а цео своj кратки живот борила се са болешћу. Због недостатка кисеоника траjно jоj jе био оштећев вид, мозак и плућа. Последњих година оболела jе и од рака костиjу. Борила се као прави хероj за сваки дан живота. Цела Република Српска била jе уз своjу тринаесту звездицу, али се и она угасила 9. фебруара 2006. године.

Коридор живота

Након што jе и последња бебе умрла, Воjска Републике Српске jе започела велику акциjу познату као „Коридор живота“. У тоj акциjи у року од десетак дана преко Посавине омогућена jе веза Бањалуке са Србиjом.

Извор: srbel