Lujza. Žena junak, žena heroja

Ljudi često vole da kažu kako te može povrediti samo onaj koga voliš, onaj prema kome si najotvoreniji i najiskreniji. Naravno da to i jeste istina. To je razlog zbog kog se kada smo povređeni ljuteći se pogrešno odričemo sebi najbližih, povređeni ne shvatajući kakvu grešku tada činimo. Bez obzira možda na opravdanu ljutnju ne mogu ti biti bliži, bolji ili te više voleti oni koji nisu kao ti. Ne mogu oni koji nisu naše vere, naših shvatanja, naših stremljenja razumeti naše težnje, učestvovati u našim borbama, pomoći u našim problemima, patnjama ili željama.

Zato se nikad ne možemo odricati svojih zbog trenutne povređenosti. Ne smemo zaboraviti nikada da je istina da nas najbliži povređuju najlakše ali oni su vredni svake patnje. Onaj ko je naše krvi, naše vere vredi svake naše graške znoja, svake suze ne dozvolimo zato da nam trenutni problem uzme dušu. Naš trud i žrtvu zaslužuje svaki iskreni Srbin. Šta tek reći o onim svetosavcima koji su se žrtvovali za nas. Njima srpskim herojima se nismo dovoljno odužili, ni kao država ni kao pojedinci. Nastavimo li tako da na pogrešnim temeljima gradimo budućnost možemo biti sigurni da ćemo sutrašnjicu umesto ponosni dočekati poniženi.

Oni koji raširenih ruku dočekuju neprijatelje a zatim ga grle dok prijatelje, braću i svoj narod zaboravljaju, oni koji svoje heroje ne poštuju ili ih predaju neprijatelju a tuđe zločince ne osuđuju i njihove zločine zaboravljaju nemaju izgleda na sreću. Takav narod ne može imati svetlu sutrašnjicu. Nije to projekat koji su smislili naši izdajnici ili tek tako prihvatile ovdašnje kukavice i slugani koji se danas uglavnom kriju iza imena jedne profesije – političar. Ne, to je mnogo širi projekat gurnut odande odakle zlo i dolazi, plan stigao iz sumraka zapada. Upravo valjda zato što je tamo sunce uveliko zašlo. Čitajući našeg vladiku Nikolaja lakše i bolje ćemo upoznati taj svet.

„Lako je naučiti životinju, lako je naučiti prostaka ali je teško naučiti onoga ko je nenaučen već postao učitelj drugima.“

                                                                                                                      Vladika Nikolaj Velimirović

Ti nenaučeni, oni bez vere i duše tražili su rešenje i našli ga u licemerju, prevari, sili i novcu. Problem je što su ga oni bez ponosa željni materijalnog bogatstva i moći pa makar trajala i dan dva prihvatili. Krajnji cilj zapada koji nam uporno poturaju jeste da Srbina bude sramota predaka da ga ubede da je ljubav ka Otadžbini prevaziđeno osećanje, da je odbrana slobode i vere primitivizam. Kakvi smo mi to ljudi ako zaboravimo svoje đedove ako njihovu neizmernu ljubav ka veri, narodu i Otadžbini u koju su ugradili svoje seni nazivamo nazadnom, prevaziđenom, primitivnom. Nastavimo li da se ponašamo tako možda ćemo i moći sebe zvati nekom vrstom ljudi doduše beskičmenih koji prebivaju na ovoj planeti, ali se sigurno više ne možemo zvati Srbima a još manje svetosavcima.

Neko je nekad rekao da je „čovek razumna životinja“. Dugo nakon toga kroz istoriju čovek je pokušavao da dokaže da su ljudi ipak na višem nivou i nisu samo životinje. Danas posmatrajući zapad možemo da primetimo da jedino što nije tačno u tom pokušaju definicije čoveka je onaj deo koji se odnosi na razum. Nije naše sečanje na pretke njihovu veru, hrabrost, čast i borbu zato da bi pozivali na nove žrtve ili ratove, to je laž. Pa nisu naši stari išli u rat da otimaju tuđe, osvajaju druge, da pale nečije svetinje ili ubijaju nevine. Takvo ponašanje je odlika onih nerazumnih životinja u ljudskom obliku sa zapada.

Ne, Srbi su uvek išli samo da bi branili svoja ognjišta, čuvali svetu zemlju, štitili svoju porodicu i svoj narod. Jedino učeći od njih, od tih iskrenih svetosavaca možemo uspeti da sačuvamo svoju slobodu, svoj mir, svoja ognjišta. Dok traje mir uči se o veri i časti, onda kad krenu da ti oduzimaju slobodu čašću i verom u duši se brani narod, sloboda, Otadžbina. To je jedina nada da naši potomci imaju budućnost bez okova. Moramo znati da budemo ponosni zato što smo Srbi to nije stvar gordosti to je stvar opstanka. Samo ne zaboravimo da se čast, hrabrost i ponos ne može steći a još teže sačuvati bez vere.

Možda ponešto od toga možemo naučiti od Lujze, žene i majke rođene kao pripadnice drugog naroda ali žene koja je svoju dušu ispunila pravoslavljem. Pa i onda kada je izgledalo da gubi sve da nade nema za nju kao ženu i majku nije odustajala nije gubila veru. Naučivši od svog supruga kako se bori, uspela je upravo tom snagom i verom ono što je delovalo nemoguće. Krilatica njenog muža srpskog heroja koja danas popunjava prostor na bilbordima vojske Srbije a koja će jednog dana sa bilborda uspeti da se useli u srca Srpske Vojske:

 „Ko sme, taj i može, ko je hrabar, taj ide napred.“

Vojvoda Živojin Mišić

Nju je vodila kroz život bez obzira na njegovu surovost. Smela je i mogla, bila dovoljno hrabra da uvek nastavi napred. Kako i ne bi kad je svoju dušu ispunila pravoslavljem. Takvo srce više ne zna za strah i predaju. Ne smemo zaboraviti nikad činjenicu da kakve god sada snosimo posledice uzroci su uvek bili u našim rukama a još više u duši. Ako nam se nekad i učini da ono što se dešava nismo zaslužili to ne znači da ne treba da se dalje borimo za ono što je još uvek u našoj moći. Samo ćemo za veru i borbu biti i nagrađeni. Predajom dobijamo ono što smo zaslužili – bivamo prepušteni onome ko nas je pobedio.

SLOBODA

Smejali se robovi
Slobodnom čoveku

Sažaljevali robovi
Čoveka što se bori

Čudili se robovi
Kako čovek može da voli

Slobodu

Vladimir Zlatić

Kako onome ko je navikao da puzi objasniti čemu zaista služe noge, koliko je važno i lepo uspravno hoditi i punim plućima život disati? Kako nekome kome je perspektiva prašina i kalj objasniti koliko je lepo pogled usmeriti ka nebu i suncu? Lujza je iako udovica kojoj su Nemci već ubili sina Aleksandra a ne znajući sudbinu sina Radovana u nemačkom logoru gledala je napred. Borila se za ono što je još uvek u njenoj moći. Ispunjena verom videla je sunce i tamo gde drugi ne vide ništa sem prašine u kojoj se nalaze pa jedini izlaz vide u predaji.

Za trećeg sina Vojislava koga je u Banjičkom logoru čekalo streljanje borila se oružjem koje je imala i koje joj niko nije mogao oduzeti – verom.  Kako je kasnije pričala unuka Živojina i Lujze Mišić, Vojislava Šipka, otišla je hrabro u komandu nemačke vojske u Beogradu i zahtevala da joj puste sina rečima:

„Moj suprug, Živojin Mišić, je pustio Poćoreka da se, iako poražen, vrati kući sa vojnim počastima. Već ste mi jednog sina ubili, a za sudbinu drugog u zarobljeništvu ne znam.“

Nagrađena je za svoju veru i hrabrost, uspela je. Nije slučajno Živojin Mišić Lujzu iako nemačko-francuskog porekla tri puta prosio. Odbijan jer je bila jedinica a on oficir koji se seli iz mesta u mesto nije odustao. Kako je osećao narod, vojnike i vojevanje osećao je i čisto i neiskvareno srce njegove Lujze. Kada joj je još to srce ispunio svetosavljem pokazalo se koliko vojvoda Mišić ni u životnom izboru saputnice nije pogrešio.

Poslednje reči pre nego što je svoje veliko srpsko srce prepustio Gospodu bile su upućene upravo porodici kojoj se izvinuo jer im ne ostavlja ništa osim časnog imena. Živeo je onako kako svetosavac mora da živi. Upravo onako kako je zahtevao od svoje Lujze i od svojih najmilijih a iskreno verovao i nadao se i od svojih Srba. Nije započinjao ništa što nije bio spreman da uradi do kraja kako treba, časno, pošteno, bez zadrške i sa puno vere. Dajući sebe iskreno svom dušom nije grešio. Voleo je svoju porodicu i svoju Lujzu i činio sve da budu srećni. Znali su to, osećali i vratili mu tako da je mogao samo da se ponosi sa svakim od njih. Supruga je znala da je žena srpskog vojvode i heroja i u skladu sa tim i živela.

Odužila mu se za svu ljubav nastavljajući da časno nosi njegovo prezime boreći se, živeći i vaspitavajući decu onako kako ih je i otac učio. Do kraja hrabro, pošteno i odano svom narodu i svojoj Otadžbini. Kako se ponašao prema porodici vojvoda Živojin Mišić je ne žaleći sebe verovao i u Srbiju i srpstvo. Supruga Lujza i porodica su pokazali da su bili dostojni ljubavi časnog oca, oficira, Srbina. Na nama je da i mi pokažemo da smo dostojni vere koju je takav heroj imao u nas i svoju Otadžbinu i da ćemo i mi znati da mu se odužimo.

Nenad BLAGOJEVIĆ – Fond strateške kulture