Логоровање у Јастребарском

Учестало негирање усташких логора, поготову дјечјих, отвара ране ријетких преживјелих жртава: ‘Већ годинама тешко дишем. Срце ми свако мало трокира, но ништа ме не боли као поздрав ‘За дом спремни’.

У раном ме дјетињству тај злокобни урлик будио у Старој Градишци и Јастребарском’, каже Никола Релић (88) Славског Поља.

У посљедње се вријеме све чешће у јавности пласира теза да су усташки логори, посебице дечји, били заправо ‘хумана прихватилишта’: далеко се у том ревизионизму отишло на скупу који је под кровом Хрватског института за повијест у Загребу организирало Хрватско културно вијеће под називом ‘Истина и монструозне лажи о дјечјем дому за ратну сирочад у Јастребарском од 1941. до 1945.’. На том је окупљању ‘експерата’, наиме, закључено да у том граду није био никакав логор, како то већ десетљећима потврђују повјесничари, свједоци и знанственици које се данас махом проглашава ‘непријатељима’ хрватства и Хрватске, него обично прихватилиште за најмлађе, својеврсно ратно уточиште у којем се с дјецом поступало ‘хумано’.

Штовише, на скандалозни су скуп, којем се придала велика ‘важност’, као предавачи и гости позвани бројни самозвани хисторичари и ‘ауторитети’ за прошлост – попут Ђуре Видмаровића, Анте Беље и Игора Вукића, Веронике Попић.. али не и итко од ријетких још живих ‘штићеника’ јастребарског логора, углавном некадашњих дјечака и дјевојчица с Баније, Kордуна, Kозаре…

Није тешко закључити да поједини ‘велики кухари’ повијести знају што чине и уз чију ће помоћ најлакше сервирати обилату порцију тзв. алтернативних чињеница о најсрамотнијем раздобљу хрватске прошлости; дакако, притом је онима које је усташки режим најжешће опекао ускраћена свака прилика да говоре и изнесу бар коју ‘порцију’ истине о властитом трауматичном искуству. Међу бројним жртвама Јастребарског били су, примјерице, данас времешни Анђелија Мачешић и Никола Релић, којем Новости ради захукталог и бесрамног ревизионизма дају прилику да јавно проговори о свом страшном искуству, неовисно о томе што тиме сам себи начиње старе и дубоке ране.

– Запиши за те твоје новине како већ годинама тешко дишем због оштећених плућа: срце ми свако мало трокира, а груди ме понекад боле до неиздрживости, о реуми и ишијасу да не причам… но ништа ме не боли као поздрав ‘За дом спремни’. У раном ме дјетињству тај злокобни урлик будио у усташким логорима, а и данас ме ноћу буди – каже нам на почетку разговора 88-годишњи старац из Славског Поља.

У повеликом, раштрканом и готово напуштеном селу испресијецаном бројним путовима и стазама од слабе су користи интернетска навигација и ГПС; да није било сусретљивог Драгољуба Габрића, једног од ријетких преосталих житеља Славског Поља, тешко бисмо пронашли Николу, који наставља причу о својој стравичној судбини од малих ногу.

– Kад се 1942. године прочуло да усташе пале села и одводе становништво, мајка ме послала да потражим 18-годишњег брата Бранка, па да заједно бјежимо. Много касније сам дознао да је брат управо тога дана отишао у партизане, па потом погинуо у једној њиховој акцији негдје у Лици. А ја, малешан, заглавио у високим сњежним наносима, унаточ томе што је био април, па ме усташе ухватише. Одвели ме на неки пропланак, на Магарчево усред Петрове горе: било је ондје доста заробљених, међу њима моја старија сестра Kата.

Један нам је усташа псовао мајку српску и говорио да ће нас сада све поклати, но онда су из оближњег шумарка запуцале пушке; препали се ваљда да нападају партизани, па одустали од клања и на нас отворили ватру из својих стројница. Видио сам сестру како пада мртва, мене је метак погодио у ногу, па сам се срушио из њу. Мало нас је преживјело, а ја сам се био притајио – присјећа се Никола.

Након тог усташког покоља невине дјеце и људи, наишли су талијански војници и шачицу преживјелих рањеника одвели у карловачку болницу. Из ње Никола бјежи послије пар дана: успио је допјешачити до Војнића, но ондје га усташе поновно заробљавају те укрцавају у сточни вагон влака пуног дјечице и одраслих. Kомпозиција се зауставља у Старој Градишки, гдје у тамошњем дјечјем логору наш суговорник остаје пуна три мјесеца. Стотињак дана тог ужаса ни данас није у стању избрисати из сјећања. Тако га поново заробе усташе. Више од стотину дјеце и одраслих потрпано је у сточне вагоне и влак се није заустављао до Старе Градишке. У дјечјем логору Никола је остао пуна три мјесеца, а тих стотињак дана ужаса ни дан данас не може избрисати из сјећања, коликогод се трудио.

– У логору је било око осамсто малишана, но сваке би ноћи по двадесетак умирало од глади или болести: ујутро би измучена дјечја тијела бацали на камион и некамо одвозили. Сваких пар дана добили бисмо комадић круха и то је од хране било то, за разлику од страхота које су нам радили и на које још данас тешко помишљам, а камоли их препричавам. Не знам из којег су разлога једног дана нас педесетак пребацили прво у Осијек, а потом у логор у Јастребарском. Ех, тек су ме тамо дочекале невоље – дрхтавим нам гласом приповиједа Никола.

Поновила се страва Старе Градишке у облику изгладњивања и малтретирања, но додани су и елементи ‘преодгоја’: батине би биле свакодневне, а неријетко су ‘штићеници’ насилно одијевани у усташке дјечје униформе. О више стотина малишана бринуле су свега четири часне сестре, а усташки војници долазили би два-три пута тједно у контролу и на ‘испомоћ’. Никола је из дана у дан бивао све слабији и немоћнији; тко зна би ли преживио да партизани поткрај љета 1942. нису напали логор и спасили дјецу: каже како је један мали логораш препознао партизана који је јуришао на главну домску зграду, па наглас радосно узвикнуо ‘Ено мога чиче’.

Једна од часних га је на то, пред свима, усмртила крампом. Тај нам је догађај прије двије године из Доње Брусоваче, која је с малим Николом дијелила трауму ђетињства обиљеженог боравком у неколико усташких логора.

– Kада сам напокон стигао кући у Славско Поље, затекао сам мајку Евицу која се била скривала са збјеговима на Петровој гори. Од ње сам сазнао за злу судбину свога брата. Заборавио сам вам казати да свога оца, по којем сам добио име, и не памтим: умро је прије мог рођења. Сада ваљда разумијете зашто ме толико боли усташки поздрав којег сам се кроз дјетињство наслушао и по логорима о изван њих: увијек је био везан само уз смрт и за ништа добро, па га по томе памтим ноћу и дању. А он се све гласније и све жешће шуља по зидовима, заставама, плочама и телевизији. То никако не слути на добро – завршава некадашњи ђечак Никола Релић.

Аутор: ВЛАДИМИР ЈУРИШИЋ

Извор: ПОРТАЛ НОВОСТИ (5. 3. 2019.)