Логори за Србе у БиХ 1992-1995: Високо

Према попису становништва из 1991. године, на подручjу општине Високо живjело jе 7.377 Срба, коjи су чинили 16% становништва општине, док jе у самом граду Високо од  укупно 13.663 становника, било: Муслимана 10.056, Срба 1.641, Хрвата 395, Југословена 1.115 и 456 осталих. Већ 1991. године Муслимани и Хрвати организовали су своjе паравоjне формациjе, спремаjући се за обрачун са ЈНА и насилно одваjање од СФРЈ, не обазирући се и на права и жеље Срба, трећег конститутивног народа у БиХ. Срби општине Високо, као и циjеле БиХ уздали су се у заштиту ЈНА, али након првих сукоба видjело се да ЈНА не може да заштити Србе на циjелом простору БиХ, па им jе преостало jедино да у складу са могућностим организуjу одбрану сопственим снагама. На подручjу општине Високо одбрана jе била тешка, и Срби као изразита мањина на том подручjу нису могли да се одупру нападима муслиманско-хрватских паравоjних формациjа.

Већ 3. маjа 1992. године  jединице тзв. Териториjалне одбране Високо извршиле су напад на села Годуша, Чекрчићи, Љубнићи и град Илиjаш. Истог дана су почели са хапшењем Срба коjе су одводили у касарну „Ахмет Фетахагић“ у Високом коjа ће постати логор за Србе. Први логораши доведени су у оваj логор априла 1992. године, када су затворени Срби из Високог и села Кула Бањер.

Пред муслиманском офанзивом на српска села у околини Високог, 20. jуна 1992. године око 3000 Срба jе морало да избjегне у Кисељак, одакле су пребачени у Илиjаш. Истог дана тзв. Предсjедништво РБиХ, на челу са предсjедником Алиjом Изетбеговићем дониjело jе одлуку о проглашењу ратног стања, између осталог и због тобоже чињенице да jе до тада због „агресиjе“ на БиХ „присилно расељено око милион и 400 хиљада становника“. Дакле, када се териториjа општине Високо етнички чисти од Срба, муслиманска пропагандна машинериjа говори о преко милион расељених Муслимана и Хрвата.

Колика jе била мржња и бездушност одређеног броjа муслиманских воjника, говори и оваj случаj: „У селу Паљик у кући Хрвата Иве Стоjчића коjи jе био ожењен српкињом Душанком, склонио се одређен броj српских цивила из тога села. Муслимански воjници коjи су се налазили на брду ‘Стране’ удаљеним 700 метара ваздушне линиjе од Ивине куће, гранатирали су Ивину кућу, приликом чега jе погинуо Ивин син Игор, а дjевоjчица  Вишња Баjић коjа се затекла у Ивиноj кући са своjом породицом, била jе рањена у стомак. Иво  jе оставио свог мртвог сина и одвезао дjевоjчицу у болницу у Зеници, али тамо су му доктори рекли да ‘не лиjече четничку дjецу’, тако да jе Вишња умрла Иви  на рукама. Након тога Иву су покупили припадници муслиманске воjске, одвели га у неки каменолом гдjе су му пуцали у ноге како jе наредио jедна од егзекутора ‘пуцаj му у ноге, нека остане богаљ до краjа живота…’. Након  тога jе завршио у зеничком логору“.

Логор у касарни  „Ахмет Фетахагић“ постаће jедно од мучилишта за Србе из Високог, коjег су локалне власти назвале  „Изолациони логор за Србе“. Управник логора био jе Зиjад Кадрић, наставник математике из Високог, коjи jе за рад у логору био одговоран тзв. Штабу ТО Високо – команданту Општинског штаба ТО Кадиру Јусићу. Кроз оваj логор ће од 1992, па до његовог затварања 1994. године, проћи 578 логораша, од тога: 526 мушкараца, 43 жене (42 Српкиње и 1 Муслиманка) и 9 малољетне дjеце.На основу изjава непосредних свjедока силовано jе 8 српских жена, од коjих су jедноj нанесене повреде ножем усљед чега jе преминула.Претпоставља се, да jе броj силованих жена можда и већи, jер многе жене не воле да говоре о патњам кроз коjе су прошле.

У потврдама управе „Изолационог логора“ коjе су издавали логорашима, наводи се да jе привођење Срба и  „њихов боравак у Изолационом логору био jе ради заштите од извођења борбених деjстава и утицаjа екстремиста из редова СДС-а“. Међутим, логораши су се налазили у просториjама коjе су биле удаљене око 400 метара од борбене линиjе према селу Чекрчићи, а испод прозора зграде у коjоj су били затворени логораши, било jе постављено артиљериjска оружjе коjе jе деjствовало по српскоj линиjи у реjону села Чекрчићи. Логораши су овим намjерно били изложени пjешадиjскоj и артиљериjскоj ватри са српских положаjа.Тако су погинули Миливоjе (Лазар) Баjић (24. Септембра 1992), и Милиjа (Дамjан) Крунић (25. Септембра 1992), а више логораша jе рањено. Укупно jе у логору смртно  страдало 15 логораша, од чега jе у логору страдало 9, а од посљедица мучења након изласка из логора умрло jош 6 логораша.

И касарна „Маjевица“ у Високом била jе jедан од логора за Србе. Тачан броj логораша ниjе познат, али на основу свjедочења  Петра Кисића, на дан 04. 05. 1992. године у оваj логор jе затворено око 40 Срба из села Кула Бањер, међу коjима jе био и Петар.

Привремено мjесто гдjе су српски цивили затварани, био jе и тоалет спортске дворане у Високом. Овдjе jе у времену од 15. до 21. jуна 1992, затворено десеторо српских жена и дjеце. У том простору ниjе било ни воде ни струjе и био jе потпуно мрачан, а ваздух jе долазио кроз jедну циjев испод плафона пречника 10 цм.

Поред самог града Високо, Срби су затварани и по околним селима и насељима. Тако jе, након напада снага тзв. ТО Високо и ТО Зеница, од 20. jуна 1992, на села Калотиће, Мауровиће, Вилењак, Паљике, Брадве и околна села, скоро сво српско становништво  ухапшено. Мушкарци стариjи од 14 година су одвоjени од жена и дjеце и спроведени у логор у касарни „Ахмет Фетахагић“. Око 110 жена 17 малољетне дjеце затворени су у Дом културе у Бузић Махали, а око 120 жена и 23 малољетне дjеце у Друштвени дом у Хлапчевићима.

Срби су у селима Гиње, Збиље и Срхиње, затварани у подрумима породичних кућа и у шталама. Карактеристичан jе случаj малог  села Збиље, у коjем jе 1992. године живило 36-оро Срба, а коjе jе било потпуно окружено муслиманским становништвом. Срби овог села нису представљали било какву опасност по муслиманско становништво и воjне формациjе тзв. ТО Високо. Ипак, августа 1992, муслиманске снаге хапсе све Србе, коjе држе затворене у породичним сеоским кућама, злостављаjући их све до 18. новембра исте године, када су их пребацили у логор касарне „Ахмет Фетахагић“.

На основу изjава свjедока и расположиве документациjе, постоjе индициjе и о другим локациjама и обjектима коjи су служили за заточење и мучење српског становништва у Мауровићима, Пориjечанима, неидентификована сеоска мртвачница, приватне куће у Високом и слично.

Данас у општини Високо живи око двjестотињак Срба, што jасно говори о размjерама етничког чишћења српског становништва са тог простора. У Високом нема ни jедан споменик или спомен плоча, коjи би означили мjеста на коjима су Срби затварани и држани у нехуманим условима, злостављани и убиjани.

У књизи „Ратни злочини над Србима општине Високо (1992-1995)“, Свjедоци говоре, Бања Лука, 2012, налази се поименични списак од 69 смртно страдалих српских цивила са подручjа општине Високо.У истоj књизи може се наћи и поименични списак српских логораша из логора у касарни  „Ахмет Фетахагић“.

Пише: Борис Радаковић

Извор: СРБИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ

Везане виjести:

Биjеле заставе за Србе у Мостару 1992. године

Сараjевска наjпознатиjа jавна таjна: Цацо, Казани и злочини над Србима

НЕМА СУЖИВОТА У ТАKОЗВАНОМ МУЛТИЕТНИЧKОМ САРАЈЕВУ