Логори Слана и Метајна на острву Пагу – Књига Јадовно 1.

Крајем маја и почетком јуна 1941. године, усташе су ужурбано припремале изградњу логора Слана и Метајна на Пагу, који су прву већу скупину заточеника примили 25. јуна. Иако по тадашњој административној подјели НДХ на жупе, Карлобаг и Паг нису улазили у састав котара Госпић нити Велике жупе Лика и Гацка, чије је сједиште било у Госпићу, логори на Пагу су били организационо везани за логор у Госпићу и налазили се у надлежности жупског редарственог равнатељства Госпић, које је имало једнака овлашћења у односу на логоре на Пагу као и за цијели комплекс усташких логора на подручју Госпића. То потврђују и чешћи доласци у ове логоре равнатеља жупског редарственог равнатељства из Госпића Стјепана Рубинића.

Сви заточеници су у логоре на Пагу упућивани из Госпића, као и у Јадовно или на неко друго губилиште. О распоређивању у логоре је одлучивало Жупско редарство у Госпићу, што сазнајемо из изворних усташких докумената, у којима се нигдје не наводи да се ухапшеници из било ког мјеста НДХ упућују у логор на Пагу, него у Госпић.

Мјесто за логор Слана су изабрали Мијо Бабић, Мијо Бзик, инж. Миливој Сажунић, архитект Драго Хорнунг, Иван Девчић Пивац, а уз помоћ Јурја Црљенка, опћинског начелника Пага, представника усташке власти из Сења Славе Томљеновића, студента медицине, иначе доброг познаваоца отока Пага, Ловре Зубовића и свећеника Јосипа Фелициновића.[1] Јурај Црљенко је у својој изјави од 2. јануара 1946. године, у вези с доласком наведених организатора логора на Паг, рекао да су они приспјели из Госпића, те да су од њега, као предсједника опћине, тражили да им помогне у проналажењу локације на којој би подигли зграду чипкарске школе на Пагу. Истога дана су прије тога разговарали с логорником Ловром Зубовићем, који је био добар познавалац отока и знао о чему се ради, па им је био кориснији у том послу.

Католички свећеник Јосип Фелициновић, у својој изјави од 15. јуна 1978. године, износи да се маја 1941. састао у једној гостионици с Мијом Бабићем, који му је рекао да је дошао са задатком да пронађе погодно мјесто за подизање логора. Он му је, ради лакшег сналажења, дао географску војну карту, на којој је Бабић оловком уцртао подручје Слана. Тако је Мијо Бабић звани Ђовани, један од најближих Павелићевих сарадника из времена емиграције, задужен за формирање и организацију концентрационих логора у НДХ, уз помоћ наведених, за логор одредио мјесто Слана на рту Св. Криштофора, 6 км удаљено од града Пага. Фелициновић истиче да му је Бабић обећао да ће се са затвореницима добро поступати и да ће Слана бити само „чистилиште поправилиште“, из којег ће затвореници бити пуштени својим кућама када на отоку изграде цесту од Повљана до Луна, да ће их „рад ослободити“.

Логор Слана је смјештен у котлини, око пет јутара површине окружене брдима. На овом предјелу није било трага вегетације. Ту се зими с велебитских голети руши бура, а љети влада неподношљива жега. Уз море, на жалу, избија неколико изворчића сланкасте, непитке воде. До мјеста логора су водила два пута, један из увале Башка Слана, други с пашке стране, из увале Сушац. Због великих врућина и јаке буре, као и недостатка воде, овај дио отока никад није био насељен. У такву пустош су усташе смјестиле логор несретних заточеника осуђених на страшну смрт.

Логор је био подијељен на јеврејски и српски. Између једног и другог дијела, на малој узвисини, био је уређен терен, на којем су усташе понекад играли ногомет. На доминирајућем положају изнад логора се налазило 13 стражарских мјеста, са заклонима од камена. Јеврејски дио логора је био површине 150×200 метара и у њему су биле саграђене 3 дрвене бараке, окружене једноструком бодљикавом жицом. Повише овог дијела логора, заточеници су изградили пут који је повезивао увале Башка Слана и Сушац. У јеврејском дијелу је било смјештено просјечно 600-1.000 људи.

У јужном дијелу логора су се налазила два реда дрвених барака, у једном четири, а у другом шест. У овом знатно већем простору, иначе ограђеном троструком испреплетеном жицом, боравили су Срби и Хрвати комунисти. Имао је двоја врата једна насупрот других, висине три, а ширине 2,5 метра, кроз која се човјек није могао извући неопажено. У овом дијелу логора се могло смјестити и до 5.000 људи, али се само њих 180 могло склонити под кров. Остали су морали бити под ведрим небом, на камену, изложени жестоким врућинама.

Воде у логору није било, па су заточеници под пратњом усташа одлазили до једног извора на морској обали, чија је вода била лошег укуса, јер би се за узбурканог мора мијешала с морском.[2] Југоисточно од логора се простире кршевита висораван Фурнажа, удаљена од Пага пола сата вожње моторним чамцем. Ту су вршена масовна уморства.[3] Свакодневним убијањем једних и довођењем других, логор се празнио, попуњавао и изнова смањивао. Српски дио логора се брже празнио и пунио. Нису сви који су из Госпића упућивани на Паг ни стизали у жицу. Неки су убијани и бацани у море током превожења из Карлобага, а више група је одведено директно на Фурнажу на клаоницу.

Др Ото Радан каже: „Од самог почетка поступак са Србима био је много гори него с нама. Нас још у ово доба то јест прве дане нису тукли. Србе су одмах тукли. Усташе су их звали четницима, а ти људи нису ни видјели четнике. Сјећам се, ови сељаци кад су били у скупу, нису смјели ни стајати, само чучати и то тако погнуто да га је стражар могао увијек ударити ципелом у главу. Радили смо на истим пословима, али подијељени. С њима се није смјело проговорити нити ријечи, а и они се нису смјели никоме приближити.“[4]

Нешто изнад увале Сушац, главног пристаништа за Слану, при улазу у котлину, изграђена је једна већа барака, у којој је била смјештена логорска управа. Командант логора је био Мијо Бабић, а његов замјеник Иван Девчић Пивац, уједно заповједник 13. усташке бојне, чији су дијелови осигуравали логор. Поред њих, главну ријеч су имали часници: Ивица Бркљачић, Антун Ременар, Јосо Матијевић, Иван Рапо, Анте Марић, Мате Мандушић, Миле Барешић, а посебно Вентура Баљак. Посаду овог логора је чинило 130-180 усташа, а у Метајни их је било око стотину.

Усташе су биле из Лике, из околице Задра, из Загреба и „на крају свега, као круна зла, надошле су усташе из Херцеговине и Босне. Они су били најкрволочнији. Код њих смо изгубили и ону посљедњу, минималну наду да би нетко од нас могао остати жив“, говори Ото Радан. Стражари су били с Пага, из Карлобага и околице. Усташе „поживинчени под окриљем нове власти, вруће занешени беспоштедном борбом за католичанство и хрватство, попут средњовјековних Теутонаца постајали су све несмиљенији и агресивнији. У логорима ’Слана’ и ’Јадовно’, првим логорима у Ендехазији, врло су брзо постизали свој врхунац. Човјек кога се прогнало, кога се предало њима у руке, значио је мање од мрава. На поступак према жртвама упућивао их је сам амбијент, голет по којој су ови прогнаници били смјештени. Ономе који познаје овај камењар по којем су гинули логораши, неће се учинити страним ни један други злочин ма како крваво изведен по усташама. Смјештај људи по овом камењару већ сам по себи довољан је злочин.“[5]

Бараке за Слану су правили усташе из Луковог Шугарја: Шикић Јандре Пајо, магационер, Бачић Марка Анте, Дошен Миле Ивица, зидар-тесар, Иве Томљеновић, Паве Дошен, Паве Шикић и други. За превожење Срба и Јевреја у логор и допремање материјала за градњу барака коришћени су: једрењак под називом „Госпа Розалија“, Шиме Барића, те бродови „Марија“ Николе Барића, „Гале“ Винка Барића, „Сокол“ Мирка Барића, брод Шиме Маржића и други. Њима су заповиједали усташе Иван Девчић Пивац и његов рођак Павао Девчић Жила.

На отоку Пагу је у исто вријеме успостављен и женски логор. Налазио се у дубини Пашке увале, око 3 км сјеверозападно од Слане, у селу Метајна Барбат, назван по њему Метајна. Био је смјештен у двије куће по страни села. Једна је била власништво ветеринара Триплата из Карловца, а друга др Хвале, правника из Загреба. Празне куће као да су биле предодређене за логор. У њима и још једној сељачкој кући, биле су заточене Српкиње и Јеврејке с дјецом. Овим женским мучилиштем је управљао једнооки Макс Очић из Загреба.

У логор су прве стигле четири Јеврејке, које се у Загребу нису хтјеле одвојити од својих супруга и остати код куће. Мислиле су да ће бити заједно. Међутим, одмах по доласку на Паг, одвојене су од мушкараца и смјештене у женски логор. Истог дана су у овај логор упућене 44 Српкиње, али оне нису стигле на одредиште, јер су на путу од Карлобага према Пагу убијене и бачене у море. О томе свједочи Нада Фојерајзен (Feurreisen), која каже да је у логору Метајна затекла поменуте четири Јеврејке и од њих чула да су на путу утопљене 44 жене православке, које су биле с њима у транспорту од Госпића према Пагу, „али ни Пага ни Метајне нису видјеле.“[1]

Јосип Датковић из Барбата, који је био стражар у логору, истиче да су усташе одвајали младе жене и дјевојке Јеврејке и Српкиње од њихових мужева, очева и браће и одводили их у Метајну „с гнусном намјером како би најгрубљом силом над њима извршавали силовања и удовољавали својим животињским инстинктима и похотама.“[2] И други свједоци описују бројна безакоња. Тако свједок Јурај Персен у свом исказу износи да је кућа доктора Триплата усташама служила као нека врста „јавне куће“.[3]

Нада Фојерајзен износи неколико примјера силовања и убијања: „У групи Српкиња била је једна млада чиновница са поште, именом Сања. Сању су једно вече усташе извеле из виле, силовали је и након што су се све усташе изредале на њој, убили је и бацили у море. Друго вече усташе су дошле те опет узеле малу цурицу Бањанин, но она се изговарала да их не може послужити јер је имала менструацију. Но пошто јој нису вјеровали, извршили су преглед и након што су установили да је говорила истину, пустили су је поред мајке, но с тим да је остало у обавези да у суботу у ноћ мора извршити обавезу. О њеној судбини ми даље ништа није познато.“[4]

Свједокиња Јела Лончаревић је испричала да су усташе једне ноћи у кућу у којој је она становала, у канцеларију испод њеног стана, довели једну православку, коју су мучили и давали јој неки папир да нешто потпише, али је она неколико пута свом мучитељу Максу Очићу одговарала: „Макс, немој ме силити, кад не могу, не могу“. Из виле др Триплата су потом изашла двојица усташа, носећи пијук и лопату, и кренули у правцу мјеста Дражице, на обали до саме Метајне. Иза њих је Макс Очић, с још једним усташом, извео ону несретницу из канцеларије. Она је једва ходала, тетурајући се путем. Жена је ударена пијуком и усмрћена ножем крвника Очића. Он је ујутро рано дошао код Јеле, тражећи да му са одијела опере крв, што је она одбила, па је то сам учинио у мору. Те ноћи су извели и синчића уморене Српкиње, старог пет година, и на исти начин му одузели живот. [5]

Приликом довођења жена и дјеце на мјеста на којима су клани, било је, иако ријетко, покушаја бијега, без обзира што су кољачи жртве пребијали и мучили како би их лакше ножевима усмртили. Свједок Ловро Станишић помиње једну младу Српкињу, кћерку југословенског официра, која је из увале у којој су их усташе ножевима усмрћивале покушала побјећи. „Трчећи од мјеста смрти пролетјела је мимо зликовца Мате Матијевића, али је несретна дјевојка налетјела на другог крвника, који јој је зарио нож у прса, тако да је пала мртва.“ [6]

Жене су понижаване на све могуће начине. Тукли су их ногама, псовали им мајку, све живо и мртво, бацали на њих камење. Замјеник команданта логора Слана, Иван Девчић Пивац, лично их је водио на купање на карлобашку страну обале, гдје су се обавезно морале свлачити до гола, а на повратку је бирао најзгодније и са својим усташама их силовао. Послије таквог „бирања“, није мученице поштедио од одласка на губилиште. Нада Фојерајзен наводи примјер. „Гђа Брајковић није се хтјела подати Девчићу и за освету није је хтио пустити из логора иако је дошло рјешење из Министарства да се је мора пустити. Жена је страдала у логору што није хтјела удовољити личном ћефу Девчића.“[7]  У својој настраности, Девчић је постројавао голе жене и из пиштоља им гађао у груди.

Своје прљаве прсте у овај злочиначки посао су умијешале и „слуге божје“. Свједок Иван Фестини, власник кафане на Пагу, код кога су усташе свраћали и хвалили се шта раде са заточеницама, казује да је у шуми Барбат, недалеко од логора, нађена силована и убијена кћи Огњена Прице. Дон Крсто Јелинић, коме се приписује ово уморство, често је залазио у женски логор Метајна и силовао и убијао. Шиме Маржић се сјећа дјевојке старе 18 година, коју је силовао дон Љубо Магаш, жупник из Барбата, заједно „са усташом кољачем званим Павица. Послије гнусног и животињског злочина обојица су је са тупим предметом убили“.[8]  Жупник Магаш је редовито недјељом долазио у логор, повремено и током тједна, да би своје сексуалне пориве задовољавао уз криж, нож и молитву богу. Усташе су након силовања жене масакрирали и звјерски убијали. Злочини почињени над мајкама, дјевојкама, старицама и дјецом непојмљиви су. Заточенице су биле извргнуте глади и жеђи по неколико дана. Прије уморства, ножем, тољагом или неким другим предметом, биле су силоване. Затим на најбестијалнији начин масакриране. Између осталог, сечене су им дојке, трбуси и вађена дјеца из утробе.

Фестини наводи како се Мартин Мараш Жицар у његовој гостионици хвалио да је поклао више жена. „Живим женама резао дојке хвалећи се да је то дража ствар кад се на то човјек навикне. Хвалили су се својим недјелима… говорили да кољу људе, да их полуживе бацају у јаме. Један од њих хвалио се преда мном и присутним усташама како је он трудној жени распорио трбух, извадио дијете, а друго живо дијете ставио у утробу. Жртву је бацио у јаму. Ја сам ту јаму видио пар дана иза тога ноћу прикравши се до тзв. Фурнаже. Уз ту жену било је и других лешева у тој јами. Ишао сам тамо да се увјерим у истинитост причања тог усташе.“[9]

Пусте пашке ноћи љетних дана 1941. године наслушале су се женског ридања, јаука и дјечјег вриска.

Србе и Јевреје су жељезничке композиције довозиле из свих крајева НДХ на жељезничку станицу Госпић, одакле су камионима или повезани у колони пјешке стизали до Карлобага, а одатле даље превожени наведеним бродовима. Не треба ни спомињати колико су путем премлаћивани и мучени, те стизали жедни и гладни. И при укрцавању у бродове, овако повезане и испаћене тукли су кундацима, не бирајући мјесто ударцу, особито православне свештенике. Готово сви су били ударцима озлијеђени, крв им је цурила из рана, уста и других дијелова тијела, а руке, везане на леђима, нису могле помоћи да колико толико обришу крв, како би, нагурани у „штиву“ брода, лакше поднијели вожњу до логора, мјеста њихове страшне смрти. Зликовцима није сметало што би у брод који је могао примити до 50 људи просто набијали, као предмете, и по 150 душа. [10]

Шиме Маржић истиче да је својим бродом, према властитој процјени, у току 40 дана превезао преко три хиљаде лица. „Прво моје путовање је било са 300 људи, жена и дјеце које су усташе пјешице довеле из Лике у Карлобаг. То су били православци који су били измрцварени. Усташе су тукли и веслима људе набијали у штиву да би их што више стало. Добро се сјећам да сам неколико пута превозио из логора Слана за Карлобаг мајке са дјецом на прсима и то православке које су усташе одвели до неких јама у Велебиту и убијали.“[11]  О мучењу заточеника Шиме још каже: „Усташе су их прво везивали жицом, руке уз ноге, повалили их силом на земљу те тешко поткованом чизмом стали на желудац а другом чизмом ударали по гркљану. Омамљеним, али још увијек живим недужним жртвама везивали би камен око врата те бацали у море. Догађало се да би жица пукла и леш испливао на површину у којем су случају онда усташе пуцали у трбухе невиних како би исте потонуле… Усташе су силовале жене и дјевојке, а након силовања бајунетом им отварали утробу, задајући им ударац бајунетом од сполног органа па према врату.“[12]

Заповједник логора, злогласни Вентура Баљак, из Поличника код Задра, давао је примјер и подстицао крволоштво, напијао се крвљу заточеника, бацао их у море с каменом привезаним око врата.

Радомир Видас је, као домобран, пошао из Оточца на одсуство својој кући у Новаљу на Пагу. Из Госпића се повезао камионом којим су усташе возиле Србе у правцу Карлобага, јер другог превозног средства није било. Тако је сазнао шта усташе раде и како муче заточенике. У својој изјави, датој команди мјеста Паг 1945. године, он је испричао: „Неколико дана раније сам дознао да се је на Пагу основао логор, али ни издалека нисам помишљао на грозоте које су се већ одигравале у том крвавом логору. Опазивши камион пожурио сам к њему веселећи се доброј прилици, али дошавши до њега видио сам да је пренатрпан затвореницима, и да ме неће моћи узети. Ипак као домобран замолио сам усташе, да ме узму до Карлобага. Један ми тмуран, плаха погледа, одговори да причекам док ми други одмах одговара: ’Можеш колега, да вас има и двадесет нећете на тврдом сједити.’ Овиме је дакако хтио рећи да ћу сједити на заточеницима.

Ушавши у камион згрозио сам се видјевши само жене и дјецу, те неколико блиједих стараца, а мајке над дјецом плачу. Били су тако натрпани да нису могли сједити нити стајати. Тако је било и мени, јер сам цијели пут стајао само на једној нози, држећи се рукама за стране камиона. Жене су ме питале колико има још до Пага. Након десетак минута уђоше у камион још 10 усташа, те се смјестили на предњем дијелу кола и кренусмо. При томе је настало гласно плакање жена и махање рукама својима који су остали још у логору. Да би усташе показали своје дјело, запјевали су тако да је сваки могао видјети несретне заробљенике.

Њихов пут је био очајан. Било их је око осамдесет. Плач се је чуо цијелим путем. Двије жене имале су дјецу од неколико мјесеци. Једна је стално плакала и јецајући говорила: ’Ох, дијете моје, невино, што си ти ком скривило?’ Никако се није могла утјешити. Друга је откривала лице дјетета и љубила га плачући. Заплакане, биједне, тјешиле су једна другу. Падале су од умора у несвијест. Молиле су да се мало заустави камион, како би могле мало да се размјесте, али нису им удовољили.

Усташе су се смијали и даље пјевали. Угледавши море и Паг, питале су ме: ’Ох, што ће с нама.’ Ја сам мислио, па сам им тако и рекао, да ће сигурно радити цесту. Кад су угледале море, тјешиле су се тиме да ће се брзо ријешити несретног камиона. У Карлобагу је камион отишао на риву, гдје је већ на жртве чекао брод.

При излажењу из камиона, падале су и сједале по риви. Једна је старица блиједа, укочена, почела падати, а друге нису биле у стању да је задрже. Сишао сам и ја из камиона. Хтио сам им помоћи, али усташе ми нису то дозволиле. Старица је пала и остала у несвијести. Око ње је настао плач, а усташе су се смијали и изругивали се с њима.

На броду сам молио да ме узму за Паг. Морнари су ми говорили да питам онога тамо г. усташу. Пожурио сам до њега да га питам за превоз, али ми није дозволио, при томе ме је погледао тако оштро да сам га се готово престрашио. Наравно нису узимали никога на брод јер су већ на броду почели мучити јадне жртве па су волили да их нитко не види. Посматрао сам још мало са стране онај скуп несретних жена, дјеце и неколико стараца и дрско поступање усташа према њима. Увидио сам о чему се ради, тј. не о логору, затвору, него о звјерству, страхотама и уништењу, те сам отишао. Потражио сам чамац и морнара и пребацио се на Паг.

Кроз мало времена на такав и гори начин, усташе су нагомилали тамо на хиљаде Јевреја и православних, као и Хрвата који им нису били по вољи. Мало иза тога поубијане су све оне жене и дјеца са многим другим жртвама у крвавом логору ’Слана’ на Пагу.“[13]

Свједок Иван Лончарић, као и многи очевици и учесници у овом злу, каже да су Србе и Јевреје у унутрашњост брода укрцавали повезане као животиње и по њима газили да би се брод лакше затворио. Људи су и због оваквог поступка приликом укрцавања у бродове, поред удараца кундацима и ногама, задобијали тешке тјелесне повреде ломове руку, ногу, краљежнице. И у вријеме вожње од Карлобага до Слане, усташе су се наслађивале понижавањем невиних људи, не устежући се ни од најгорих окрутности. Редовито, при сваком путовању, усташе су измучене и повезане људе ударали кундацима или ножевима, некима везивали камен око врата и бацали их у море мртве, полуживе, често и живе.[14]

Од оних који су својим бродом превозили Србе и Јевреје, окрутношћу према њима се посебно истицао Винко Барић, који се за своја злодјела увијек и припремао. Прије поласка би на брод доносио камење, које би усташе везивале за жртве, како би их повукло у морску дубину.

Мушкарце су искрцавали у Башкој Слани и у ували Сушац, а затим их, под батинама и псовкама, одводили у логор Слана. Жене су отпремали у логор Метајна. Усташе су жртве убијали и на друге начине. Тако је већ споменути усташки логорник на Пагу, студент медицине Ловро Зубовић, Србима и Јеврејима убризгавао ињекције са отровом, „од којих је дневно умирало до 300 и више људи.“[15]

Златко Вајлер (Weiler), који је ухапшен 21. јуна и затворен у централни затвор у Петрињској улици у Загребу, а сутрадан пребачен у сабирни центар у Загребачки збор, затекао је неколико стотина похапшених Јевреја и Срба, међу којима се налазио велики број чланова спортског друштва „Макаби“. Ту је била цијела фудбалска екипа, велики број гимнастичара и лакоатлетичара, „највиталнији и најспособнији дио загребачких Јевреја“. Сви су они 24. јуна прије подне укрцани у сточне вагоне и сутрадан стигли у Госпић, гдје су закратко задржани на сабиралишту жељезничке станице, да би у смирај дана били упућени у Карлобаг. Наредног дана је њих пет стотина, у свега два бродића, пребачено у увалу Слана, одакле су одведени у логор. Златко наводи да се логор састојао од двију барака, које су служиле за смјештај заточеника, и зграде у којој је била смјештена усташка посада. Њих је дочекао усташки сатник Макс Лубурић, који је одржао краћи говор, упозоривши их да се придржавају реда, јер ће за најмањи прекршај бити најстроже кажњени. Говоре су одржали и Мијо Бабић и Иван Девчић Пивац. Поред њих, за заповиједника јеврејског логора је постављен логораш Бруно Дијаманштајн, Јеврејин, који је имао посебне привилегије хранио се са усташама и правио распоред заточеника за рад и друге задатке. Штитећи свој привилегован положај, био је немилосрдан према заточеницима, што је наставио, како свједочи Златко, и у логору Јасеновац, све до 1942. године, када су га усташе убили, као једног од учесника у „златној афери“.[16]  Са овом групом, у логор Метајна је доведен већи број јеврејских дјевојака, гимнастичарки из „Макабија“ и студенткиња. Дијаманштајн и његов сарадник, неки Пајташ, по усташком наређењу, бирали су према свом нахођењу кога од заточеника треба клати и стријељати. „И на Јадовном је сличну улогу одиграо један који се звао Зихт. Наиме, логораш постане биједник, сведе се на нулу, у том случају многи су спремни на свашта за комадић хљеба… нешто је тако било и у Аушвицу и другуд, по свим логорима човјек се изгуби у њему“, каже Ото Радан.[17]

Истог дана, 21. јуна, ухапшен је у Загребу и Ото Радан, који се сјећа да је ноћу између 22. и 23. из Загребачког збора, по налогу шефа Жидовског одсјека Ивице Бараковића, транспортован у Госпић. Шеф усташког редарства у Госпићу, Стјепан Рубинић, уз помоћ Пудића и Бешлића, од око двије стотине затвореника одвојио је њих 25 и упутио их у логор Јадовно. Заједно с њима су допремљени бодљикава жица и алат, потребни за коначну доградњу логора. Преосталих 175 су, умјесто у логор Јадовно, како је већ било одређено, упућени на Паг, на који су стигли 25. јуна и били међу првим заточеницима у логору Слана.

Према тврдњи многих преживјелих, што потврђује и Радан, транспорти који су упућивани на стратишта из концентрационог логора Госпић састављани су према налозима Стјепана Рубинића, равнатеља Жупског редарственог равнатељства у Госпићу, и Јанка Михаловића, управитеља за политичке затворенике, а њима су руководили заповједници логора Јадовно Руде Риц, Пудић и Вешлић. Ото Радан у својој изјави наводи да су у Госпићу били смјештени у бившој Соколани и да су сутрадан они који су били одређени за Јадовно упућени камионом, а други пјешице до Карлобага. „Допао сам у групу одређену за Слану. Везани смо двојица по двојица жицом, а онда је међу нас од краја на крај колоне протегнут ланац за којег смо причвршћени. Кретали смо пјешице у правцу Карлобага, преко Велебита по старој цести. Она је била дуга четрдесетак километара. Сприједа и страга колоне гонили су нас наоружани усташе. Некоји од тих усташа били су тек мобилизирани млади сељаци, једва су знали руковати пушком, али су већ знали како се силују депортирке… Прва силовања била су већ на Велебиту, по прилици ондје гдје је данас хотел ’Велебно’. Касније нам је причао заточеник Ернест Брајнер, мој пријатељ из Загреба који је стигао за нама, да су усташе на прелазу преко Велебита, код Оштарија, пред његовим очима силовали његову шеснаестогодишњу кћерку…

Нас тридесетак, који смо били одређени за Слану, прелазили смо Велебит, могло би се рећи, без одмора, јер оно мало што смо застајали, није ни било због нас него због потреба пратње. Били смо страшно жедни. Сјећам се, негдје на неком кратком стајалишту било је воде. Нису нам дали пити нити нам је дао нетко из кућа крај којих смо се зауставили. У Карлобаг смо стигли мртви уморни. Овдје су усташе организирали као неке демонстрације против нас. Довели су групу својих присташа и викали су на нас свашта, говорили нам погрдне ријечи, избацивали пароле против пљачкаша, поробљивача, непријатеља хрватског народа, убица, издајица, клицали су Анти Павелићу и независној Држави, проклињали и пријетили…

Под таквом добродошлицом укрцали су нас у неки трабакул који нас је чекао под обалом. Грубо су нас натјеравали у тај брод и онда смо се уз доста усташа упутили према Пагу. Видјели смо пред собом само бијеле стијене којима смо се приближавали…

У Слану, то јест Башку Слану, стигли смо моторним једрењаком (’Св. Јосип’) 24. јуна 1941. године. Било нас је 30 Жидова, сви од 20 до 25 година старости…“[18]

Ото Радан и Златко Вајлер у својим изјавама наводе да је 10. јула, услијед јаке буре, у јеврејском логору срушена барака коју су подигли први логораши на Пагу. Том приликом су под рушевинама крова нашли тројицу мртвих и 18 с тежим повредама, преломима ногу, руку и кичме. Златко истиче да су већ сљедећег дана усташе у бродић који је дошао из Карлобага укрцале све повријеђене, са објашњењем да их шаљу у болницу. Међутим, убрзо се сазнало да у болницу нису стигли, да им се пут завршио негдје на средини Пашког канала, гдје су побацани у море. Њих двојица се сјећају да је само неколико дана након тога заповједништво логора тражило 60-так снажнијих заточеника за рад у солани на Пагу. Надајући се бољим условима рада и исхране, јавио се већи број заточеника, од којих су изабрана 64, међу којима готово цијела фудбалска екипа „Макабија“. Сву су они убијени током августа мјесеца. У јеврејском логору је било неколико оних који су избјегли из Аустрије, међу њима и истакнути лакоатлетичар Клајн и најбољи тркач на 400 метара у Југославији Кајзер. Њих двојица су покушали побјећи из логора једне ноћи почетком августа. Скочили су у море, у намјери да препливају до Карлобага. Међутим, Иван Алић и друге усташе су ујутру ухватили Кајзера и уз батине га довезли у логор, гдје су га за казну привезали за један стуб. Цијели дан је овај храбри младић издржао на сунцу без воде и хране. Тек сутрадан је у логор стигао Макс Лубурић, с неколико усташких официра, постројио све логораше и одржао говор, рекавши да ће све задесити иста судбина ако итко покуша бјежати из логора. „Одвезали су Кајзера“, каже Златко Вајлер, „наредили му да онако босоног оде до зида за стријељање удаљеног око 100 метара. Тај Кајзеров пут на начин како га је он извео испунио је све нас присутне неизрецивим поносом. Без и трунке страха на лицу, ступао је крвавим табанима по оштром камену до одређеног мјеста за стријељање. Окренут према нама нијемо се опростио од свих нас.“[19]  Тог дана су на истом мјесту стријељана и двојица српских младића. Кајзеров друг Клајн је свој живот завршио у таласима мора.

Сваког дана су стизале нове групе заточеника. У јеврејски дио логора су долазили већином богатији људи, па су усташе још у превозу од Карлобага према Пагу одвајали оне са златним зубима и они би обично нестајали. „Никада их више нисмо видјели“, каже Емерик Блум у разговору са Ореном Ружићем 3. јануара 1983. У српски дио логора су у највећем броју стизали сељаци.

[1] Изјава Јурја Црљенка и свећеника Јосипа Фелицановића, Хисторијски архив, Ријека (даље ХА Ријека), Паг, к. 220. Јосип фелициновић је осуђен на 10 година затвора. Новак Виктор, н.д., 767.
[2] Изјава Анте Букеше, ХА Ријека, Паг, к. 2207.
[3] Изјава Дује Билића, Ивана Скуца и других, ХА Ријека, Паг, к. 2207.
[4] Земљар Анте, Харон и судбине, Београд 1988, 72.
[5] Земљар Анте, н.д., 66.

[1]   ХАК, к. Јадовно.
[2]   ХА Ријека, Паг, к. 2202, Изјава Јосипа Датковића из Барбата, стр. 17.
[3]   Исто, стр. 18.
[4]   АХ, ЗКРЗ ГУЗ 2235, к. 11.
[5]   ХАК, кут. Јадовно.
[6]   ХАК, кут. Јадовно.
[7]   АХ, ЗКРЗ ГУЗ 2235, кут. 11.
[8]   ХА Ријека, Паг, кут. 2207, Изјава Шиме Маржића, „Логор на Пагу“, елаборат стр. 7.
[9]   ХА Ријека, Паг, кут. 2207.
[10]   ХА Ријека, Паг, кут. 2207.
[11]   ХА, Задар, Изјава од 6. јула 1952.
[12]   АХ, Логор на отоку Пагу, Покољи и мучења, ЗКРЗ ГУЗ 2235/16-45, кут. 12, стр. 12.
[13]   Земљр Анте, н. д., 142-144.
[14]   АХ, логор на отоку Пагу, покољи и мучења, ЗКРЗ ГУЗ 2235/16-45, кут. 12. стр. 12.
[15]   Изјава Орјена Ружића-Јегора. Серум су у љекарни на Пагу правили мјесни љекарник и његова супруга. ХА Ријека, Паг, к. 2207.
[16]   „Дијаманштајн и Пајташ били су Загрепчани као и ими. За Пајташа знам да је био син трговца шпецерајем на углу Јуришићеве и Драшковићеве улице. У Јасеновцу и један и други имали су посебне задатке. Они су се кретали као слободњаци, долазили су у Загреб по задатку купње, набавке потребне за логор или за поједине усташе из Јасеновца. Тако су им једног дана усташе повјериле задатак да за њих, њиховој родбини у Загребу, пренесу некакав коферчић. Т том коферу било је злато покупљено од логораша или скинуто са убијених.Дијаманштајн и Пајташев укрцали су се у влак и коферчић су ставили поврх сједишта на раф за кофере. Овај се некако растворио или је пао па се растворио. У том случају злато се из кофера расуло по поду. У купеу нису били сами. С њима је био неки усташки официр или функционер који је одмах позвао полицију. Било је готово. Ухватили су ову двојици и они су морали проказати оне усташе који су им ово повјерили. Наводно су објесили једног или двојицу усташа, а њих су дали усташама, пустахијама, који су некад били запослени код Гавриловића у творници сухомеснате робе. Ови су у једном доцу кидали комад по комад са њиховог тијела и тако су стравично убијали.“ Земљар Анте, н.д., 64, изјава др Ота Радана.
[17]   Земљар Анте, н.д., 64.
[18]   АХ, ЗКРЗ бр. 1872/47. Земљар Анте, н.д., 41-42.
[19]   Изјава Златка Вајлера, стр. 5, ХАК, кут. Јадовно.

Преузмите књигу у PDF формату:

Затезало Ђуро, Јадовно – Комплекс усташких логора 1941. Књига I

Затезало Ђуро, Јадовно – Зборник докумената. Књига II

Преузмите књигу у PDF формату:

Назад на садржај књиге