Logor Flosenburg neću da zaboravim

Kada mi je američki vojnik ponudio parče belog hleba koje je umočio u konzervu s medom, shvatio sam da sam preživeo! Od koliko njih sam jedini ja živ ostao…
Priseća se trenutaka oslobođenja Ljubiša Letić, krepki osamdesetšestogodišnjak, bivši zatočenik broj 30.313 u koncentracionom logoru Flosenburg u Nemačkoj.
Jedini je on od 3.500 Srba zatočenih u ovom logoru koji je živ dočekao kraj Drugog svetskog rata.

Napomena redakcije portala Jadovno.srb.: Ovaj prilog je prvi put objavljen na našem portalu 29. marta  2016. godine.

Čika Ljubiša sprema se da u subotu po šesti put obiđe Flosenburg i pokloni se senima onih koji su kosti ostavili u jednoj od deset masovnih grobnica u ovom logoru. Tamo bi trebalo da se sretne sa još 63 sapatnika, iz cele Evrope, koji su uspeli da prežive pakao ovog logora.

– Ne smem da zaboravim na one koji su tamo ostali – priča čika Ljubiša. – Zajedno smo gladovali, zajedno su nas satirali radom, a ja sam imao sreće da preživim. Zbog njih imam obavezu da pričam o tim strašnim danima. Da se nikada ne zaboravi!
A golgota čika Ljubiše počela je 2. avgusta 1944. godine, na Svetog Iliju, u Loku, selu nedaleko od Novog Sada, kada su ga uhapsili mađarski žandarmi. Neko od poznanika, nikada nije saznao ko, potkazao ga je kao saradnika partizana koji zna gde su njihove baze.

– Odveli su me sa seoske slave, a nisam imao ni 18 godina – priseća se čika Ljubiša. – Tukli su me 17 dana, pretili da će da me ubiju. Kada su videli da ne mogu da me slome, poslali su me prvo u Bačku Topolu, u strahu od Rusa koji su već bili u Banatu. Posle su, povlačeći se, nas zatvorenike slali pešice, sve dublje i dublje u Mađarsku, do Komorana. Tamo su nas potrpali u stočne vagone i otpremili u Nemačku. Prošao sam kroz više logora, i na kraju se zaustavio u Flosenburgu. To je bio pakao. Glad i iscrpljivanje. Kao robovi, bušili smo tunele u jednom ogromnom brdu.

U tim tunelima, kako objašnjava čika Ljubiša, trebalo je da bude fabrika raketa „fau 2“ ali plan je propao, pošto su saveznici bili brži.
– Najteže je bilo kada su nas, bežeći pred saveznicima, poveli iz logora – priča čika Ljubiša. – Hodali smo, onako iscrpljeni, danima, bez hrane. Stariji su me savetovali da ne jedem travu, već da u njoj tražim puževe. Tako sam preživeo.
Ubrzo, stigao je spas. Saveznici su pristigli logoraše. Prvi ih je ugledao upravo naš sagovornik.

– Ugledao sam tenkove sa zvezdama i viknuo: Evo idu Rusi da nas oslobode! – priseća se čika Ljubiša.

– Mislio sam, zbog zvezde, da su to Rusi. Iza nas, naši čuvari iz SS skidali su opasače i bacali puške. A onda je naišao američki vojnik, sa belim hlebom…

Izvor: magacin.wordpress