Логор Флосенбург нећу да заборавим

Када ми jе амерички воjник понудио парче белог хлеба коjе jе умочио у конзерву с медом, схватио сам да сам преживео! Од колико њих сам jедини jа жив остао…
Присећа се тренутака ослобођења Љубиша Летић, крепки осамдесетшестогодишњак, бивши заточеник броj 30.313 у концентрационом логору Флосенбург у Немачкоj.
Једини jе он од 3.500 Срба заточених у овом логору коjи jе жив дочекао краj Другог светског рата.

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 29. марта  2016. године.

Чика Љубиша спрема се да у суботу по шести пут обиђе Флосенбург и поклони се сенима оних коjи су кости оставили у jедноj од десет масовних гробница у овом логору. Тамо би требало да се сретне са jош 63 сапатника, из целе Европе, коjи су успели да преживе пакао овог логора.

– Не смем да заборавим на оне коjи су тамо остали – прича чика Љубиша. – Заjедно смо гладовали, заjедно су нас сатирали радом, а jа сам имао среће да преживим. Због њих имам обавезу да причам о тим страшним данима. Да се никада не заборави!
А голгота чика Љубише почела jе 2. августа 1944. године, на Светог Илиjу, у Локу, селу недалеко од Новог Сада, када су га ухапсили мађарски жандарми. Неко од познаника, никада ниjе сазнао ко, потказао га jе као сарадника партизана коjи зна где су њихове базе.

– Одвели су ме са сеоске славе, а нисам имао ни 18 година – присећа се чика Љубиша. – Тукли су ме 17 дана, претили да ће да ме убиjу. Када су видели да не могу да ме сломе, послали су ме прво у Бачку Тополу, у страху од Руса коjи су већ били у Банату. После су, повлачећи се, нас затворенике слали пешице, све дубље и дубље у Мађарску, до Коморана. Тамо су нас потрпали у сточне вагоне и отпремили у Немачку. Прошао сам кроз више логора, и на краjу се зауставио у Флосенбургу. То jе био пакао. Глад и исцрпљивање. Као робови, бушили смо тунеле у jедном огромном брду.

У тим тунелима, како обjашњава чика Љубиша, требало jе да буде фабрика ракета „фау 2“ али план jе пропао, пошто су савезници били бржи.
– Наjтеже jе било када су нас, бежећи пред савезницима, повели из логора – прича чика Љубиша. – Ходали смо, онако исцрпљени, данима, без хране. Стариjи су ме саветовали да не jедем траву, већ да у њоj тражим пужеве. Тако сам преживео.
Убрзо, стигао jе спас. Савезници су пристигли логораше. Први их jе угледао управо наш саговорник.

– Угледао сам тенкове са звездама и викнуо: Ево иду Руси да нас ослободе! – присећа се чика Љубиша.

– Мислио сам, због звезде, да су то Руси. Иза нас, наши чувари из СС скидали су опасаче и бацали пушке. А онда jе наишао амерички воjник, са белим хлебом…

Извор: magacin.wordpress