Ликвидације Срба у Сиску – Држава се труди избјећи плаћање накнаде штете

Сисак – Рутинска новинска вијест отприје неколико дана гласи: „Опћински суд у Сиску пресудио је како Република Хрватска треба исплатити Сишчанки Виолети Домитровић више од 250.000 куна због убојства њезина оца Млађе Вила у коловозу 1991. у Сиску. Виолета, тада десетогодишњакиња, у једном дану остала је без оца, баке, дједа и двојице стричева. За убојство обитељи Вила, који су били српске националности, осуђен је у просинцу 2013., по заповједној одговорности за пропусте у обављању дужности, ратни замјеник начелника Полицијске управе Сисак Владимир Миланковић. Он је због ратног злочина осуђен на осам година затвора због смрти 23 сисачка цивила и једног ратног заробљеника 1991. те незаконито притварање и мучење десетак цивила. Накнадно му је Врховни суд повисио казну на десет година затвора“, објавио је Вечерњи лист 6. српња.

Ликвидација обитељи Вила једна је од мрачних прича из Сиска с почетка 1990-их, када су, као по некој морбидној шпранци, нестајали и убијани Сишчани српске националности. Градом су тада харачили припадници „Вукова“, причувне постројбе ПУ-а Сисак. Под окриљем ноћи, али и усред бијела дана, одводили су „непоћудне“ Сишчане на локације ОРА и Јодно близу града, гдје су их мучили и ликвидирали. Точан број убијених и несталих сисачких Срба никад није утврђен. Претпоставља се да је у осветничким походима страдало више десетака, па чак и више од стотину сисачких Срба. Ријеч је о цивилима, обичним грађанима, који су по тадашњим ратно-осветничким мјерилима били „кривог“ имена и националности.

Млађо Вила, отац Виолете Домитровић, убијен је 25. коловоза 1991. године након што се његов брат Жељко вечер прије сукобио с једним Сишчанином хрватске националности у локалу „Гај“ и тијеком тучњаве убио га ножем. Припадници „Вукова“ одмах су кренули у одмазду – прво у потјеру за одбјеглим Жељком, а потом и по остале чланове обитељи.

Жељка су пронашли још исте ноћи. Убили су га, а његово измасакрирано тијело пронађено је након пет дана на лијевој обали Саве два километара низводно од села Мужиловчица. Нису се на томе зауставили. Након што су смакнули Жељка, „Вукови“ су исте ноћи, 24. на 25. коловоза, наставили свој осветнички поход – у обитељској кући, без икаквих овлаштења, ухитили су његову мајку Евицу Вила, оца Марка Вилу, брата Душана Вилу и Ивицу Бишћана, који је био удомљен у обитељи. У раним јутарњим сатима „Вукови“ су дошли и по Виолетина оца Млађу у његову кућу.

Све су их одвели у импровизирани затвор на ОРА-и, испитивали су их и тукли. Потом су све чланове обитељи Вила одвезли на обалу Саве на скелу у предјелу званом Пола код Блињскога Кута, гдје су их ликвидирали. Њихова тијела сљедећих су дана пронађена на обали Саве – тијело Евице Вила 26. коловоза у близини мјеста Градуса, тијело Душана Виле 28. коловоза у близини мјеста Лукавец, тијело Млађе Виле 30. коловоза у Сави између села Прелошца и Лукавца, а тијело Марка Виле 9. рујна између села Градуса и Доња Летина. Ивицу Бишћана су поштедјели, јер су тијеком испитивања утврдили да је хрватске националности.

„Ти имаш среће, за тебе су звали“, свједочио је Ивица Бишћан 20 година касније на суђењу како је извукао живу главу, док су само који метар даље „Вукови“ ликвидирали обитељ Вила.

ПОБИЈЕНА ЦИЈЕЛА ОБИТЕЉ

Виолета Домитровић данас не жели јавно иступати. Љубазно нас је одбила ријечима да своју муку жели дијелити само са својим ближњима. Након убојства оца, баке, дједа и стричева, убрзо остаје и без мајке, која је умрла 1997. године. Њу и сестру одгојила је бака. Из њезина исказа на суду у процесу за накнаду штете дијелом се може ишчитати траума тада 10-годишње дјевојчице.

„Сјећам се тих догађаја. Страшно тешко сам проживјела очеву смрт. И данас тешко проживљавам његово страдавање. Мајка ми је објаснила што се догодило. Рекла ми је да су дошли војници у хрватским одорама, ставили митраљез мајци на чело и рекли да не смије ништа говорити, да су одвели оца, а он је рекао да се она ништа не брине. Тада ми као дјетету није било у потпуности јасно, али сам осјетила тешке посљедице што се тиче губитка оца и несигурност да више немам оца. Били смо у неимаштини, свега нам је недостајало, а највише да немам више ни мајку ни оца и да сам сама на свијету. Питам се тко си је узео за право да нешто учини мојем оцу“, стоји у исказу Виолете Домитровић.

У тужби за накнаду штете кћи убијеног Млађе Вила позвала се на правомоћну пресуду за ратни злочин против цивилног становништва због чега је кривим проглашен Владимир Миланковић, а у којој је утврђена и његова заповједна одговорност за ликвидацију њезина оца, сматрајући да је држава одговорна за насталу штету. Држава се у поступку бранила да је ријеч о ратној штети те да је наступила застара. Опћински суд у Сиску у својој се неправомоћној пресуди руководио Законом о одговорности Републике Хрватске за штету узроковану од припадника хрватских оружаних и редарствених снага тијеком Домовинског рата те Законом о обвезним односима који предвиђа дуљи рок застаре. Суткиња Јелена Ленић-Бркић пресудила је стога да држава Виолети Домитровић мора исплатити 220.000 куна за неимовинску штету, 20.500 куна за материјалну штету, односно за уређење очева гроба те 12.500 куна парничних трошкова. Није познато хоће ли се Државно одвјетништво жалити.

Ако је судити према досадашњем искуству накнаде штете у сличним случајевима, када су се оштећене обитељи позивале на правомоћну пресуду против Миланковића, могуће је да држава устраје на жалби и да ће се Виолета Домитровић још начекати правде.

ГЛУХИ ВРХОВНИ СУД

Према ријечима њезина одвјетника Луке Шушка, тешко је предвидјети поступање Државног одвјетништва, али и судова.

„Судови у истовјетним предметима неуједначено суде. Тако се може догодити да тужбу за накнаду штете прихвати суд у Сиску, али не и у, примјерице, Ријеци. За то је најодговорнији Врховни суд, точније његов предсједник Бранко Хрватин, који је дужан уједначавати судску праксу, а то не ради. Писао сам због тога Врховном суду, указивао на двојаке одлуке, али ништа се није промијенило“, упозорава одвјетник Шушак.

Наводи примјер Стоје Тривкановић којој је Опћински суд у Сиску – дакле исти суд који је сада пресудио у корист Виолете Домитровић – прије неколико мјесеци одбио тужбу за накнаду штете због убојства мужа и нестанка двојице синова. Тај је случај такођер у пресуди против Миланковића.

„И Стоја Тривкановић се позивала на правомоћну пресуду Миланковићу, али је сисачки суд у сијечњу ове године одбио захтјев за обновом поступка за накнаду штете уз образложење да тијела двојице синова нису пронађена те да се не зна тко је директни извршитељ ликвидација, односно да нема доказа тко је директно крив за убојство те да то што је Миланковић крив по заповједној одговорности није довољно“, описује одвјетник Шушак двојако поступање истога суда.

Као примјер упорности државе да покуша избјећи одговорност за ликвидације и нестанке људи које су починиле хрватске снаге, истиче и примјер Државног одвјетништва у случају тужбе за накнаду штете коју је неправомоћно на Опћинском суду у Сиску добила и обитељ Мартиновић због убојства супруга и оца Станка Мартиновића. И они су прије неколико година, попут Стоје Тривкановић, тужили државу ради накнаде штете, што им је тада одбијено, али им је сада – након што је Миланковић правомоћно пресуђен кривим – захтјев за накнаду штете прихваћен. Почетком године сисачки је суд пресудио да по 220.000 куна одштете требају добити његова супруга Захида те синови Добривоје и Радивој.

„Државно одвјетништво жалило се на ту пресуду и сада чекамо нови поступак“, каже одвјетник Шушак.

ИСТРАГЕ ЈОШ ТРАЈУ

Проблем је и што годинама нису завршене истраге ни судски поступци за друге случајеве нестанака и ликвидација у Сиску, којих је свакако било више од 24, за колико се терети Миланковића. Према мишљењу одвјетника Шушка, по заповједној одговорности требали би одговарати и Иван Бобетко, син генерала Бобетка, који је у то вријеме био шеф тамошњега Кризног стожера, као и Фрањо Грегурић, који је био на челу ратне Владе.

Због неуједначеног поступања судова и Државног одвјетништва, одвјетник Шушак најављује да неће стати, да ће ићи до краја пред домаћим судовима, а ако треба – поново и на Еуропски суд за људска права у Страсбоургу.

Пред судом у Страсбоургу, наиме, и до сада се водило више поступака због нестанака и ликвидација грађана Сиска српске националности. Ријеч је о тужбама које су подносиле њихове обитељи због неучинковитих истрага које су се вукле годинама и због некажњавања ратних злочина пред домаћим судовима. Страсборуг је, у правилу, у тим случајевима давао за право оштећеним обитељима и Хрватску проглашавао кривом.

Истражујући случајеве, пронашли смо и један бизарни податак – да су заштиту Страсбоурга тражили и Владимир Миланковић и Драго Бошњак, који је као бивши припадник „Вукова“ заједно с Миланковићем био оптужен за ратни злочин, али је на крају ослобођен. Миланковић и Бошњак тужили су Хрватску због дуљине трајања притвора, за што, према њиховим тврдњама, није било ваљане правне основе. Сматрали су да им је тиме повријеђено право на слободу и сигурност што јамчи чланак 5. ставак 3. Конвенције о људским правима. Еуропски суд за људска права утврдио је у травњу ове године да је трајање притвора за вријеме истраге и тијеком судског поступка било оправдано те да им Хрватска није повриједила њихова људска права. Пресуда ће постати коначна ако Миланковић и Бошњак не уложе жалбу. Рок је 26. српња.

ЈОШ СЕ ЧЕКА ПРАВДА

Подсјетимо, у поступку против Миланковића и Бошњака првоосумњичени је био и Ђуро Бродарац, у вријеме злочина начелник ПУ-а Сисак, а касније сисачко-мославачки жупан, али он је прије почетка суђења преминуо у болници у српњу 2011. године као притвореник.

Данас, два и пол десетљећа након сисачких похода смрти, епилог је сљедећи: обитељи смакнутих сисачких Срба још утјерују правду, а од одговорних кажњени су само двојица. Владимир Миланковић једини је кажњен по заповједној одговорности на 10 година затвиора, а иза решетака је завршио и само један извршитељ – Ивица Мирић, којем је 2010. године Врховни суд потврдио пресуду на девет година затвора због ратног злочина против цивилног становништва. Мирић је 9. листопада 1991. године, као припадник причувног састава ПУ-а Сисак, из загребачке болнице „Ребро“ одвезао Сишчанина Милоша Чалића у шуму Брезовица и тамо га убио само зато што је био српске националности.

(Вероника Решковић; Форум.тм)

Извор: Банија Онлине

Везане вијести:

РАТКО ДМИТРОВИЋ Дух Јасеновца у вароши званој Сисак

Заборављени злочин „Вукова“ из Сиска | Јадовно 1941.

Крвави „Славонски Наполеон“ | Јадовно 1941.