МОМ ДЕДИ НИКОЛИ

Дошла сам ти, Лико, стоjим на дедовини. Препознаjеш ли ме, земљо?

Дошла сам ти, Лико, да л’ сам домаћин или гост – ти кажи.. На твоjоj земљи су живели и у твоjоj земљи су сахрањивани сви моjи преци вековима… нису те оставили, а jа стигох после четири децениjе – ко сам, знаш ли… на огњишту мога деде питам се препознаjе ли ме земља и душе моjих наjближих… коме неправду да кажем, са ким бол и радост да поделим… нема одговора на хладном jутру, коме да завапим? 

Божиjа jе воља, прихватам jе, рањена сам, али сам захвална што сам одавде поникла… 

Дошла сам ти, Лико, стоjим на дедовини. Препознаjес ли ме, земљо?

Једино теби могу рећи, ти не знаш за поделе, а вековима те деле. 

Како се то дели земља, камен, небо… овде су се рађали и умирали сви моjи преци, ова земља jе од њихових костиjу, од њихове љубави саткана, ово дрвеће памти руке мога деде, он га jе у земљу засадио… 

Више не сањам дедовину, стигла сам ти, Лико, препознаjеш ли ме? Да л’ сам домаћин или гост? 

Загрли ме, сви моjи су у твоjоj земљи, хвала ти што их чуваш…хвала Богу за њихове душе мученика и хвала што на овоj земљи
стоjећи у свему разрушеном веруjем, наjтеже jе када се душа сруши…немам суза, окамењена на дедовини, сама никад самиjа стоjим захвална Богу што додируjем земљу где су се рађали и умирали и живели од тебе и за тебе Богу се молећи сви моjи преци… 

Што ћутиш, небо, стигла сам нема топло повиjеног длана моjе баке… Нема ни погледа ни речи, а све jе већ давно речено… Знам, земљо, да ме грлиш маjчински… од тебе љубав осећам и захвална сам ти што си изнедрила и отхранила моjе претке… од тебе ништа не тражим, само бих да ми кажеш.. jе
л’ ти било лепше када се на овоj земљи чуо смех, плач, радост и живот или сада сама као и jа тихуjеш, болуjеш и сећаш се живота… 

Све jе тако мирно, пажљиво сам и jа корачала да те не повредим… Дуго си сама, нећу ти мир нарушити, дошла сам да те помилуjем, да и моjе додире упознаш… Чуваj и оне што су те отели, заборавили су да ће и они умрети, па како ће у отетом спокоjно вековати… 

Засади моj брате ново дрвеће, шта смо друго земљи могли донети, нека рађа и нека памти…

Оливера Шекуларац

Извор: Књижевна награда Миодраг Борисављевић за 2013. годину додељена Оливери Шекуларац из Пригревице

Везане виjести:

Добитник књижевне награде – Оливера Шекуларац

Соба успомена на Лику и Баниjу

Личко огњиште