Ж | Ž

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Лажни пијетет

Шокантне бројке недавно изнете у јавности о новцу који држава годишње издваја за меморијални центар Јасеновац и новцу који издваја за онај у Вуковару још увек делују нестварно.

Јасеновац (фото: Sputnik/ Ненад Зорић)

Подаци о броју основношколаца који редовно организовано иду у Вуковар и оних који годишње посете Јасеновац исто тако. Иако навикнути да у Хрватској нису сви грађани, па тако ни жртве једнаке, сад се тек некако искристалисало у којој сразмери нису. Наравно да треба узети у обзир и временски одмак од немилих ратова, али и бројне друге факторе – број жртава, историјски контекст и још много тога.

Међутим, по свакој рачуници, али и по толерисању ревизионистичких испада, релативизовању јасеновачких жртава и митологизовању оних „наших“, покровитељствима различитих министарстава над опскурним скуповима где се искривљују историјске чињенице – жртве Другог светског рата третирају се у јавности на понижавајући начин. Као да је реч о неком давно прошлом времену, безазленом и превазиђеном, чије последице се данас не осећају и нису уткане у колективно памћење једног народа.

Стога представници народа жртава усташког режима неће ни ове године ићи на комеморацију с таквим државним врхом (боље рећи, мањим његовим делом), обележиће Дан пробоја логораша у Јасеновцу два дана раније. Док државни врх буде парадирао на том страшном месту чије страхоте нису ни појмљиве искуству савременог човека, где је страдао енорман број невиних људи на најсвирепије начине, где је, поред њих, страдала и људскост сама, требало би их упитати на који начин су једном народу који је претрпео тако велику жртву држава и друштво исправили неправду, колико је то могуће. Појавити се на комеморацији, рећи пар пригодних речи, усликати се – није довољно.

Формална пристојност која налаже да се јавно „искаже пијетет“, да се „жали због две одвојене комеморације“, увредљива је и лицемерна. Лицемерна је јер поред ових бројкама мерљивих показатеља односа који држава има према својим грађанима српске националности, много је и суптилних, немерљивих, али непорецивих показатеља не само небриге, већ упорне, свесне и намерне дискриминације и омаловажавања. Нису знали творци Јасеновца да због њихове творевине не губе само неке националне или верске заједнице, већ да губи читаво друштво. Тако ваљда и данашњи државни врх, кад тобоже буде исказивао „пијетет жртвама“, поред осталих, и онима српске националности, исто превиђа да унижавањем и закидањем права и правде тој једној националној заједници – и читаво друштво уназађује. А „пијетет“ му је лажан и лицемеран.

Привредник су укинуле и забраниле му рад најпре усташке, а онда и комунистичке власти 1946. године, у два наврата је био жртва, и по националној и по социјалној основи. Данас је трећи пут жртва. Жртва хрватске државе и хрватског друштва које не преузима своје одговорности и не спроводи закон. Данас кад је у новим политичким околностима Српско привредно друштво Привредник обновило рад, више од две деценије води борбу са својом државом за поврат своје одузете имовине. Врло вредне имовине. Привредник је у свом власништву имао веома вредне некретнине у самом центру Загребу као и у многим градовима и местима широм Хрватске, а сву ту имовину су као задужбине оставили Привредникови оснивачи и добротвори и наменили је искључиво за школовање сиромашне деце и омладине.

Ту имовину Друштво годинама безуспешно потражује, а она би могла да буде одлична основа за стипендирање талентованих, а сиромашних ученика и студената. До Другог светског рата је Привредник одшколовао скоро 40 хиљада младих људи. Одшколовао, збринуо, усмерио, васпитао у духу заједништва и солидарности. Генерације и генерације. И данас Привредник то ради. Покушава барем. Без сопствене имовине, без стабилних извора финансирања, у тешким економским временима, Привредник тешко долази до средстава за стипендирање, а потребе за стипендирањем су огромне, поготово кад су у питању ученици и студенти из ратом опустошених и запостављених крајева.

Иако је Министарство знаности, образовања и спорта 2015. потврдило Привредникове заслуге и доприносе, а тадашња влада закључком у ком се истиче „значај рада и свих других активности везаних за рад тог друштва на подручју знаности и образовања и свеукупног доприноса опћедруштвеном напретку и просперитету“ то прихватила. Дакле званично, оверено и потписано признање Привреднику да је његова друштвена улога битна за општедруштвени напредак и просперитет и даље из неког разлога није довољно.

Него је више од једне деценије Привредникова имовина служила на корист појединцима, а не друштва, не за образовање младих људи, за шта је намењена. Није она служила за сврху за коју је намењена много дуже, али више од двадесет година уназад, откако је затражено да се имовина врати, могла је служити. Могла је одшколовати још много генерација младих. Можда неко од њих данас конобарише у Ирској, можда је бауштелац у Немачкој или је стјуардеса негде на Истоку. А могли су бити успешни, угледни, могли су остати у Хрватској и својим знањем и радом је градити и обогаћивати.

Више од десет година уназад изменило се неколико влада, мењали су се изговори и зачкољице да имовина не буде враћена, стално постављали нови захтеви и примедбе. Сад кад су сви захтеви испуњени, кад нема никаквог оправданог разлога да то не учини, држава опет ћути, ни сада не враћа отету имовину.

Ако ништа друго, српској заједници би само то требало да буде довољно да не иде на комеморацију са представницима власти. А њима да се постиде и да, док такве проблеме не реше, уопште ни не ходочасте у Јасеновац.

Aутор: ОЛИВВЕРА РАДОВИЋ

Извор: П-портал.нет

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Помозите рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Пратите нас на друштвеним мрежама: