Kuda mi idemo

Na koga se Srbi još mogu ugledati a da to nije Đoković? Zna li neko kuda mi idemo?

Ratko Dmitrović

Znamo li kome se dive naše kćerke, o čijoj karijeri sanjaju? Jesmo li sigurni da to nisu Soraja, Stanija, Maca Diskrecija, ili u boljem slučaju Jeca, Seka, Ceca, Goca…Pitamo li se ko su idoli naših sinova, čije karijere i snove oni sanjaju, koji su im životni ciljevi, šta nikada nikome ne bi dozvolili, po koju cenu bi branili očevo prezime, čast predaka, ako im se posrećilo da su takvo nešto nasledili.

Kome apsolutno verujete? Ne iz interesa, očekivanja, već na osnovu biografije toga kome biste mogli da verujete? Jesmo li se ikada zapitali kada su i zbog čega iz naših života iščezli pojmovi: istina, čast i moral. Zašto te reči odavno u srpskom društvu ne proizvode nikakvo dejstvo? Osećamo li imalo stida što se ponekad družimo sa osvedočenim kriminalcima, lažovima, nečasnim ljudima, a znamo da su kriminalci, lažovi i nečasni. Zašto se saginjemo pred slabijima od sebe, ćutimo pred fukarom, što bi rekao Andrić?

Znači li nam išta onaj lelek velikog Šantića: „Mene sve rane moga roda bole“ ili smo to, a izgleda da jesmo, odbacili kao sažvakan zalogaj dalekih vremena, patetiku koja funkcioniše u pesmi ali ne i u životu. Šta nam znači kad pročitamo, a tako nešto možemo da pročitamo još samo u „Večernjim novostima“, da Albanci u Albaniji i Albanci na Kosovu ubrzano brišu sve tragove postojanja Srba na tim prostorima, da država Hrvatska namerava u Dvoru na Uni (opština s apsolutnom srpskom većinom) da izgradi deponiju za nuklearni otpad? Dira li to nekoga ili ovakve informacije primamo kao da dolaze iz Nikaragve, Obale Slonovače, sa Novog Zelanda.

Zna li neko od nas kada je poslednji put spojio dva dana a da nije uključio TV aparat? Sedimo pred televizorima kao sumanuti; upijamo sve šta nam nude, a nude nam prostakluk, primitivizam, jeftinu zabavu, umobolne likove od kojih prave savremene heroje; ubijaju u nama svaki intelektualni napor, potrebu za razgovorom, uključivanjem mozga. Ima li nade da umesto razgaćenih prostitutki kojima televizije s nacionalnom dozvolom emitovanja daju dnevno i po petnaestak sati značaja, vidimo rijaliti iz neke uspešne porodične firme u Srbiji, iz kovačnice sela Lug, laboratorije u kojoj, a to daje tračak nade, neki mladi Srbi pokušavaju da sustignu svoje vršnjake iz Pariza ili Arizone.

Srbi su narod koji najviše na svetu gleda televiziju, čak deset sati dnevno. Jeste li znali taj podatak? Istovremeno smo po proseku godina najstariji u Evropi. Proste reprodukcije odavno nemamo. Demografi kažu da smo narod na putu ubrzanog nestanka. Brine li to nekoga u ovoj državi, nekoga ko ima vlast, moć, mehanizme delovanja?

Na koga se od savremenika još možemo ugledati a da to nije Novak Đoković? On se ne računa, on nam se dogodio, najmanje našom zaslugom. Zna li neko kuda mi idemo?

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

RATKO DMITROVIĆ Duh Jasenovca u varoši zvanoj Sisak …

RATKO DMITROVIĆ Zašto je od Jasenovca ostao samo betonski cvet?

Ratko Dmitrović: „Sedlo belog konja“ – Jadovno 1941.