Dmitrović: Kuće mutnih prozora

Kosovo, kriminalno provedena privatizacija, javni i spoljni dug države Srbije, Železara Smederevo, mršave penzije, uništeni veliki privredni sistemi, obaveza otpuštanja ogromnog broja zaposlenih u državnoj administraciji, najniže plate na Balkanu… sve je to decenijska muka, mračna svakodnevica Srba i njihove države ali sve ovo zajedno – mnogi će se iznenaditi – nije najveći srpski problem. Muka je ono o čemu se ne priča a deluje stalno, podmuklo, sve snažnije i sigurno vodi našem biološkom nestanku.

Da, reč je o izumiranju Srba kao naroda. Svake godine manje nas je za grad od 35.000 stanovnika. Srbija godišnje gubi jedan Vršac, Pirot, Zaječar, Kikindu… Za samo 12 poslednjih godina Srbija je u broju stanovnika smanjena za 315.000, a negativan trend se nastavlja. Nalazimo se pred demografskim sunovratom, stručnjaci su nemilosrdno jasni: pređemo li liniju koja nam je ispred nosa, ulazimo u prostor izbrisanih naroda. Za 50 ili 150 godina, svejedno je, Srbi će postojati samo u tragovima, bez svoje države, naravno, jer neće imati ko da je odbrani, sačuva.

U rekordno kratkom vremenu u Srbiji je ugašeno oko dve hiljade sela. Mesto preživljavanja i spasa topi se kao led na užarenoj plotni. Srbi su i najstrašnije nesreće preživljavali zahvaljujući selu, ali savremena Srbija, ova posle Drugog svetskog rata, počela je da umire baš na selu; industrijalizacija, stvaranje „novog čoveka“ i nove društvene klase, one radničke… svejedno je šta je uzrok, sela u Srbiji gase se zapanjujućom brzinom.

Groblja su u Srbiji sve šira a oranice sve uže.

Katanci na kućama, prozore niko ne otvara, dimnjaci ničemu ne služe, krovovi ispod kojih se ne gnezde laste, oranice pod šipražjem, zatravljena dvorišta, zastrašujući muk koji odavno ne remete ljudski glasovi, lavež pasa, čak ni ptice… to je sve prisutnija slika srpskog sela danas. Ona najosetljivija područja, uz granicu sa gotovo svim državama, odavno su prazna.

Sa sela beži ko god može. Prošle godine u 1.500 naselja u Srbiji nije rođeno nijedno dete. Za dvadesetak godina u Srbiji će osamdeset odsto stanovnika živeti u Beogradu, Novom Sadu i Nišu, ostatak u malim umirućim gradićima. I to je kraj Srbije i Srba.

Ima li spasa? Možda, ali to podrazumeva do sada nezabeleženu gotovo ratnu brzinu delovanja. Postoje ljudi koji se bave demografijom, postoje ideje, programi šta činiti, ali to ništa ne znači dok država ne krene da spasava samu sebe i većinski narod u njoj. Znam, neko će reći da je slično u većini evropskih zemalja, u regionu, i biće u pravu ali prihvatanje logike „tako je i kod drugih“ samo ubrzava inerciju kojom se Srbija kreće prema liniji iza koje nema povratka. Ta linija nam je, ponoviću, pred nosom, dodirujemo je vrhovima prstiju.

Sve je u našim rukama, i propast i spas. Tačnije, sve je u Beogradu.

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti: Ratko Dmitrović