Крваве легенде

Књига Љуба Анђелића „Ливањска легенда” свакако је једно од најпотреснијих ратних свједочанстава. Овај умни Колашинац, марљиви хроничар једног опаког времена и ратник племенита срца, оставио је својеврстан дневник о звјерствима која су починиле усташе на простору Ливна, Дувна, Купреса, Гламоча…

Остале су тако записане крваве легенде о злу, о фанатизму, мржњи и безумљу усташких црних легија и њиховим злодјелима из љета 1942. године, које, сматрам, упечатљиво говоре и до кости разголићују усташки покрет, његове коријене и идеологију, његову крволочност и суманутост, односно допуњују и употпуњују слику његових злочина започетих годину дана раније.

Једна од тих „крвавих легенди” је запис Љуба Анђелића о злочину у селу Катинићима у Вуковском пољу, почињен крајем августа 1942. године, када је Црна легија пуковника Јуре Францетића још једном показала своје „јунаштво“ над дјецом, женама и голоруким старцима:

„Сјутрадан, Четврти батаљон је поново ушао у Катиниће. Села више није било. Попаљени домови давали су слику пустоши. На једном од згаришта, које је само дан раније било дом пун дјеце, видо се старац сличан сабласти. Његово тијело било је покривено опекотинама од ватре и нагрђено ранама. Од старца су партизани први пут чули о страшној судбини Катинића.

Једна колона усташа, пробијајући се између Сивера и Катинића, пресјекла је пут народу (који је покушао да се домогне планине и умакне испод усташког ножа, прим. Б. С.). Од преко стотину чељади, старац је једини остао жив.

За црногорске пролетере Купрес и све доживљено у њему не би био Купрес да нијесу својим очима видјели све оно што се одиграло изнад Катинића. Ријеч злочин исувише је блага за то. Око сто педесет жена и дјеце и три старца доведени су до једне повеће вртаче. Њеним ободом крвници су направили круг. У предсмртним тренуцима жене и дјеца уплели су се у клупче страха и умирања. Убице су пуцале из аутомата и пушкомитраљеза. То се видјело по трагу направљеном војничким цокулама. Круг смрти био је обиљежен с неколико хиљада празних чаура. Зрна из њих су гасила животе. Чауре су остајале као посљедњи траг нељуди.

Убицама ни то није било довољно. Над побијеним народом они су запалили ломачу. Ако се у неком тијелу још лелујала нит живота, и она се откинута гасила у памену.

Такво је било наше посљедње виђење с мртвим Катинићима. Због тога није остала незабиљежена ни најмања појединост у њиховом умирању. Сваки детаљ ове потресне драме нашао је своје мјесто у партизанским забиљешкама.

Слика ужаса била је незаборавна. Некако по страни од других лежао је Челко (ријеч је о старцу Челку Катинићу који је већ био изгубио синове у борби и у збјегу се нашао са двије снахе и четворо нејаке унучади, прим. Б. С.). У рукама је грчевито држао двоје унучади. У безумној нади да их спасе од куршума крвника, старац је стегао у загрљај дјецу и поклопио их својим тијелом. Од његове поносне главе ништа није отало. Она је, као и тијело, била нагрђена ранама и опаљена ватром. Дјеца су била мртва. Страх у њиховим очима заувијек је угасило олово крвника. Ватра до дјеце није допрла. Старац је успио да од ње спасе унучад. Над гомилом уморене дјеце лежало је сагорјело старчево тијело.

Недалеко од Челка смрт је захватила и Паву и Гоју, дјевојке о чијој се љепоти причало по читавом Вуковском. Сестре су се пред смрт посљедњи пут загрлиле. У томе положају и смрт их је затекла. Пламен је дао дјевојкама боју најтамније бронзе. Тешко да је икада рука умјетника направила љепше и потресније дјело. У смрти сестара било је и узвишене љепоте и дивљег ужаса. Од свега тога ледила се крв и дизала коса на глави.

Катинићи су умирали свако на свој начин. Нико од њих није молио крвника за милост нити је пузио пред његовом окрвављеном чизмом. Па ипак је у смрти Ђуке Катинић било нечег што ју је издвајало из читаве те трагедије. У тренутку кад су усташе почеле да пуцају, мајка је у први мах остала неповријеђена. У рукама јој је било одојче. На пуцање пушака дијете је почело да плаче. Тада је мајка, заборављајући пакао око себе, раскопчала грубу сељачку кошуљу, извадила дојку и ставила је у уста дјетету.

Одојче је прионуло уз мајчина прса. У таквом положају их је и смрт затекла. Изнакажена ранама, Ђука се раменима ослонила на земљу. Посљедњи поглед, пун материнске љубави и неизрециве страве, почивао је на глави умореног јединчета. Зубићима који су тек почели ницати, дијете се још увијек држало за мајчине груди…“

( Ово крваво губилиште о којем пише Анђелић, налази се на Боровој глави, планинском превоју између Ливна и Шујице. Ту су, по подацима Мића Радете, усташе на најсвирепији начин умориле више од 180 становника купрешког села Вуковско и четири  становника из ливањског села Поточани – Ника Јагодића и сина му Спасоја  и браћу Милисав – Милорада и Душка.)

Слику о усташким злочинима и бездушности свакако употпуњује и Анђелићев запис о жалосној судбини четворице Далматинаца, бораца из његове бригаде:

„Док је вођена борба на Кругу — пише Љубо Анђелић — усташе су све више стезале обруч око Подгреде. Колоне Црне легије које су се кретале од Поточана и од Горице, састале су се у Подгреди у тренутку кад су село напуштали и посљедњи партизани.

У селу је остала заштитница од четири друга чија имена тога дана нико није забиљежио. Били су то омладинци из Далмације и Крајине који су у јулу дошли у бригаду. Војо Чепић вратио се испод самог Круга да помогне друговима из заштитнице и да се ‘својим очима увјери’ јесу ли или не чланови Политодјела изашли из села — неко је прије тога рекао да је видио Јурицу Рибара с групом другова у Подгреди.

Без претјеривања се може рећи да је то био највећи подвиг на ратном путу овог омладинца гвоздених нерава који није знао за страх. Војо је прошао кроз село пуно усташа и хладнокрвно се упутио према кући у којој се преко дана налазио Политодјел. На њеном прагу је дочекан ватром из шмајсера.

Војо се извукао, а да сам касније није знао како је умакао из чељусти смрти. Ни овога пута, као што се то често раније догађало, Чепића није остављала срећа.

Посљедња борба тога дана вођена је на литицама испод Подгреде. Из ње су партизани изашли као побједници. Батаљон се спасао у посљедњем часу.

Његова заштитница је уништена до посљедњег човјека. За њено извлачење није постојао никакав изглед. Једни су умрли да би други живјели.

Сјутрадан 2. батаљон на јуриш улази у Подгреду и Поточане. У селу су нађена четири трупа без глава. То је било једино што је остало од чувене заштитнице 2. батаљона.

Деветог децембра, у десет сати прије подне, нађене су у једној кући у Поточанима, у двије зобнице, четири одсјечене главе другова из заштитнице. Зобнице с главама висиле су изнад огњишта на коме се у котлу кувао ручак…“

*   *   *

          Ову потресну причу о четворици неустрашивих  бораца који су се жртвовали за своје другове, својевремено ми је до ријечи поновила и народни херој Викица Мићуновић, неустрашиви борац, ратни старјешина у Четвртој пролетерској бригади.  И она је потврдила да никада  тачно није утврђено  ко су била четворица новодошлих бораца из Далмације који су  стали у заштитницу и остали на положају – нијесу узмакли пред налетом  Францетићевих бојовника.

          Дирљива прича о њиховој погибији и бестијалном иживљавању усташа над њима мртвима, била је један од главних мотива бораца ове бригаде, првенствено Четвртог батаљона, у борбама  за Ливно које су убрзо услиједиле, односно у обрачуну и немилосрдној освети   Францетићевој црној легији, која је ту  десеткована и доживјела пораз од којег се никада  више до краја Другог свјетског рата неће опоравити.

Захваљујући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“

Књига је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године. То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, најтиражнија дневна новина у дијаспори.
Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу  Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).
До сада објављене књиге:
– „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
– „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
– „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
– „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
– „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
– „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“  (1998),
– „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
– „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
– „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

Везане вијести:

Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска“ у Храму Светог Трифуна у Београду

РТРС – ПЕЧАТ – 20. октобар 2011. – Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

Промоција књиге „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ у Светосавском културном клубу у Бања Луци