Kako su Srbi za Tita štitili narod od neprijatelja

Maršal je službu osnovao po uzoru na sovjetsku NKVD da bi “štitila narod”, ali se ona ubrzo pretvorila u komunističku inkviziciju, koja je ubijala, mučila i iznuđivala lažna priznanja ne samo od ideoloških neprijatelja, već i od drčnih komšija, ženinih ljubavnika i intelektualaca koji su štrčali

Maršal je službu osnovao po uzoru na sovjetsku NKVD da bi “štitila narod”, ali se ona ubrzo pretvorila u komunističku inkviziciju, koja je ubijala, mučila i iznuđivala lažna priznanja ne samo od ideoloških neprijatelja, već i od drčnih komšija, ženinih ljubavnika i intelektualaca koji su štrčali

“Ozna sve dozna” pošalica je koja se i danas čuje u narodu, ali je u posleratnoj komunističkoj Jugoslaviji ona služila ponajmanje za šalu. Bila je to fraza koji je uterivao strah u kosti i izazivao jezu pri pomisli na torturu tajne policije nad onima koji se slučajno ili namerno, u ljutnji, besu, bunilu ili pijanstvu, požale na Tita i njegov režim.

Kasnije je služba menjala imena i metode: UDB-a, SDB, DB, BIA, a menjali su se i oni čije je ime, lik i delo trebalo čuvati od poganog jezika, ali i mnogo gorih stvari…

Borba protiv “narodnog neprijatelja”

Maršal Tito je pred kraj Drugog svetskog rata procenio da novu, komunističku vlast u Jugoslaviji može da učvrsti samo ako se obračuna sa ostacima bivšeg režima i njihovim pristalicama, zbog čega je u Drvaru 13.maja 1944. naredio formiranje OZNE (Odeljenja za zaštitu naroda).

Na čelo zloglasne kontraobaveštajne službe stvorene po uzoru na sovjetsku tajnu policiju NKVD(Narodni komesarijat unutrašnjih poslova), i po prema instrukcijama ruskog pukovnika Timofejeva, postavio je svoju desnu ruku, Aleksandra Rankovića, koji je nešto kasnije, 1946.godine, kada je OZNA reorganizacijom podeljena na Upravu državne bezbednost (UDB-u)  i Kontraobaveštajnu službu JNA (KOS), preuzeo da vodi UDB-u. Dvadeset godina kasnije, 1966.godine, tajna policija je preimenovana u Službu državne bezbednosti, a Resor državne bezbednosti postala je pred sam građanski rat u bivšoj Jugoslaviji, 1991.godine.

Tajna policija je bila i ostala stub svih režima, ne samo totalitarnih kakav je bio Titov u bivšoj SFRJ, već i demokratskih, ali je u boljševičkim režimima ustoličenim posle Drugog svetskog rata širom Istočne Evrope njena uloga bila na prvom mestu politička, i svodila se na obračunavanje sa ideološkim neistomišljenicima, dok je borba protiv spoljašnjeg neprijatelja bila u drugom planu. U prvim posleratnim godinama Ozna je imala zadatak da progoni i prisluškuje građane kako razmišljaju i odnose se prema vlasti.

Tajna policija je „štitila narod od naroda“, odnosno od unutrašnjeg neprijatelja – kako su označeni protivnici vladajuće ideologije. Iako je menjala nazive, tajna policija je, primećuje istoričar Srđan Cvetković, zadržala karakter klasične političke policije.

-I pored čestih kritika njenog rada, posebno šezdesetih godina kada je pao Ranković, ostala je instrumentalizovano partijsko telo – „mač revolucije“, kako ju je nazvao istoričar Kosta Nikolić, i osnovni stub sistema.

–U prvoj fazi revolucije imala je cilj da obesmisli svako opoziciono delovanje, da namesti izbore 1945.godine i posle toga pocepa neke partije kao što je bila partija Dragoljuba Jovanovića, zatim da organizuje pojedine sudske procese, da saslušava optužene i iznuđuje im priznanja pod pritiskom. Imala je milionsku mrežu agenata, doušnika, rezidenata i prožimala je svaku ulicu, zgradu, instutituciju, preduzeće – kaže Cvetković.

U različitim periodima, shodno politici, imala je i određenu ulogu. Menjala je svoj fokus u skladu sa promenom te politike i ciljnim grupama koje su se postavljale pred vlast, a koje je trebalo eliminisati, ali je zauvek ostala u službi vlasti i ideologije. Ozna se dokazala već septembra 1944. kada je počela čistka širom zemlje, dobivši nalog da u svakom mestu do marta 1945. bez suđenja likvidira pristalice bivšeg režima.

Nameštena suđenja

Kada su počela suđenja “oznaši” su imali zadatak da iznude dokaze i priznanje krivice pod pretnjama, ucenama, torturom i mučenjima. Mnogi su priznavali krivicu koju nisu počinili, najčešće da su pisali protiv Tita, pa su završavali na Golom otoku. Neretko su prijavljivali oca, majku ili najbliže samo da bi se lišili mučenja…

Mnogima su, kaže Cvetković, dodeljene besmislene kvalifikacije koje nisu zasluživali, navodeći primer profesora Pravnog fakulteta Dragoljuba Jovanovića,kojem je suđeno 1947. pod optužbom da je engleski špijun.

-On je bio ubeđeni levičar, može se reći i rusofil. Pre rata je zbog toga bio na robiji tri godine, a posle oslobođenja osuđen je na devet godina i izbačen je iz svoje partije i sa fakulteta samo zato što se pobunio protiv izbornih uslova na izborima u kojima je učestvovao kao koalicioni partner komunista. Bez obzira na to principijelno je ustao u odbranu demokratskih prava i kritikovao je zakon o javnim tužiocima, zakon o kolektivizaciji sela i zakon o delovanju tajne policije, smatrajući da su joj 1946.data prevelika ovlašćenja. Jovanovića su „obrađivali“, ali bilo je teško naći mu krivicu. Kada je Tito naredio da uhapse Jovanovića, Ranković se branio kako mu je teško da dokaže njegova nepočinstva, o čemu je Milovan Đilas pisao u svojim knjigama. Međutim, krivica mu je brzo nađena, a kontakti sa ambasadom Velike Britanije bili su dovoljni da ga proglase engleskim špijunom – objašnjava sagovornik Ekspresa.

Tajna policija je imala ključnu ulogu u sudskim procesima protiv jakih političkih ličnosti poput Dragoljuba Jovanovića ili Draže Mihailovića.

-Nakon afere ili istupa političara OZNA bi napravila proces i u medijima organizovala napad, zatim ga isleđivala i iznudila mu dokaz. U sudskim postupcima su učestvovali poverljivi tužioci koji su na neki način bili vezani za tajnu policiju ili vojnu bezbednost, kao u slučaju Draže Mihailovića u kojem je tužilac bio Miloš Minić, šef tajne policije u Beogradu – kaže Cvetković.

Goli otok – početak samoupravljanja

UDBA je odigrala i glavnu ulogu u jedinstvenom primeru zatvaranja državnih neprijatelja po logorima u Jugoslaviji, a napoznatije je bilo preduzeće Mermer – Goli otok, gde su zatvorenici prevaspitavali jedni druge.

–Čak su išli dotle da su angažovali poznate neuropsihijatre i stručnjake da konstruišu taj monstruozni sistem mučenja u cilju prevaspitavanja. Kako bi dokazali da su promenili mišljenje, zatvorenici su morali da učestvuju u mučenju drugih osuđenika, što ranije nije postojalo u istoriji logorskog života. Nijedan sistem se ranije nije dosetio da zatvori ljude na jednom mestu da se međusobno muče uz nadzor službe. Neko je rekao da je 1949. na Golom otoku prvi put probano samoupravljanje – kaže istoričar.

Represivni aparat, jako brutalan do 1953.godine, bio je pod nadzorom tajne policije. Obračun sa sa ostacima poraženih snaga bio je pravi izazov za OZNU.

-Reč je o odmetnicima, mahom pripadnicima jugoslovenske vojske u otadžbini, koji su poslednji pohvatani pedesetih godina, poput grupe Vladimira Šipčića, likvidirane 1957. ili Medeničine grupe, koja se krile po pećinama, šumama…OZNA se služila brutalnim tehnikama da ih uhvati ucenjujući njihove jatake koji su masovno streljani, a prikazivano je da su stradali  bežeći preko granice. Neki izveštaji pokazuju da je do sredine pedesetih poginulo oko dve hiljade udbaša u obračunima sa odmetničkim bandama po srpskim planinama, Kosovu, Hrvatskoj, Bosni… navodi Cvetković.

Da bi se novo rukovododstvo Jugoslavije na čelu sa Titom dokazalo kao staljinističko, iako im je sovjetski lider spočitavao suprotno, pored otvaranja Golog otoka, UDBA počinje da hapsi seljake i uteruje ih u kolektive – tzv. zadruge, sve po uzoru na kolhoze u Sovjetskom savezu. Tokom 1950. godine osnovano je sedam hiljada zadruga, a više od 40.000 seljaka završilo je po zatvorima u Sremskoj Mitrovici, Trepči, Homoljima jer se opiralo kolektivizaciji.

-Tu akciju je vodila tajna policija, trebalo je pokupiti što više žita jer je bila gladna godina, a tebalo je privoleti seljake da uđu u zadruge i odreknu se privatne svojine. Međutim, seljaci nisu želeli da se odreknu dedovine koju su njihovi preci dobili još od Miloša Obrenovića, pa su tu nastali problemi. Čak ni porodica Aleksandra Rankovića nije htela u zadrugu u Draževcu. Tajna policija je primenjivala brutalne mere, pretresala ambare po Vojvodini, a lokalni policajci su imali odrešene ruke kako bi za kratko vreme osnovali što više zadruga.

 Kako se napredovalo u Ozni

Partija i bezbednost su se potpuno preklapali. Partijski funkcioner je obično bio i funkcioner bezbednosti, poput Rankovića, koji je bio član Politbiroa. U tajnoj poiliciji nigde u piramidi nisu postavljani profesionalci, nego su partijski prvaci po automatizmu zauzimali pozicije.

Tajna policija je bila sastavljena od najpravovernijih kadrova koji su se dokazali u ilegalnom predratnom radu i borbi u ratu.

-Takvi su bili Ranković i Krcun i vrbovani su najodaniji partiji. Nije moglo da se desi da neko u tajnoj službi nije ideološki veran i o tome se posebno vodilo računa. Morali su da imaju partijski staž, jer tada nije bilo masovnog učlanjenja u stranke kao danas. Postojao je kanditatski staž, dokazivanje, prijem u SKOJ, pa u partiju – objašnjava Cvetković.

Zanimljiv je i fenomen lokalnih Udbaša koji su sprovodili partijske i bezbednosne direktive, a u čemu je važnu ulogu imao i njihov karakter. Ako je pripadnik tajne policije bio ambiciozan i želeo da se dokaže na partijskoj lestvici, svakoj akciji je davao lični pečat, a partijsku zaleđinu je koristio da se obračuna sa ličnim neprijateljima, da otme nečiju kuću, ženu, ubije muža svoje švalerke, revanšira se nekom za kavgu pre rata…

-U njihovom delovanju na lokalu primećuju se određene kvote. Što je više narodnih neprijatelja ubio i procesuirao i uterao više žita lokalni udbaš se brže probijao ka vrhu partijske i bezbednosne lestvice. Dušan Saša Gligorijević dogurao je do predsednika partijskog komiteta u Beogradu, visoko rangirane funkcija, a počeo je kao policajac koji je u Zaječaru. Sličan je i primer predsednika Srbije Dobrivoje Vidića (1978-1982). Vidić je u Užicu sprovodio represivnu politiku, a u Vojvodini se isticao u akciji isterivanja otkupa, i to je partija znala da ceni. Kad su pali liberali u Srbiji posle 1970.godine Vidić je zajedno sa Živanom Vasiljevićem i Dražom Markovićem ušao u partijski vrh kao stari oznaš koji je važio za čvrstu ruku – objašnjava Cvetković.

Staljinista i antistaljinista u istoj ćeliji

Početkom pedesetih primenjuju se sofisticiranije metode. I dalje ima prisluškivanja, ubistava, ali su dozirana i racionizovana, tajna policija ima rafiniraniju ulogu u praćenju, ideološkom nastupu, više se radi na pridobijanju i kontroli, a manje na brutalnoj represiji. Ideologizacija je učinila svoje i režim je uživao sve veću podršku naroda, a rad tajne policije je formalizovan.

-To više nije posleratno vreme, već vreme mira i približavanja zapadu, koje zahteva da se poštuju određeni standardi. Poboljšani su uslovi zatvorskog života za političke zatvorenike od kojih su na robiji bili cenjeniji čak i teški kriminalci. Dešavale su se apsurdne situacije. Recimo, istu ćeliju su 1949. godine delili zatvorenik optužen za propagandu u korist Staljina i zatvorenik koji je navodno vodio propagandu protiv Staljina. Jedan je osuđen pre, a drugi posle 1948. godine.To nije vic, već stvarni događaj kojem odgovara jedna scena u filmu “Tri karte za Holivud”, a koja je istorijski zaista realna – navodi naš sagovornik.

Kada je došlo do raskola između Tita i Staljina, tajna policija je najobrazovanije političke pritvorenike, koji su tavorili po srpskim zatvorima, odlučila da uzme za saveznike u obračunu sa SSSR-om.

-U zatvoru u Sremskoj Mitrovici su formirali posebno “naučno odeljenje” u kojem su bili političar Kosta Kumanudi, novinar Danilo Gregorić, Dragi Stojadinović(brat Milana Stojadinovića), advokat Dragić Joksimović (branilac đenerala Draže Mihailovića)… Šef zatvorske UDBE u Sremskoj Mitrovici odredio je da osuđenici za propagandu pišu pamflete protiv Staljina, a ko je to mogao bolje da radi od onih koji su do srži proučili staljinizam i pisali iz srca – otkriva istoričar Cvetković.

U zatvorskim ćelijama su pripremani elobarati, prevođene knjige, pisani razni izveštaji za potrebe partije.

-Neke od tih knjiga su sačuvane, jedna je o 27.martu, nije potpisana, ali se pretpostavlja da je autor Danilo Gregorić, a druga je o političkim strankama u kraljevini Jugoslaviji, pisana u komunističkom duhu, ali se vidi da ju je pisao neko ko je pripadao predratnoj eliti – navodi Cvetković.

Pritvoreni intelektualci su sastavljali i elaborate na engleskom jeziku, a najviše Kosta Kumanudi, koji je govorio šest jezika.

-U njegovom dosijeu stoji da je previše pedantan, prevodi suviše detaljno, lektoriše u dlaku, radi presporo. On je pisao i redigovao mnoge rukopise za nastupe Milovana Đilasa pred Ujedinjenim nacijama. Inače, Kumanudi je bio predratni gadonačelnik Beograda, ministar finansija i visoki funkcioner Demokratske stranke, ali i jedan od najstarijih političkih zatvorenika, koji je imao 75 godina kada je 1951. godine završio na robiji.

Sukob oficira UDB-e i JNA

– Optužen je u grupi advokata koji su bili kafanska opozicija, pisali eloborate i navodno planirali da osnuju ilegalnu opoziciju i zbog tih namera su pod plaštom špijunaže osuđeni na drastične kazne. Kumanudi je dobio 10 godina robije, a u Mitrovici ga je čuvar dočekao rečima: ”Stara magarčino, nećeš odavde izaći”.

Jedan od sačuvanih dokumenata svedoči o sukobu oficira UDB-e i JNA posle ispada na utakmici Partizan-Sarajevo. U izveštaju se navodi kako su na utakmici “neki drugovi pričali pred građanstvom, ne pazeći gde se nalaze, da su neki od igrača bili četnici i ustaše”.

– Ako neko od drugova zna za nekog igrača da je neprijatelj, te stvari treba iznositi tamo gde je mesto, a ne pričati pred građanstvom. Naši drugovi i kao komunisti i kao oficiri UDB-e treba na sve gledati hladnije, a ne padati u vatru jer to nije odlika dobrog komuniste i UDB-ovca – stoji u izveštaju koji se završava ovako:

– Ne traži se od drugova da budu navijači “Partizana”, ali drugovi treba da vole taj tim, jer je to tim naše Armije, a mi smo njen sastavni deo – navodi se u dokumentu UDB-e.

KAKO JE BILA ORGANIZOVANA OZNA

Tajna policija je bila organizovana na sledeći način: savezna OZNA, na čijem je čelu bio Aleksandar Ranković, imala je četiri odeljenja, poslednje je obično bila tehnička služba. Treće odeljenje je bila vojna kontraobaveštajna služba koja je kasnije postala KOS, a prvo i drugo odeljenje bila su zadužena za istragu. Tako je bila podeljena i OZNA za svaku republiku.

U okviru srpske postojala je OZNA za Beograd kao vrlo važna, a decentralizacijom posle Rankovića je imala još veći značaj. Na čelu srpske OZNE je bio Slobodan Penezić Krcun. Ranković je menjao političke funkcije, ali je sve do smene bio neformalni šef OZNE.

ZATVORI OZNA-e U BEOGRADU

Centrala Ozne za Srbiju bila je u zgradi današnjeg Zavoda za zaštitu intelektualne svojine kod Prirodno-matematičkog fakulteta. U toj zgradi je saslušavan Dragoljub Draža Mihailović i sa trećeg sprata te zgrade je, po navodima OZNA-e, skočio Milan Nedić. Zgrada današnjeg Tanjuga na Obilićevom vencu bila je sedište OZNA-e za čitavu Jugoslaviju, a preko puta je bilo sedište za Beograd.

Najveći zatvor OZNA-e u Beogradu posle oslobođenja bila je zlogasna Glavnjača, na mestu današnjeg Prirodno-matematičkog fakulteta, koja je srušena 1955. godine i tu podignut PMF.

Drugi veliki istražni zatvor takođe je na mestu današnjeg fakulteta, Rudarsko-geološkog, u Đušinoj ulici. U podrum te zgrade su privođeni ljudi i ispitivani, a zatim kamionima odvođeni u Lisičji potok na streljanje.

BROJKE

-Oko milion ljudi je imalo represvno iskustvo pod delovanjem tajne policije.

– Na više od 200 tajnih lokacija u Srbiji likvidirani su”neprijatelji današnjice”

– Oko 60.000 ljudi je u tom periodu izgubilo život, 35.000 streljanjem bez suđenja, 3.000 je osuđeno na smrt, a ostalo je postradalo u logorima.

– Oko 120.000 političkih zatvorenika od 1945. do 1953. zvanično je osuđeno pred vojnim i civilnim sudovima.

Izvor: EKSPRES