Kрушковаче, масовна гробница невиних српских жртава

Сјећање на антифашистичко-устаничко херој село Дивосело крај Госпића из Другог свјетског рата 1941 – 1945. године, кога, на жалост , више нема.

Пише: Гојко Матић

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 4. наприла 2017. године.

Прољетни дан над Дивоселом као и сви дани ведри, свјежи, прозрачни, котрљао се у сунчаним нитима и лаганом повјетарцу силазећи с висина у сеоска дворишта и вртове, зазелењеле и процвале воћњаке, уносећи немирну јутарњу радост у очи и срца народа, а посебно дјеце.
Потјерали смо говеда као и обично пролазећи дугим селом које се будило из јутарњег дријемежа и успут скупљали своје другове, друге дјечаке – пастире који су нам се придружили.

Прошли би крај њива и ливада и зауставили се на пропланку недалеко села гдје је било довољно траве за говеда. Иза нас је остајало Дивосело, смирено и благо уроњено у зеленило грана воћака, бреза и јасена, а куће су извирале сламнатим и дрвеним капицама у јасан дан.
Све је одисало спокојством и чудесним миром природе подно зелена Велебита који се нама дјечацима причињавао као огроман див доброћудна лица и као неки стражар одјевен у најсвечаније парадно одијело природе.
Његови висови привлачили су срца дјечака – пастира околних села и они су на његовим пропланцима и нагибима, чувајући стоку, измишљали најразличитије игре уживајући у безбрижности и бескрајности тих игара.
На падинама планине одзвањале су пјесме и свирка пастира која се испреплетала са блејањем оваца и рзањем високих коња, бијелих и враних.

Нестало је смијеха и игара

Невоља је дошла у црним шљемовима и улаштеним чизмама. Једнога поподнева, мјесеца маја 1941. године, у разреду су дјеца Дивосела пажљиво слушала учитељицу која је тумачила границе Југославије.

Школска зграда у којој су припадници народноослободилачке, антифашистичке војске учили вјештину читања и писања налазила се усред села, подно Дебеле главице, гдје се и сада налазе трагови грађевине.
Школско двориште било је опасано високим зидовима, а игралиште летвама и живицом.
Вођени путељцима, као вода ријечним коритом до свог ушћа, у школском дворишту су се сваког дана састајали ученици, долазећи из разних заселака села Дивосела: од Пољара, Великог и Малог краја, Kлисе, Дрењца, Аланка и других, доносећи пуне опанке воде и прозебле ноге.
Највећу радост доносили су нам прољетни дани.
Чим би се појавила трава испод сњежног покривача, долазили смо боси у школу, често прескакујући с једног на друго прокопњено мјесто.
Школско двориште и игралиште прољетних дана изгледали су као мравињак под ведрим – врелим сунцем.
Топли прољетни дани скривали би школу зеленим и млијечнобијелим завјесама, којима су се украшавале гране стабала око школе, раскошно расипајући привлачан мирис који се стапао с мирисом прољетног цвијећа из цвијетњака.

Прољеће 1941. године није донијело уобичајену радост 

Нахрупише изненада, њих двадесет и пет у црним униформама, с великим „ У “ на капама, истјераше дјецу из школе и присилише учитељицу да све макне што је везано за наставу.
Поразбацаше клупе и школски прибор прије него ли је учитељица стигла нешто рећи, остајући запрепаштена поступком усташа.
Од тога дана нестало је смијеха и игара, веселе народне граје, прекинута је једна младост у свом почетку, нестало је мјеста за дјетињство.
Најприје су одводили људе ноћу у свој штаб у школу, тамо их немилосрдно и грубо мрцварили, тражећи
од њих да издају комунисте и антифашисте, звјерски их мучили и мучки убијали.
Смрт се уселила у ово досад мирно, велико, сложно село, улазила немилосрдно и грубо односила његове становнике у неповрат.
На лицима жена и дјеце којима су одводили мужеве, очеве и браћу, нестало је ведрине, очи су се замутиле од свакодневних суза, поглед је постао озбиљан и одлучан, неки пут замишљен поглед старца, појавише се боре на челу онима који су још до јучер бацали камена с рамена.
Kао да се сунце помрачило над Дивоселом које ће доживјети крвави злочин, један од најкрвавијих у повијести човјечанства.
Сав народ из Дивосела 02. августа 1941. године, привремено напушта своја родна огњишта, повлачи се у шуме и са собом носи све што се понијети могло, храну, одјећу, стоку.
Ту у Kрушковачама, у збјегу под ведрим небом осјећали смо се сигурније него у селу, мислећи да ћемо се спасити од усташког терора и припремити се за акцију ослобођења села.
У највећој тајности усташе су организирале напад на Kрушковаче, на збјег народа гдје се склонило становништво: жене, дјеца, старци…
Ромињала је ситна кишица као да оплакује жртве које ће ући у трагичну причу ношену цијели живот у нама који смо преживјели те страшне сате грозе и ужаса.
Kрушковаче су претворене у масовну гробницу невиних и немоћних жртава аутохтоног српског народа села: Дивосела,Читлука и Орница без надгробних знакова и имена.
То је безимено гробље 907 невиних и немоћних жртава усташког злочина који у мукама умријеше – само у једном дану.

Од тога броја страдало је 334-еро мале српске дјеце, од тек рођеног дјетета до 14 година старости – злочин без преседана у историји људског рода.
Нестале су читаве породице.
Остали су родитељи без дјеце, дјеца без родитеља, не знајући за гроб својих најмилијих па су невиним и немоћним жртвама усташких злочина Независне државе Хрватске, посвећени ови стихови:

„ Мајко, умрла си, ја ни гроба ти не знам
Ни ране што живот отеше твој.
Али знам да покрај тебе под хумком
Почива сестра и брат мој.“

Везане вијести:

Дивосело на порталу Јадовно 1941.