Крушевац–Солун–Марсељ 1915.

Неку седмицу по спасавању остатка вредности Народне банке управа је тражила да се сада целокупна имовина темељно среди и ваљано и прегледно спакује у јаке сандуке да у сваком тренутку буде у приправности за даљи пренос када то буде потребно.

Годину дана доцније, с почетка септембра 1915, било је јасно да ће исцрпљена Србија ускоро пасти и да су Крушевац и Ниш први на удару, јер су се противничке снаге гомилале на граници са Бугарском. Мата Јовановић успева да се види са начелником Министарства финансија Аврамом Левићем, који је стално путовао преко Крушевца до Врњачке Бање да реферише претпостављеном др Лази Пачуу који је био на самрти. Левић је рачунао да ће се и Народна банка евакуисати исто онако као и остала министарства преко Рашке и Косовске Митровице. Мата га је с неверицом гледао и говорио да је то неизводљиво.

Када је Левићу показао шта се све налази у привременом трезору у Начелству, који је знатно нарастао од селидбе па до тог часа, било му је јасно да је М. Јовановић у праву и да трезор може ићи сам другом рутом. О овом проблему Левић се посаветовао са Пачуом који му је одрешио руке. Од Пашића, који није знао за ово, када му је Левић натукнуо да трезор мора што пре да крене и то другим путем, председник владе му одговори да се не сме журити, нити ићи икаквим другим путем да не би дошло до нежељене панике!.. Од њега није било помоћи, тако да Левић измишљеним Пашићевим актом добија од министра војног, 30. септембра 1915, воз од 14 вагона за пренос банчиног трезора до Битоља.

После шест часова рада, око подне, војници су хтели да оду до касарне на обед која није близу станице, а имали су и два сата одмора. Толики прекид преношења би се онда пренео и на идући дан, а одлагања није смело да буде!.. Мата упита водника да ли могу да наставе до краја пренос, а да ће због тога сваки добити дувана и по пет динара за труд, а водник дупло, и да он преузме одговорност, ако би се командант касарне побунио зашто их нема. Претпостављени је разговарао са момцима који нису имали ништа против тако да пренос није ни прекидан. Мата је такође, дао новца да водник са још једним војником оде у варош да купи за њих храну и пиће.

Најзад, 1. октобра, у шест по подне пренос је био окончан. У путничке вагоне су се већ уселиле породице банчиних радника. Око пола ноћи долазе прво у Ниш да би воз повукао и вагон са Вајфертом и Ћеловићем, а исто тако је требало да ту приме и осам жандарма ради обезбеђења. Исте ноћи настављају до Скопља.

Сутрадан у Грделици, око пет ујутру, на станици и у околини се окупио велики свечарски број народа, а савезничке заставе су се свуда вијориле. Народ је очекивао долазак савезничких трупа из Солуна. Нико није знао да се већ четири дана воде крваве борбе са бугарским јединицама на граници и да је пруга Ниш–Скопље угрожена.

Шеф станице им је рекао да је даљи пут опасан и да жандарми буду на опрезу када пролазе кроз Џебску клисуру, јер су се Бугари ту устремили. Банчин воз стиже читав око шест по подне у Скопље где је преноћио. Ујутру, 3. октобра, наше власти су биле извештене да су Бугари пресекли саобраћај, а да је Врање пало у ситне сате, између 2/3. октобра, скоро одмах по пролазу воза Народне банке!

Свима је лакнуло када су дошли у Скопље, где су остали нешто више од дана да би се одморили. Возу је додат још и материјал испоставе Народне банке из Скопља, по наредби Министарства финансија. Наше јединице су морале да обезбеде сигурнији шински саобраћај да би воз могао да прође. Из Скопља су кренули у девет увече, да би око три по подне, 4. октобра, напокон дошли у Солун.

Од Солуна воз креће до Битоља где се на средокраћи композиција заглиби у густо блато рита. Парњача је бректала и није могла ништа да учини. Машиновођа је био безуспешан, а онда уради нешто као најопасније: наложио је угља и дрва да је котао био усијан скоро до прскања, повукао рикверц и композиција крене! Убрзо се врате у Солун и остану на споредном колосеку, док радници нису очистили онај део шина од блата. Када су поново кренули и дошли до Флорина шеф станице их заустави због депеше где су грчке власти тражиле да воз може наставити даљи пут тек када добије од флоринских власти дозволу. Дозвола је издата два дана доцније и воз одмах наставља до Солуна.

У Солуну остају неколико дана, тако да их је управа пребацила на један „мртви колосек”, који је био далеко од саме станице. Машиновођа је утулио ватру, али је није гасио, тако да су могли да се мало пригреју и нешто лакше да зготове. Наши жандарми су се морали вратити, па банчин воз добија грчке жандарме. Гувернер и вицегувернер су одсели у хотелу „Олимп”, пошто су се назимили у возу. Остали путници су све више живели као у хладњаку. Поред леденог времена падао је и снег, што се ретко дешава у Солуну. Пошто су Грци били ноћу снени, Мата Јовановић би их обилазио и шпартао око композиције.

Док су још били у Солуну с почетка децембра, Вајферт је Мати рекао да му је влада послала шифровану депешу да се у тајности спакује 250.000 динара у сребру за потребе војске, владе и избеглог народа. Новац је стављен у 30 сандука од по 45 кг. Када су их запечатили написали су на сваком: „пешачка муниција – пажљиво”. Пренети су товарним коњима.

Завршивши тај посао најзад стигне одавно жељена вест да Народна банка ускоро креће за Марсељ француским лађама, где је трезор напокон стигао 16. децембра 1915, сместивши се у палату Муло…

Аутор: Коста Кнежевић

Извор: ПОЛИТИКА

Везане вијести:

Краљу Александру Карађорђевићу дошла главе версајска Eвропа

Кад британски официр упозна српску Амазонку

Потомци о прецима: Радојка Ристивојевић из Смедерева