Крст повратка и духовне обнове

У Морполачи код Задра Срби повратници, уз помоћ цркве, подигли белег вере и наде. Хиљаду људи у отетом завичаjу, на освећењу белега од шест и по метара

У Морполачи код Задра Срби повратници, уз помоћ цркве, подигли белег вере и наде

Ниjе их омела ни бомбастична наjављена погода, прослава „Олуjе“ у Книну и Загребу. Ниjе их омело ни упозорење да ниjе време у невремену за одавно, већ, решено питање обележавања вишевековних српских огњишта. Гробова. Отетог завичаjа.

А одавно jе решено да се на месту изгона подигне храм вере и наде. За повратак потомака расутих по свету. За мир душама оскрнављених споменика, почивших. За ново време.

Морполача, српско место, двадесетак километара од Задра, према истоку некадашње српске Далмациjе. Овде jе, уочи саме прославе „Олуjе“ била велика светковина. Подигнут jе крст, висок шест и по метара, међу гробовима Срба. Међу сведоцима траjања. Први весник да ће се овде градити храм, посвећен Василиjу Острошком.

Догађаj ниjе наjављен. Позивнице су ишле од уста до уста. Као некад. А окупило се више од хиљаду људи, у само предвечерjе „Олуjе“. Освећење крста, темељца ниjе зазвонило у дневним причама. Извио се и заблистао, jедноставно, jер нико овим чином ниjе желео да подгрева ионако наелектрисану олуjну атмосферу. Тако се о овом, заиста, величанственом окупљању Срба повратника и прогнаника из северне Далмациjе – готово ниjе ни чуло.

– Оваj белег jе призив и позив завичаjа и вере раскућеним Србима, а ни у ком случаjу некакав инат или рачун за време коjе ће само по себи, ако има правде, у историjи наћи своjе место – каже нам Ален Томашевић, потомак угледне породице Томашевић из Морполаче, чиjи су корени више од пет векова у овом делу Хрватске.

Тог дана у Морполачи, у свечаноj тишини текла су сећања на славе. Крштења. Венчања. Обичаjе далматинских Срба, коjе су у тишини сачували српски далматински домаћини. Ниjе било ни песме, али ни jецаjа. Само у текле сузе. Момчило и Мира Томашевић, Аленови родитељи, нису плакали за отетом имовином у Водицама и неправдом што им до сада нико не признаjе право на отето. Сузе су кренуле када jе епископ далматински, Фотиjе, уз саслужење броjног свештенства епархиjе далматинске, на освећењу крста говорио:

– Засад се мало Срба вратило на своjа огњишта. Али, ви што сте се у оволиком броjу окупили доказуjете да завичаj не заборављате. Да љубав према старом краjу потискуjе све преживљено током протекле две децениjе.

Ниjедна реч мржње ниjе потекла са овог величанственог окупљања у повод подизања белега за повратак и духовну обнову. Горчина прогона заустављала се у грлу окупљеног народа. Немерљиву тугу малоброjних повратника у тренуцима дуготраjног неспокоjа блажиле су речи епископа. И додири руку потомака коjи су нова гнезда, невољно, савили далеко од Морполаче.

Епископ Фотиjе са свештеницима, Фото Вишња Клеут

– Ово jе за нас велики дан – каже Ален Томашевић. – Први пут да се, на оваj величанствени дан, окупимо после две децениjе у оволиком броjу у нашоj Морполачи. Дани коjи предстоjе покренуће и друге да се храм Василиjа Острошког подигне и заблиста као оваj белег.

Сусрет прогнаника и повратника, дирљивиjи него икад. Повратнике блажи додир прогнане деце коjа, судбином, уместо под своjим, далматинским небом, трче под позаjмљеним. Небом туђег завичаjа. Баке, дедови, маjке и очеви чуваjу унуцима име. Говоре тихе молитве да се, jедном, врате. Да би им, у старом завичаjу цветао и родио кућни праг. Као што воћке цветаjу и рађаjу.

ВРАТИЛО СЕ 40 СРБА

У Морполачи jе, према званичном попису из 1991. године, живело 389 Срба, 14 Хрвата и четворо Југословена. Овде су корени српских породица Томашевића, Мандића, Узелаца, Павића, Клеута… Овде су, они славили Светог Николу, Стефана Јована. У тишини, децениjама славили. Као што jе у тишини подигнут и крст, белег. После прогона, 2001, у Морполачу се вратило 26 Срба, а децениjу касниjе jош тринаесторо, махом стариjих домаћина чиjи jе живот ослоњен углавном на мале хрватске пензиjе, социjалну и расутог потомства.

МАЛО КО СВРАТИ

Поред Морполаче пролази ауто-пут, али мало ко од званичника из Жупаниjе задарске овде сврати. Повратнике походе jедино свештеници Епархиjе далматинске, углавном ради опела. Епископ Фотиjе jе на освећењу крста jош казао:

– Захвалан сам што сте се у оволиком броjу окупили. Али, молим вас да се вратите, окупите око своjе цркве и своjе вере и овде наставите живот.

Извор: НОВОСТИ

Везане виjести:

Усташким графитима плаше Србе!

РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА ПОСЛИЈЕ „ОЛУЈЕ“ ОСТАЛА ПУСТА

Пусто, све jе пусто, све пусто оста…

МАЛОВИЋ: СРБИ СЕ НЕ СМИЈУ ОДРЕЋИ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ

Олуjа – Јадовно 1941