Kroz Eparhiju Slavonsku

Datum objave: nedelja, 21 septembra, 2014
Objavljeno u Jasenovac
Veličina slova: A- A+

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/stratista/jasenovac/jasenovac-kroz-eparhiju.jpg

Muk. Tišina nas je dočekala na plavnoj jasenovačkoj poljani, toliko ozbiljna i teška, da smo u trenutku zaboravili i celonoćno putovanje autobusom, i kišu, i kontrolu pri prelasku hrvatske granice; zaboravili smo i koliko je bilo potrebno truda da se organizuje jedno ovakvo putovanje, za mnoge koji nisu imali (ne)sreću da potiču baš iz tih krajeva, zapravo putovanje u nepoznato – u stradalnu Eparhiju Slavonsku.

Ako bi se čovek i našao na nekom od geografskih polova Zemlje, onih koji definišu njenu osu i obrtanje i predstavljaju najvažnije njene tačke, on to uopšte ne bi mogao spoznati samo svojim čulima bez nekih pomoćnih aparata. Dva naša „pola“, dve ključne tačke koje zadaju nevidljivu, duhovnu osu srpskog naroda,  prema kojoj se sve drugo meri i opisuje, jesu upravo krvavo Kosovo i još krvaviji Jasenovac! Oko te ose kreće se sva naša istorija, na osnovu nje se dokazuje hrišćanska suština našeg narodnog bića i postavljaju putokazi za nove generacije.  Stajali smo ćuteći upravo na jednom od srpskih „polova“ i širom otvorenih očiju i napregnutih ušiju trudili se da uvidimo i spoznamo ono što je  sakriveno od ljudi, od zvanične istorije, od zemaljskih sudova i znanja. Na mestu užasa kakve običan čovek, nema mašte i snage da zamisli i pojmi, i koje, ako mu ih neko i opiše, želi što pre da zaboravi; na mestu krikova i urlika, plača i zapomaganja, na mestu na kojem su razum gubili zajedno i stradalnici i njihovi, krvlju ljudskom opijeni dželati, vladala je neka čudna tišina, činilo se neprekinuta već celih sedam decenija. U području najvećeg koncentracionog logora na jugu Evrope, nije se moglo videti ni jedno parčence bodljikave žice; tu gde je bila najveća klanica za Srbe nije se čuvao ni jedan jedini nožić da svedoči; na mestu najvećeg i najbrojnijeg stradanja Hrišćana zbog svoje vere, u istoriji celog ljudskog roda, nema ni jednog jedinog krsta… sve je bilo nekako – naopako. Tragovi postojanja i stradanja stotina hiljada ljudi, žena i dečice, brižljivo i pedantno su izbrisani.  Posađeno je neko cveće tako da formira crveno-bele kockice i okačene su one iste zastave  pod čijim okriljem, Srbi i danas pate. Gorčina je slaba reč da opiše šta smo u tom trenutku osećali.

Stigli smo baš u trenutku svitanja, na sam dan Svetih Mučenika Jasenovačkih. Umesto ljudi, izgleda da je sama priroda odavala poštu stradalnicima i pamtila njihova imena, detalje mučeničke smrti i poslednje reči. Močvarno polje kadila je nežna, beličasta izmaglica. Zelena i sočna trava je molitveno i sa poštovanjem povijala vratove, a reka Sava tiho mrmorila neprekinuto opelo. U zrcalu mirnih voda razasutih po svuda, nepomućeno se ogledalo isto ono otvoreno nebo u koje su žrtve sa nadom upirale svoje oči ili samo krvave duplje, znajući da im je u Carstvu Nebeskom jedini dom i jedina otadžbina. Zraci svetlosti što su se probijali kroz oblake na istoku, radosno su pojali Vaskršnji tropar.

Čovek jedino svojim unutrašnjim bićem i duhovnim očima, može nešto videti i spoznati na toj strašnoj i pustoj poljani, a za naše telesne oči, tamo osim spomenika u vidu betonskog cveta (koji kad mu se priđe, podseća na neki moderno dizajnirani bunker) nema baš ništa.

Posle nas pristigli su i drugi poklonici, zajedno sa svojim sveštenicima, pa je pred brojnim narodom odslužen pomen.

Sveta Liturgija služena je u obližnjem manastiru. Sam izgled hrama, seoske kuće koja se koristi kao manastirski konak i skučenog dvorišta opkoljenog susednim kućama, ogradama i pomoćnim zgradama, svedočio je o teškom siromaštvu i nedaćama sa kojima se ovaj mladi manastir suočava, ali isto tako i o veri i upornosti njegovog bratsva i preostalog vernog naroda u okolini. Nadahnuta beseda Arhimandrita Stefana (Vučkovića) u kojoj se opet čulo o potrebi opraštanja, ali nikako i zaborava, svima se urezala u pamćenje.

Sledeće odredište bio je Pakrac, sedište Slavonske Eparhije koja je upravo dobijala novog pastira, Episkopa Jovana (Ćulibrka). Na mestu gde se zapadne slavonske planine postepeno utapaju u ravnicu koja se prostire sve do Zagreba i slovenačke granice, u pravom smislu reči, ugnezdio se jednostavan i siromašan gradić. Na velikom broju kuća još uvek su stajali tragovi rata što se završio pre devetnaest godina. I sam hram u kojem su se skupili predstavnici Srba sa svih strana, predvođeni našim Patrijarhom i brojnim crkvenim velikodostojnicima, bio je većim delom oštećen i ruiniran. Na spoljnim freskama, jasno se videlo da su obesni rušioci svesno, svojim mecima, gađali svete anđele i Gospoda u oči i lice. Stanje vladičanskog dvora i okolnih zgrada bilo je takvo da je strašno za gledati i opasno za biti u njima. Pred prepunom crkvom se okupilo više stotina ljudi, većinom došlih „sa strane“, ali i onih preostalih staraca i starica, koji su obukli svoja najsvečanija odela i, bar za jedan dan, slobodno i ponosno izašli na ulicu da pokažu da su Srbi i da nisu sami i zaboravljeni, kakvi su dugo, dugo bili. Narodnih nošnji i pesme je bilo, ali  srpskih zastava ne. I sam novoizabrani episkop je u pristupnoj besedi, punoj emocija, svoju eparhiju nazvao: „Oltar pravi na kamenu krvavom“. Istorija ovog kraja i njegove Crkve, predstavlja konstanto rušenje, i obnavljanje, zbegove i povratke, proterivanja, ubijanja, pritiske, maltretiranja i sve ono što čini viševekovno, sistematsko zatiranje jednog naroda, a čije opisivanje prevazilazi okvire ovog teksta. Dovoljno je reći da celokupno sveštenstvo i monaštvo jedne stare i plodne eparhije, danas može stati samo za jednu pevnicu.

Put nas je dalje vodio preko šumovitog Psunja prema manastiru Orahovici. U slavonskim planinama ima svega osim ljudi. Sela su retka i mala a veliki broj kuća, čak i onih koje nisu oštećene u ratu, deluje napušteno. Znakovi za opasnost od minskih polja su češći nego vozila na krivudavom putu.

Odavno me oduševljavalo, kako su naši stari graditelji uspevali da pronađu tako divna i funkcionalna  mesta za zidanje manastira. Ni Orahovica nije izuzetak. Zaklonjen brdima i gustom šumom, a opet na pitomom i mirnom proplanku taman dovoljno velikom da se na njemu smesti ceo manastir sa svim svojim zgradama, pa i šumskim izvorom, taj biser duhovnosti ovog kraja iz XVI-og veka, po svojoj arhitekturi svakako je podsećao na nama poznate fruškogorske manastire. U njemu danas nema ni struje ni monaštva, a brigu o manastiru vodi Otac Jovan Šaula, prijatni, oprezni i odmereni sveštenik „stare škole“. On nas je zaista srdačno primio i ispričao nam osnovne podatke iz istoriji manastira, odgovarao na naša pitanja i pojao sa nama. Same manastirske građevine nisu mnogo (za Srbe je ovo relativan pojam) stradale u najnovijem ratu, ali je „zub vremena“ učinio svoje, tako da sve oko nas deluje nekako napuklo, vlažno, potamnelo i tužno. Bela i tamno-žuta fasada postoji samo na onim zidovima koji se vide sa prilaznog puta, a čim se uđe u manastirsko dvorište, primećuju se stare i gole cigle na svakoj građevini. Otac Jovan je bez trunke ogorčenja i osuđivanja pričao o stradanju svog kraja, a saznali smo i da on služi na šest parohija u krugu od šezdeset kilometara, a da godišnje nema ni jedno krštenje, ni jedno venčanje, već samo desetak opela.

Od manastira do magistralnog puta, pešačili smo kroz gustu i vlažnu šumu, uživajući u svežem i čistom vazduhu i pitajući se kakve li samo divljači mora biti u ovako očuvanoj prirodi.

Preko gradića Orahovica sve do naše poslednje stanice, seoca Kućanci, put je vodio kroz ravnicu i mnogobrojna, uredna, ušorena slavonska sela. Pre tačno sto godina u tihim Kućancima, u siromašnoj porodici Stojčević rodio se bolešljivi Gojko, potonji Patrijarh Srpski Pavle. Na ruševinama stare crkve, minirane u toku prošlog rata, daleko od linije fronta i ratnih dejstava, sazidan je nov hram. Skroman, beo i što je najvažnije – čvrst, ali iznutra još ne izmalterisan. Ponosni domaćini zvonili su u čast naše posete. Obišli smo i imanje koje je pripadalo porodici Stojčević, međutim kuće i domaćinstvo na njemu su noviji i nemaju veze sa Patrijarhom Pavlom. Otac Jovan nam je i ovde bio vodič i pričao nam o nekim zanimljivim događajima iz Patrijarhovog života. Mnogo impresivnije od samih  građevina jesu ljudi koji su nas dočekali u Kućancima. Dok smo tiho prolazili kroz selo na mnogim kapijama su nas pozdravljala ozarena lica, prigušene radosti i veselja, sa rečima dobrodošlice i toplim osmesima. Njihovo jednostavno i skromno, a opet veliko gostoprimstvo bio je znak da nismo zalutali. Zapodenuti razgovor sa njima bilo je tako lako i prirodno, pa smo mogli do kasno u noć divaniti o životu, o ratu, ili čak o poljoprivredi kao da smo sa najrođenijima. Odlazili smo čvrsto uvereni da se ovde moramo vratiti. Put Novog Sada smo krenuli kada su se već zvezde jasno videle na čistom slavonskom nebu.

Eto tako je izgledalo naše putešestvije kroz Eparhiju Slavonsku.

Zrno truda, zrno pamćenja, zrno saosećanja, a plodovi Vere, Nade i Ljubavi.

Piše:Marko Kovačević, septembar, 2014.

Izvor: Zrno

 

Vezane vijesti:

MATIJA BEĆKOVIĆ Samo ti, dijete, radi svoj posao – najvažnija srpska reč

SUTRA SABOR NOVOMUČENIKA JASENOVAČKIH

MRAČNE TAJNE VATIKANA: Hoćemo li saznati sve detalje o stvaranju zločinačke NDH?

S. Živanović: Komentar na članak objavljen u rimokatoličkom listu „Glas koncila“ u Zagrebu

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top