Kralj Čika Pera

Kralj Petar Prvi Karađorđević, ujedinitelj srpskog naroda, opevan u narodnim pesmama kao Petar Mrkonjić – u narodu prozvan Čika Pera, još za života je postao legenda zbog lične hrabrosti, poštenja, ali i izgradnje Srbije kao moderne i najmoćnije države na Balkanu.

Svedočanstva o herojskim borbama srpskog naroda u Prvom svetskom ratu, kao i vernost i odanost starog, bolesnog kralja svojim vojnicima i ideji o oslobođenju i ujedinjenju srpskog naroda, daleko su prelazili granice Kraljevine.

Najveći evropski listovi veličali su kralja Petra. Engleska revija „The Ilystrated London News“ od 4. decembra 1915. donela je preko cele strane sliku kralja Petra sa sledećim tekstom: „U istoriji dugog mučeništva Srbije nije bilo herojskije figure od kralja Petra. Patriota među patriotama, on se borio zajedno sa svojim vojnicima, sve dok nije pao u nesvest od proste iznemoglosti, u toku bitke kod Pirota, i inspirisao je trupe svojom hrabrošću…“

Pod naslovom „Kralj heroj“, francuska revija „Ilustrassion“ od 6. marta 1915. godine, piše: „Stari srpski kralj Petar I ima danas sedamdeset godina. Školovao se u San Siru. Borio se u našim redovima 1870. Odlikovan je, za hrabrost, na bojnom polju kod Vilerseksela. Jedan od naših srpskih prijatelja je primio, od jednog tamošnjeg oficira, sledeće pismo. Iz njega se može videti kakvu je divnu ulogu igrao Stari kralj.

U pismu se izlažu napori predsednika vlade Pašića da bi ubedio staroga kralja da zbog svoje starosti i slaboga zdravlja odustane da prati svoje vojnike, preko albanskih gudura. Svi Pašićevi napori su ostali bez uspeha i kralj Petar je sa vojskom prešao albanske planine, usred zime, prekrivene snegom, na jednim volovskim kolima, a gde su bile neprohodne bio je nošen od svojih vojnika, sve dok nisu stigli do albanske obale na Jadranu.“

Kralj Petrova četiri vola

Kralj Petar ide, jer ići mora Preko busenja, stenja i gora. Tajanstven pred njim stoji put.
Sa štapom, samo u svom mundiru, On ide moru, izgnanstvu, miru. Ide u bajke rečne kut.

Četiri vola, s jarmom u luku, Raonik slave, herojstva vuku. No unuk Karađorđa, lav, Da se sa bojnog polja iščupa Četiri vola moraju skupa Da upotrebe napor sav.

Srbin, taj pesnik, ratnik, što stvori Da zemlja peva, da barut zbori, Da Petra Prvog, borca tog Osvetli dušu, stvori za Njega Ta kola, spojiv ostatak sprega S ostatkom zadnjim topa svog.

O podvizima srpskog kralja i njegove vojske pisali su i ljudi od pera. Francuski pesnik Edmon Rostan, pisac „Sirana de Beržeraka“, nadahnut hrabrošću kralja Petra Prvog prilikom povlačenja kroz Albaniju, napisao je i objavio pesmu „Kralj Petrova četiri vola“, koju je na srpski jezik preveo Milutin Bojić, pesnik „Plave grobnice“. Rostanova pesma je već na Solunskom frontu bila borbeno nadahnuće srpskim vojnicima.

Reči kralja Petra izgovorene pred Suvoborsku/Kolubarsku bitku, kada su Austrijanci došli do Kolubare, a on sa oba svoja sina sišao u rov i održao govor iscrpljenoj i umornoj vojsci, odzvanjale su mnogo šire od rovovskog prostora. Evo tog govora:

Deco moja!

Vi ste se zakleli da branite otadžbinu i svoga Kralja, ali ja vas razrešavam zakletve date meni, jer životi, i vaši i moj, pripadaju samo Srbiji za koju moramo sada pobediti ili umreti!

Ja sam došao među vas da je, sa onima koji hoće da se bore za njenu slobodu, odbranimo ili poginemo!

Sad je došlo vreme da mi branimo svoju zemlju, njive, ognjišta. Među vama ima i onih koji su posustali i zato svaki onaj koji ne može, neka slobodno odloži oružje i neka se vrati kući, ja mu praštam.

Ostali, napred!

Reči Starog kralja učinile su ono što je izgledalo nemoguće. Klonuli i iznemogli ratnici, kao preporođeni, smogli su snage za još jednu, pobedonosnu bitku.

Petar Karađorđević (1844–1921) je bio Karađorđev unuk i treći sin Perside i kneza Aleksandra Karađorđevića, koji je bio prisiljen da abdicira nakon Svetoandrejske skupštine. Petar je sa porodicom živeo u inostranstvu. Borio se u francuskoj vojsci u francusko-pruskom ratu. Pridružio se kao dobrovoljac pod pseudonimom Petar Mrkonjić u bosanskohercegovačkom ustanku protiv Osmanskog carstva.

Oženio se 1883. godine crnogorskom princezom Zorkom, kćerkom kneza Nikole. Sa njom je imao petoro dece, uključujući i naslednika Aleksandra. Nakon smrti oca 1885, Petar je postao glava dinastije Karađorđević.

Posle Majskog prevrata i ubistva kralja Aleksandra Obrenovića 1903, izabran je za kralja Srbije, a godinu docnije krunisan u Beogradu. Zbog starosti je 24. juna 1914. preneo kraljevska ovlašćenja na prestolonaslednika Aleksandra. Kao kralj zalagao se za ustavno uređenje zemlje i bio je poznat po svojoj liberalnoj politici.

Težeći ka ekonomskom i društvenom napretku Srbije omogućio je unošenje stranog kapitala, razvoj industrije, zanatstva i trgovine, kao i otvaranje Univerziteta u Beogradu.

Istoričar Stanoje Stanojević, opisujući kralja Petra, zapisuje:

„Odlukom kralja Petra da bude demokratski i ustavni vladar iskrenim i lojalnim vršenjem te odluke bila su jednim mahom jednom za svagda rešena u Srbiji sva unutrašnja pitanja, i sva snaga u zemlji, trošena do toga vremena u jalovim unutrašnjim partijskim i dinastičkim borbama, okrenula se posle toga radu na državnom snaženju i spremi za rešenje velikih nacionalnih i državnih zadataka.

Što se u tom pravcu moglo onda nesmetano raditi velika je zasluga kralja Petra. On je iskreno želeo slobodu i veličinu svoga naroda i bio je uveren da će se to onako kako je on pustio da se radi najbolje i sigurno postići.“

Pošto je bio kralj Srbije tokom perioda velikih srpskih vojnih uspeha, u srpskom narodu ostao je zapamćen kao kralj Petar Oslobodilac (takođe poznat i kao Stari kralj). U narodu je zbog retkog poštenja i skromnosti nazivan Čika Pera.

Ljudske vrline koje su krasile kralja, vojničke veštine koje je dokazivao na mnogim ratištima u zemlji i van nje, neizmerna odanost narodu iz koga je ponikao, kao i ideja ujedinjenja koju je zastupao sve do smrti, podarile su kralju Petru još za života slavu i poštovanje na celom prostoru Kraljevine SHS.

Tri grada ponela su i njegovo ime – Mrkonjić Grad u BiH od 1924. godine (ranije Varcar Vakuf), u Crnoj Gori Petrovac na Moru od 1919. godine (ranije Kastel Lastva) i Petrovgrad u Vojvodini od 1935. do 1946. godine (ranije Bečkerek, danas Zrenjanin).

Među brojnim priznanjima kralj Petar je bio nosilac i najvećeg ruskog odlikovanja, Velike lente Svetog Andreje sa mačevima, ordenom koji je pre njega nosio samo car Aleksandar Prvi, pobednik nad Napoleonom.

Umro je 16. avgusta 1921. u Beogradu. Sahranjen je u svojoj zadužbini na Oplencu.

Izvori: Stanoje Stanojević, Naši vladari, 1989, Narodna knjiga Beograd, i Ličnost kralja Petra I Karađorđevića, Istorijski arhiv Zrenjanin 2005.

Izvor: RTS

Vezane vijesti:

Dvije tajne o Kralju Petru vezane za Nevesinjsku pušku …

Bez milosti prema stanovništvu

Kad vladari dele sudbinu naroda | Jadovno 1941.