Bez milosti prema stanovništvu

Datum objave: subota, 3 oktobra, 2015
Veličina slova: A- A+

Među austrijskim soldatima kruže karikature: kralj Petar I Karađorđević umesto konja jaše ovna i kralj sa prutom u ruci čuva ovce. Kralj – ovčar.Najstrože su kažnjavani redovi koji su pokazivali milost

Četrdest druga Vražja divizija sastavljena od Hrvata
Četrdest druga Vražja divizija sastavljena od Hrvata

FON LASOTIĆ vadi iz torbaka oficirskog fotografiju nekakvoga seljaka u šumadijskoj nošnji. Kruži foto-snimak – smeju se vojnici ćesarski. Visok, mršav zemljodelac na slici. Jake obrve. Brci. Nos dugačak, sav u kosti. Lice izduženo, oštro. Oči širom otvorene – oštrina u pogledu. Na glavi šajkača. Košulja bela, bez kragne, puštena preko pantalona do kolena širokih, odatle užih nogavica, uz samu cevanicu. Preko košulje pripasan pojas o kojemu su dve kožne kesice i nož. Pleća ogrnuta šajkanim kaputom. Ruke mu dugačke, niz telo neprirodno pružene.

Sigurno je snimanoga obuzimala nelagoda dok su ga snimali.

Vrativši fotografiju izvuče sad oficir karikaturu srpskog kralja. Tekstopisci i ilustratori kao da su se utrkivali da nahrane austrougarsku štampu, posebno 1902/03, 1908/09 a najmasovnije i najžešće 1914, da što više ismeju, ponize i ocrne narod protiv koga je objavljen rat. Na jednoj karikaturi kralj Petar I Karađorđević umesto konja jaše ovna, na drugoj pak kralj sa prutom u ruci čuva ovce. Kralj – ovčar! Treća prikazuje vojnika iscepanih čakšira, četvrta opet kralja u seoskoj nošnji i sa potpisom – Schwarz Peter, Crni Petar…

LASOTIĆ nabraja još neke odlike primitivaca, protivnika.

To je narod kraljoubica!

Nepismeni su. Divlji! Opasni.

“Vojska Austrougarske, naše slavne Carevine, vodit će rat u neprijateljskoj zemlji. Stanovništvo te zemlje je ispunjeno fanatičnom mržnjom prema Austrijancima i Mađarima. Zbog toga i vi, vojnici, Krune, prema tom stanovništvu, nemajte nikakvu milost. Ni sućut. Humanost i blagost prema njima nisu ni najmanje umesni, nego štaviše – štetni.

Naređujem da se za vreme ratnih operacija oštro postupa prema svakom uhićenom.

Sa svima koje spazimo postupiti sa najvećom strogošću i, ne smetnite s uma nijednog časa, sa najvećom rezervom, nepoverenjem.

Neuniformisani ali naoružani ljudi te neprijateljske zemlje, bilo da se nađu, zateknu u grupama ili pojedinačno, imaju se bezuslovno na licu mesta, tu gde se i zateknu, pobiti.

Najstrože će se kazniti svaki carsko-kraljevski redov koji u ovakvim slučajevima pokaže milost.

ZELENKASTI UGRI HOĆE MAČVU

NA DRINI u zelenkasto odeveni Ugri. Govori im kapetan I. J. Veliča Peštu i Ungariju. Priča da se moraju sada, i konačno, osvojiti ti krajevi mačvanski. Ali, ne. Ne zauzeti, već povratiti. Vrnuti pod gnezdo Pešte. Jer, te su oblasti gnusni Raci od Madžara preoteli. Prvo je uz Katalinu dato kralju Dragutinu u miraz, a posle, vremenom, oni sav miraz načisto prisvojili i još ga proširili. Sve su to naše, mađarske zemlje. Još od XI veka, posed silnoga našega kralja Ištvana. Kapetan Ištvan, koji je upravo pominjao kralja Ištvana, bio je ne redak Srbin sa visokim činom u vojsci ćesara.

Pri zauzimanju mesta, svakog sela ili varošice, odmah zarobiti i taoce – popove, učitelje, ugledne posednike, trgovce. Terati ih ispred trupa. Pri polasku iz toga mesta taoce voditi sa sobom sve do poslednjih kuća, dok se ne izađe iz naselja, te stupi u sledeće. Tad uzeti nove žive mete dok se ne izmaršuje iz te oblasti. Ako samo ijedan metak u tim mestima bude ispaljen na naše snage koje nadiru, sve taoce bezuslovno smaknuti. Streljati ili vešati, šta je kad izvodljivije i ono što u datoj situaciji zadaje više straha, te tako guši svaku pomisao na otpor…

… Narediti da više od tri čoveka na ulici u grupama ne bude; da nastupanjem mraka nijedan stanovnik ne sme dom napustiti…

… U svakom stanovniku koji se nađe izvan naseljenog mesta, a naročito u šumi, ne gledati ništa drugo do člana bande”

Ove ljude odmah ubijati…”

A STOTINAK metara dalje u svom, u XXV puku, jedan od podnarednika imenom Josip, govori:

“… Prije svega ne dopuštam da se ljudi neprijateljske zemlje bez uniforme i naoružanja zarobljavaju… Njih se treba bezuvjetno pogubiti.”

Josip B. osmotri oštrim, zeleno-modrim, hladnim pogledom postrojene vojnike. Priseti se šta još treba reći, kako bi se što više omilio pretpostavljenima. Ako bude imao sreće, stići će glas o njegovoj odlučnosti i strogosti i do Fon Lasotića, i do drugih, još viših oficira. Uz više sreće dopreće neka reč i do Poćoreka…

Eh, kada bi!

Ćuti Josip B., razmišlja, kazati ili ne kazati sve ono što se o neprijateljima moglo čuti poslednjeg desetljeća, od Carinske unije.

Svakako prećutati to što je, kao mladi obaveštajac, među običnim svetom slušao. To je već rečeno tamo gde treba. I kome treba, kakva su i pravila službe kojoj pripada ovaj Bečlija, ili momak neznatnog porekla iz Zagorja, ili, sin H. K. poljskoga Žida, pivovara i sluškinje mu, Poljakinje, možebit i Srb iz Bele Krajine, sa reke Kupe. Ili sva trojica, pa i četvorica u jednom. Malo njih zna njegovo pravo poreklo. Na kojem li je jeziku odrastao? Sporazumeva se na tri jezika, ali nijedan od tih nije mu maternji, niti očinji, kako Poljaci, nazivaju svoj jezik.

I nije!

Zbilja, malo se zna o njemu.

A to je, misli Josif Z-ski, dobro za svakoga polaznika i štićenika te rasprostranjene škole obaveštajaca Krune.

Stoga i viče.

Neka se sve to što Vijena želi neprestano sluša. Da se čuje još jednom, ko zna koji put i ovde, na obalama Drine, pre nego što u tu mrsku zemlju uđu. Kako bi to nekako mogao i do Beča doviknuti? On je, uostalom, već u Beču omiljen. U njega imaju poverenja. Znakovi posebne važnosti su tu – dobio je zadaću da traži i nađe nekakvoga Stojana Banjca. Toga opasnoga čoveka mora uhititi i u Bosnu prevesti.

U HANU, kafani a potom u poljskoj kući, salašu narečenog Banjca prespavali su nekoliko noći atentatori pre nego što su tajno Drinu prešli i uputili se ka Sarajevu, gde učiniše gnusno delo. Ti su mladobosanci spremni umreti za tu svoju Bosnu. Jezuse, koji fanatici. Divljaci. Ali, ni oni sa druge strane vode pred njima nisu ništa manji zadojeni mržnjom prema svemu austrijskom. Eto, taj Stojan Banjac primi Gavrila i grupu zaverenika na konak, sedi sa njima, obnoć gađanje vežbaju, piju, pesme o slobodi Bosne ponosne pevaju…

Čim pređu Drinu i uđu u tu Lješnicu, Josip B. zna šta mu je činiti naći tog opasnika Stojana, nacionalistu. Zarobiti ga, prevesti u Bosnu i predati Kruni. Jer tom će komitađu biti suđeno. Lasno će ga osuditi, čim ga Josip B. uhiti. Dvoglava će ga Kruna okovati i baciti u jedan od kazamata. Bar kazamata ima.

Strogo poverena mu zadaća uliva izvesne nade. Osokoljen zavika. “Valja zauvjek očistiti to srpsko smeće…”

PLEMENITI fon Lasotić, dalji zemljak sa Josipom, kapetan, prvi zagazi Drinu. Ne, neće on na ponton, daleko je mostobran. Tu su i čamci, neće ni u njih. Stigao je, raskrečio noge, gleda u pobrđa Cera, tamo na srbijanskoj strani. Vikne. Čisto poklikne:

” Za Cara i Domovinu!”

Iz stotine grla po topoljacima razleže se:

” Za Cara i Domovinu!”

Prvi Lasotićev niži oficir, istorodnik, se razdra:

“Kad god želi svetli Car, u smrt ide graničar!”.

Poklici nadvladaše žubor hladne Zelenike, Drine vode.

Prhnuše retke pitomije ptice. I one, divljije, koje se skupljaju oko vojničkih bivaka tragajući za ostacima hrane.

Među njima jata vrana i gačaka. A predvodi ih još brojnije jato gavrana.

Kruže crne ptice u plavetnim jutarnjim nebesima, prelećući vodu, plemenitu među.

Biće mesa.

Piše: Janko Vujinović

Sutra: Rat je nesreća nad nesrećama

 

Izvor: NOVOSTI

 

Vezane vijesti:

Feljton Preobraženje na Ceru (1)

Feljton Preobraženje na Ceru (2)

Feljton Preobraženje na Ceru (4)

Feljton Preobraženje na Ceru (5)

Feljton Preobraženje na Ceru (6)

Prvi svjetski rat – Jadovno 1941.




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top