Крај Секулиног царства

Умор, глад, страх и неизвесност ломили су људе, обесхрабривали их, отупљивали чула. Заjедно су се повлачили поражени Немци, усташе, домобрани, љотићевци, четници

Жртва Драгиша Васић и крвник Секула Дрљевић

ПРЕОСТАЛИ четници из формациjа Павла Ђуришића сврстани у три “зеленашке бригаде” (Прва бригада “Вук Мићуновић”, Друга бригада “Баjо Пивљанин” и Трећа бригада “Никац од Ровина”), кренули су ка Зиданом Мосту. Умjесто шаjкача воjници су добили црногорске капе обавиjене платном зелене боjе. Нижи командни кадар jе углавном остао исти, а команданте бригада jе постављао Секула Дрљевић.

По свjедочењу Предрага Миша Цемовића, чим су се ослободили усташке контроле убиjени су Бошко Аграм, Вукосав Дрљевић и Душан Кривокапић, као и гардиста, извjесни Кршикапа. Готово циjела стварна Секулина снага. Душан Павловић jе успио да измакне освети, али jе приликом бjекства пао у руке комунистима, коjи су га стриjељали. Секула Дрљевић jе успио да се са усташама дочепа Аустриjе, али су га убили четници у логору Јуденбург.

У фељтону под насловом “Ход по мукама” посвећеном наjстариjем српском политичком емигранту Драгу Кешељевићу, обjављеном у листу “Слобода”, Антониjе Ђурић поближе описуjе краj Секуле Дрљевића. Износећи Кешељевићеву исповиjест, Ђурић наводи:

“…Још док смо били у логору у Еболиjу допрла jе до нас радосна вест да jе убиjен Секула Дрљевић. За нас Србе из Црне Горе и Херцеговине већег изрода од Секуле Дрљевића ниjе било. Као црногорски сепаратиста мрзео jе српски народ па jе све чинио да га омаловажи и оптужи на сваком кораку…

…Дрљевић jе наjвећи кривац за смрт воjводе Павла Ђуришића и његових сабораца коjи су живи спаљени у jасеновачком логору. Зна се да се, jош као посланик Скупштине Краљевине Југославиjе, заклео да никад неће ногом стати на српско тле! Његова мржња jе била фанатична.

…Како jе време пролазило, тако смо и сазнавали поjединости о убиству Секуле Дрљевића и његове жене. Учинили су то Воjин Џоган и Васо Јанић, први jе из Пљеваља, други из Грахова – Срби из Црне Горе коjима су била позната сва Дрљевићева недела.

И Џоган и Јанић били су млади људи, испод тридесет година, али су се прославили у jуначким борбама.

ОБРАЧУНЈедан крвави, дакако не и први, црногорско-црногорски обрачун завршен jе у Хрватскоj. Они, коjи су наставили пут ка Словениjи, нису тада ни слутили да ће услиjедити нови, наjтежи и наjкрвавиjи за само коjу недjељу, тог промjенљивог прољећа посљедње године Другог свjетског рата.

…Васо Јанић и jа били смо у Вучедолскоj бригади – били смо у многим борбама, он jе, признаjем, био храбриjи од мене, био jе бомбаш без премца.

И њему су црногорски комунисти побили део фамилиjе, па ниjе био од оних коjи су спремни да праштаjу злочине. Ниjе, наравно, кидисао на неjаке, штедео jе жене и децу крвника, али jе у борбама гађао у чело.

…Када се обрео у Еболиjу, био jе некако таjанствен. Крио jе неко време и од мене шта су Воjин Џоган и он урадили у Јуденбургу, у Аустриjи, почетком новембра 1945. године. Једне вечери, када смо се осамили, рече да има нешто важно да ми каже, нешто што ће ме обрадовати. Изазвао jе тиме моjе нестрпљење и радозналост. Питао сам се: Боже, шта ли то Васо Јанић, моj саборац, из исте четничке бригаде, криjе од мене?

…Воjин Џоган и jа убили смо Секулу Дрљевића… Нисам сумњао, загрлио сам га и честитао. Јанић ми рече да су истовремено убили и Секулину жену. Е сад, да ме убиjеш, не могу да се сетим да ли су их убили у неком стану или у болници. Не питаj ме, рече, како смо дошли до америчких униформи и како смо се из америчке базе пребацили у Јуденбург. Знам само да су око те зграде били Павелићеви људи као стражари – чували су свог сарадника Дрљевића. Стражари, видевши нас у америчким униформама, са ознакама официра, нису смели ништа да нас питаjу, мада смо ми били спремни и да њих смакнемо…

…Никада Јанића нисам питао како су то обавили – ватреним оружjем, или… Памтим jош да ми jе рекао како су покупили Дрљевићеву архиву и како су их усташки стражари на излазу поздравили. Енглези и Американци се нису овим поводом оглашавали.”

Нешто другачиjе, о краjу Душана Павловића, говори Милић Осмаjлић.

– Почетком маjа, послиjе усиљеног марша преко Хрватске, прешли смо хрватско-словеначку границу и дубље ушли у териториjу Словениjе. Тада опет постадосмо четници ђенерала Драже Михаиловића. Наиме, по преласку границе приступило се ликвидациjи официрског зеленашког кадра Секуле Дрљевића. Лично сам гледао када jе командант бригаде “Никац од Ровина” Душан Павловић, некада официр воjводе Павла, на коњу дошао међу нас. Ниjе ни слутио што ће да га снађе. Пришао му jе младић Боро Трифуновић, звани Американац, и извадивши пиштољ испалио jе у Павловића читав шаржер, убивши га на лицу мjеста. На нашим главама су се послиjе Павловићевог убиства поново нашле шаjкаче и шубаре с кокардама. Тако смо као четници кренули за Зидани Мост – биљежи Осмаjлић.

– Били смо негдjе код Окучана, када смо сазнали за свирепу ликвидациjу Ђуришића и његовог команадног кадра – присjећа се Владо Никлановић наjтежих дана у свом животу. – Био jе то дефинитивно почетак краjа Великог збjега коjи jе послиjе пет мjесеци крвавог лутања стигао у непознате краjеве. Људи су били обезглављени, препуштени самима себи. У Окучанима jезива слика: усташе су све биле спалиле, побиле Србе. На све стране лешеви. У таквом неорганизованом и морално тешком стању због губитка командног кадра и неизвjесности коjе су чекале, наставили смо пут даље и око 5. и 6. маjа обрели се испред Карловца. Знаjући да усташе намjераваjу да нас нападну, усиљеним маршом смо 6. маjа у први мрак напустили Карловац и преко Жумберске горе, сjеверно од Јастребарског прешли границу и ушли у Словениjу. Преко Кршког стигли смо деветог маjа на Зидани Мост. Бивало нас jе све мање.

Према Зиданом Мосту су се повлачили поражени Њемци, усташе, домобрани… Млађани Радоjица Вуjачић, коjи jе са своjим оцем прешао “заобилазни” пут преко Сараjева, сусрео се поново с црногорским избjеглицама код мjеста чудног имена – Генералски Стол. Било jе то негдjе око Дуге Ресе.

– Сазнаjемо да jе ту само дио наше jединице и избjеглица, да jе са нама и доста људи из других црногорских jединица, да има и Херцеговаца и Босанаца, jер су околности довеле до растурања, заостаjања поjединаца и група. Извjесно jе да jе дисциплина била знатно попустила jер су дуготраjна пjешачења, умор, глад, страх и неизвjесност ломили људе, обесхрабривали их, отупљивали чула, крунили храброст и прегалаштво и често доводили до изгубљености, очаjа и равнодушности – записао jе Вуjачић.

У његовом сjећању стоjи да су териториjу Хрватске брзо прешли из предострожности, за коjу jе било више разлога. Један од главних jе био страх од опкољавања од стране усташа коjи су надирали у истом правцу.

Пише: Саво Греговић

Сутра: Људи сенке стижу у Словениjу

Извор: НОВОСТИ

Везане виjести:

Словеначко крваво пролеће 1945. године I

Словеначко крваво пролеће 1945. године II

Словеначко крваво пролеће 1945. године III

Словеначко крваво пролеће 1945. године IV

Словеначко крваво пролеће 1945. године V

Словеначко крваво пролеће 1945. године VI

Словеначко крваво пролеће 1945. године VII

Словеначко крваво пролеће 1945. године VIII

Словеначко крваво пролеће 1945. године IX

Словеначко крваво пролеће 1945. године X

Словеначко крваво пролеће 1945. године XI

Словеначко крваво пролеће 1945. године XII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XIII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XIV

Словеначко крваво пролеће 1945. године XV

Словеначко крваво пролеће 1945. године XVI

Словеначко крваво пролеће 1945. године XVII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XVIII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XIX

Словеначко крваво пролеће 1945. године XX

Словеначко крваво пролеће 1945. године XXII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XXIII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XXIV

Словеначко крваво пролеће 1945. године XXV