Крај Корићке јаме

Још као мали чуо сам у причама старијих како негде на пола пута од Гацког ка Билећи постоји једна јама која својим мрачним дубинама сведочи о прошлости, и која уклесана међу стенама сведочи о једном од најмонструознијих злочина. Преносили су старији гласове да је и та јама тек један од деова мозаика који показује масовно истребљење Срба са подручја Херцеговине.

Године су пролазиле и учећи историју зацртао сам себи циљ која сва места морам обићи. Јама о којој сам као дечачић слушао била је на врху листе приоритета. Међутим и поред велике жеље посета тој јами ми је некако стално измицала и губила се у вртлогу мојих мисли.

Све до пре неки дан…

Наведе ме пут те кренух према српској Боки потајно знајући да ме пут до циља управо води поред јаме. Како сам прошао Гацко и ушао у пространство прелепог Гатачког поља заигра ми срце од неке зебње и туге која се годинама скупљала. Како прођох село Автовац, почела је стаза страдалништва. У том селу су почетком јуна сабрали похватани српски живаљ и из тог су села заробљене и измучене Србе у неповрат повезли. Причају преживели како су их као снопове везали и побацали у камионе. Знали су где иду и знали су шта их чека.

На двадесетом километру од Гацког, а тек који километар пре села Корита, на месту где се Гатачко поље завршава и претвара у стрму и негостољубиву голет и пустош, налазила се она… Корићка јама.

И да сам везаних и склопљених очију путовао знао би да сам стигао до ње. Гласови су се чули тако живо, а срце је тукло у грудима као да је крв, страдалништво и мучеништво осетило. Док сам излазио из кола видех стене које су се на гомили налазиле између себе правећи расцеп који је дубоко зјапио као да ће прогутати и нас над јамом и небо над нама.

Ту где стадох ногама – стајали су они. Споменик каже 134 припадника српског племена. Они који су их из јаме деценијама касније извлачили причају пак да су нашли 180 лобања. И једна и друга бројка су много. Превише. Читави засеоци су у том дивљању усташких хорди збрисани са лица земље. Али у то време није био геноцид. Није чак ни погром. Једва га и за злочин прогласише.

Крај јаме усташе опрељене мацолама и ножевима које су звали србосек. Мирно су радили што су започели, шалећи се и смејући. Као да кољу овна или вола. Ма све ми се чини да би срце и заиграло и када животињу кољеш а камоли човека… Али ти и таквих срца нису имали…

А Срби… Мирно су чекали и још мирније прилазили. Нису се бојали јаме нити оних који их у јаму бацају. Једино је мали – ех српство зар заборави име Косте Глушца старог 14 година – једино је он отпор пружио. Залуд му је било јер у јами заврши као и сви остали пре и после њега.

Када су злочинци отишли из јаме усташе „мртви“ и „прежаљени“. Неколико Срба није било дотучено, смрт их није хтела. Извукли су се и остали да сведоче о страдању српства крај Корићке јаме за опомену и аманет поколењима.

И нека се зна – злочину нису извели странци. Не, не. Учинили су их њихове комшије, познаници, кумови, пријатељи из суседних села. Муслимани који присташе да буду усташко цвеће. Махом из села које се зове Фазлагића Кула (ко је прочитао Кордићеву „Јелену“ зна о ком се селу ради). На крају рата неки од њих осташе да живе и мирно пролазе крај јаме као да се ништа и као да ништа нису ту учинили.

Пролазећи крај села Корита не угледах никога. Тек понека мршава и изгладнела крава пасла је на голети бирајући ретке травке међу стенама. Али у центру застах. Тамо се налази костурница у којој покопаше кости мученика извучених средином 50-тих година прошлог века (8 година од краја рата?!!!). Застах да оставим део душе тамо. Застах да у незаборав уградим и себе молећи да се никада овај злочин не заборави. И молећи све вас када журећи и хитајући ка мору пролазите покрај Корићке јаме, застаните и запалите свеће. Поклоните се сенима предака који из јаме вечност пронађоше.

Нека им је лака црна земља!

И као дар борби против заборава, јецајима душе исписах следеће стихове:

КРАЈ КОРИЋКЕ ЈАМЕ

Неки чудан дан, спустила се магла,
А ја стојим поред те Корићке јаме,
Гледам ту границу живота и смрти,
Ту мешавину страха, урлика и таме.

Гледам у ту јаму, ту рупу без дна,
Ту гробницу српсог изгубљеног сна,
А гласови се још увек чују живо:
„Не, немој дете! Па шта ти је криво?“

„Немој ме у јаму да у њој трунем“
„Не кољи мене у Бога те кунем!“
„Усташку ти мајку, што нам спали села?“
„Осветите браћо наша мртва тела!“

Ту где су ми ноге – ту су Србе клали,
Бодљикавом жицом везивали руке,
Вадили им очи, силовали жене,
И ко зна још какве задавали муке.

Гледам у ту јаму и суза ми крену,
Невино, из душе, и без мога хтења,
Знам да вам је тешка земља мученици,
Нека на вашем примеру уче поколења.

Аутор: Ненад Милкић

Извор: nenad.in.rs

Везане вијести:

Порука преживјелих из јаме | Јадовно 1941.

Геноцид у Херцеговини: Кад се то звало само истребљење

Крвави камен херцеговачки: Видовдански покољи

Крвави камен херцеговачки: Крвави Божићи

04.08.2012. Пребиловци, парастос Пребиловачким новомученицима

Навршава се 75 година од усташког покоља Срба у селу Корита …

Барјак слободе завијорио се 6. јуна 1941. | Јадовно 1941.

ПОРУКА ПРЕЖИВЈЕЛИХ ИЗ ЈАМЕ | Јадовно 1941.

Дан за историју – 6. јун 1941: Херцеговци започели први устанак …

Херцеговина