Ković: Gavrilo je za Zapad terorista

Istoričar Miloš Ković stogodišnjici sarajevskog atentata, Gavrilu

Principu i kosovskom zavetu, prebacivanju krivice: Gavrilo je bio i ostao
naš vidovdanski junak i mučenik. Na njegovo ime reaguju Beč, Sarajevo,
Berlin, London…

PUCNjI Gavrila Principa i danas se čuju i teško da će, u
dogledno vreme, moći da budu prigušeni. Pogledajte koliko strasti
izaziva pominjanje njegovog imena, ne samo u Sarajevu, nego i u Beču,
Berlinu ili Londonu. Sećanje na njega već sto godina utiče na sliku o
Srbima u značajnom delu svetskog javnog mnjenja – kaže za „Novosti“
profesor istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu Miloš Ković.

Srbija i svet danas obeležavaju tačno sto godina od
prelomnog i prolomnog Principovog pucnja u Sarajevu, na Vidovdan 1914.
Kuršum koji je ispalio na austrougarskog prestolonaslednika, nadvojvodu
Franca Ferdinanda bio je varnica bačena u „barutom puni magacin“, kako
je jedan savremenik nazvao tadašnju Evropu, ubrzao mnoge istorijske
tokove. Mesec dana kasnije počeo je Prvi svetski rat, do tada najveći i
najkrvaviji obračun u istoriji čovečanstva.

* Kako se ti Principovi pucnji sada čuju kod nas, kako ga čuju drugi evropski narodi?

–
Ima mnogo onih koji ga smatraju fanatikom i teroristom. U zapadnoj
istoriografiji Sarajevski atentat se, s retkim izuzecima, prikazuje
tamnim tonovima, kao teroristički akt i okidač za rat, čak i onda kada
se priznaje kolonijalna i nasilnička priroda austrougarskog režima u
BiH. Sa druge strane, i tamo ima onih koji veruju da je Gavrilo Princip
oličenje duge evropske tradicije ubijanja stranih okupatora i tirana, koje
vrše mladi ljudi, spremni da se žrtvuju za otadžbinu.

* Neophodno je, kažete, staviti taj događaj u kontekst epohe?

–
U Principovom dobu krunisane i predsedničke glave padaju u atentatima
širom Evrope, od Petrograda do Lisabona. Ta tradicija počinje u dubokoj
antici, bar od Gaja Mucija Scevole, Harmodija i Aristogitona, pa i u
Starom zavetu sa Juditom i Holofernom. Jedan od neposrednih uzora Mlade
Bosne, ideolog Mlade Italije Đuzepe Macini, zagovarajući atentate na
tirane, na austrijske okupatore Italije, pozivao se upravo na Juditu i
Harmodija. Kolo u Njegoševom „Gorskom vijencu“, delu koje je Kosovski
zavet vratilo u središte srpske kulture, pita: „Šta Leonid oće i Scevola
kad Obilić stane na poprište?“ Princip, dakle, jeste deo glavnog,
zavetnog, oslobodilačkog, evropskog toka srpske istorije. Naše je da to
objašnjavamo onima koji žele da nas saslušaju. Ne možemo da očekujemo da
će baš svako u Beču ili Berlinu da se složi sa našim mišljenjem, zar ne?
Ali zašto bismo sa njima u svemu morali da se slažemo? Važno je da
naučimo da za odgovorima tragamo u sopstvenom iskustvu.

* Da li je, uprkos pojedinim nametljivim revizionističkim glasovima,
strana i domaća naučna zajednica jedinstvena u tumačenju povoda za rat,
određivanju krivaca i žrtava?

– Tu nikada
nije bilo sloge. I unutar nacionalnih istoriografija, uključujući i našu,
postoje različita mišljenja. Zahvaljujući Fricu Fišeru, u glavnom toku
svetske istoriografije bio je zavladao konsenzus o odgovornosti Nemačke i
Austro-Ugarske. Robert Evans, ugledni istoričar sa Oksforda je međutim,
tu skoro, u jednom prikazu, napisao da su Fišerove ideje mrtve. Ričard
Evans, sa Kembridža, utvrdio je da je za rat najkrivlja bila Srbija. On ne
krije da uživa u čitanju knjige Kristofera Klarka. Danas se u svetskoj
istoriografiji krivica raspodeljuje na sve velike sile, pri čemu se ne
zaboravlja ni odgovornost Srbije. U nemačkoj istoriografiji, sa izuzetkom
Fišerovih šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka, i istoriografije
Istočne Nemačke, do danas vlada većinski stav da Nemačka i
Austro-Ugarska nisu bile krive, ili da nisu bile najkrivlje za izbijanje
Velikog rata. Krivica se tamo ponajčešće svaljivala na Rusiju, a sa njom i
na njenu štićenicu Srbiju. Vrlo značajan, uticajan deo anglosaksonske
akademske javnosti tradicionalno podržava ove stavove. Odatle, a ne iz
Nemačke, danas dolaze najgrlatiji revizionisti.

* Kako stoje stvari kod ostalih učesnika Velikog rata?

–
Francuska nauka, koja je dugo pružala otpor, u poslednje vreme se ne
vidi i ne čuje. Sovjetska istoriografija koristila je svaku priliku da
osudi caristički režim, pa ga je čak optuživala i za izazivanje svetskog
rata. Ako se za zapadnu istoriografiju može reći da vrlo lako sklizne u
negativne predrasude prema Srbima, za rusku se može reći da se u njoj
prema nama neguju uglavnom pozitivne predrasude. Postoje i posebne
tradicije istoriografija „malih naroda“. Česi su, recimo, sa posebnom
pažnjom brinuli o zemnim ostacima Gavrila Principa, koji je umro na
njihovoj teritoriji. Danas su poprilično podeljeni, ali vidimo da tamo još
postoje nastavljači tradicije velikog čehoslovačkog državnika Tomaša
Masarika. Niko bolje od Masarika nije razumeo Prvi svetski rat. Treba
samo čitati njegovu „Svetsku revoluciju“.

* Pokazalo se, u više navrata, da Vidovdan ima posebno i sudbonosno mesto u našoj istoriji?

–
Kosovski zavet i još stariji kultovi Svetog Save i Svetog Simeona
vekovima su bili glavni izvori posebnog, premodernog identiteta srpskog
naroda, ono što ih je razlikovalo i od najsrodnijih, susednih naroda. U
„Slovu o knezu Lazaru“ patrijarha Danila Trećeg, napisanom samo nekoliko
godina posle Kosovskog boja, pronaći ćete već ceo Kosovski zavet. Ili u
onome što 1530. srpski seljaci pričaju Benediktu Kuripešiću, diplomati
na proputovanju kroz Bosnu i Staru Srbiju. Travnički vezir 1806. piše u
Carigrad da Karađorđe i njegovi odmetnici sa sobom stalno nose „knjige“ o
knezu Lazaru, prete da će kao i on sa vojskom izaći na Kosovo. On
doslovno kaže da je Lazar „veliki podstrekač bune u njihovom razumu“. Mi
se, dakle, susrećemo sa beskrajno zanimljivim fenomenom, vekovnim
trajanjem Kosovskog zaveta, kulta i predanja u sećanju jednog naroda, u
jednoj primarno usmenoj kulturi. On menja svoju formu, ali njegova suština
je hrišćanska i nju uporno čuva srpska crkva. U potonjoj, elitnoj srpskoj
kulturi, u dve slobodne srpske države, najsavršeniju umetničku formu
Kosovskom zavetu dali su Njegoš i Milan Rakić. Imate istoričare koji više
vole da se bave diskontinuitetima u srpskoj istoriji; mene zanimaju
trajanja, kontinuiteti.

* Koliko je vidovdanska etika uticala na učesnike ali i događaje koji su prethodili atentatu?

–
Posle oslobođenja Kosova, vidovdanska ideja naglo je dobila na
popularnosti među mladim ljudima mladobosanske generacije. Ne zaboravimo
da su Hrvati – Ujević, Čerina, Tartalja i naročito Meštrović igrali važnu
ulogu u njenoj obnovi. Meštrović, koga Evropa tada otkriva kao
prvorazrednog vajara, sav se posvetio vidovdanskoj ideji; Dimitrije
Mitrinović, jedan od glavnih ideologa Mlade Bosne, neumorno promoviše
Meštrovićeva dela. Mladi Nikolaj Velimirović objavljuje „Religiju
Njegoševu“, Isidora Sekulić „Vidovdansku misao“, Miloš Đurić „Vidovdansku
etiku“.

* Kako se u atentatu na sarajevskim ulicama prelama srpski vidovdanski mit?

–
Sveti knez Lazar bio je „veliki podstrekač bune“ i „u razumu“ Gavrila
Principa. Sudeći po izvorima iz onog doba, nije bio pobožan, za razliku
od svog oca Petra Principa. Njemu je možda i izmicalo hrišćansko značenje
one suštinske poruke Kosovskog zaveta, da „je zemaljsko za malena
carstvo, a nebesko uvek i doveka“. Ali bio je sav u znaku epske, junačke
tradicije, nadahnute Kosovskim opredeljenjem. Svesna žrtva Bogdana
Žerajića, koji je 1910. pokušao da ubije generala Varešanina, na njega je
duboko delovala. O Principovoj pripadnosti kosovskoj tradiciji svedoči i
pesma koju je sastavio u zatvoru (istina, ima pisaca koji ove stihove
pripisuju drugim autorima):

„Al’ pravo je rekao pre

Žerajić soko sivi

Tko hoće da živi nek’ mre,

Tko hoće da mre nek živi.“

* Kosovska ideja je važan deo ove priče?

–
I Kosovsku ideju i sav tragizam međusobnih podela najbolje će u svojim
delima izraziti Ivo Andrić, Principov prijatelj iz malobrojnog
jugoslovenskog udruženja sarajevskih đaka, osnovanog 1911. Gavrilo je
jednom prilikom najavio da će mu pokazati svoje pesme, ali to nikada
nije učinio. Nesređeno srednjoškolsko obrazovanje Princip je nadoknađivao
čitanjem svega do čega je mogao da dođe. Bio je sitnog rasta ali čvrste
građe, ćutljiv, ali čovek od akcije. Dokumenti sa suđenja prikazuju ga kao
središnju ličnost zavere i atentata. Svu odgovornost preuzimao je samo
na sebe. Na isleđivanju, suđenju i u tamnici, na mukama i u bolesti, na
samrti, držao se neobično odlučno i hrabro. Bio je i ostao naš
vidovdanski junak i mučenik, pravi izdanak srpske istorije.

Piše: Bane Đorđević

Izvor: Večernje Novosti