Kosovo smo, preko Tita, prodali Albancima! To je naš greh koji mora da se ispovedi!

Mi smo kažnjeni, jer smo mirno dopustili da nas Tito uspava i korumpira uz pomoć saveznika. Mirno smo dopustili da odvoji Kosovo američkim novcem. Tito je kupio od nas Kosovo i poklonio ga Albancima narkodilerima. Kosovo je prodato, a to je kolektivni greh naše zajednice – govorio je pokojni prof. dr Žarko Vidović, jedan od najvećih srpskih intelektualaca na razmeđi dva vijeka

Pripremio: Ljubiša Moračanin

Oni koji su upoznali Žarka Vidovića u poslednjim godinama njegovog života, pamtiće ga kao nasmejanog starca, člana hora Crkve Svetog Marka, koji u parohijskom domu, posle liturgije, neumorno, sa radošću mladića, razgovara sa prijateljima o smislu, slobodi, ličnosti i istoriji. U neobjavljenoj dnevničkoj bilješci iz 1977. zapisao je: „U hrišćanstvu – starci su bili vedri. I to je najvrednije što su mogli da pruže omladini. Videći ih tako vedre, mladi svet nije u staraca nalazio nikakvih razloga da sumnja u budućnost, ili u smisao života, ili u smisao zajednice.“

Iskustveni, proživljeni i zato autentični pogledi Žarka Vidovića na istoriju, religiju i filozofiju, kao da su bliži pokoljenjima koja su živjela prije njega i onima koje će tek doći, nego njegovim savremenicima. Vidovićevo životno djelo, „Njegoš i Kosovski zavet u novom vijeku“, koje u rukopisu ima preko 2.700 strana, ostalo je neobjavljeno, poznato samo u fragmentima. O mukama koje je preživljavao u Jasenovcu i drugim logorima, kao i o njegovom duhovnom i intelektualnom napredovanju, možete pročitati u drugom dijelu ovog teksta.

O KOSOVU: Mi smo kažnjeni, jer smo mirno dopustili da nas Tito uspava i korumpira od 1944. godine uz pomoć saveznika. Mirno smo dopustili da odvoji Kosovo američkim novcem. Tito je kupio od nas Kosovo i poklonio ga Albancima narkodilerima. Kosovo je prodato, a to je kolektivni greh zajednice koji mora da se ispovedi i da ih postanemo svesni u liturgijskom dijalogu.

Tito je sprovodio Čerčilov plan da obnovi podunavski prostor Austrougarske monarhije i da Srbiju svede na Beogradski pašaluk. To je izjavio Papa Jovan Pavle Drugi. Mi smo to mirno gledali.

Za nas je važnija bila država od Crkve i desio nam se poraz. Crkva će ispraviti poraz Srba. Ja mislim da je put obnove Pravoslavlja jedini spas i za nas i za Kosovske Srbe, pa čak i za Šiptare na Kosovu koji su u šakama narkodilera i razbojnika. Kriminalno je šta danas radi svet pod idejom globalizma.

O NjEGOŠU: Zašto je Njegoš veliki? Zato što je Njegoš shvatio suštinu srpske zajednice. I uopšte svake zajednice. U Starom zavetu Judeji su shvatili da zajednica između ljudi apsolutno nije moguća bez Božje blagodati, da jedino Bog može da stvori tu zajednicu, to jest da jedino u savezu sa Bogom narod može da bude narod i zajednica. Bez zajednice sa Bogom čovek je apsolutno nesposoban da pripada ikojoj zajednici. Zajednica podrazumeva osećanje moralno, osećanje dužnosti, osećanje pripadnosti, osećanje očinstva i sinovstva, osećanje kćerinstva i materinstva, osećanje srodnosti, kumstva, prijateljstva, održavanje časne reči, poštovanje reči koja je data kao zakon. Hristos sabira ljude u zajednicu sa samim sobom pod uslovom da se čovek uzdigne iznad greha, grešnosti svoje individue u ličnost. Uslov da se uzdigne jeste pokajanje, samospoznaja, kritika samog sebe, vršenje zakona.

O NACIJI: Država – pravna, vlast zakona, a bezbednosna, za svaki, pa i ratni sukob spremna – nije zajednica (kao ni jezik prava i nauke), nego ustanova za koju je dovoljna navika (znanje aktivno i bez duhovnosti, bez kontrole svesti, bez osećanja); a nacija, realna nacija je moguća – ne kao ustanova (stabilna navika), nego – samo kao osećanje! Dakle, zajednica moralno-istorijska, realna koliko tu zajednicu osećaš kao istoriju („lični roman”) i moral. A to ne mogu da propišu nikakvi zakoni i dogovori! Dakle, država i nacija nisu isto, pa je problem kako uspostaviti harmoniju između države i nacije (zakona i poezije! ustava i himne! zakonske obaveze i kulturno-istorijskog osećanja).

O PEĆKOJ PATRIJARŠIJI: Pećka Patrijaršija je obnovljena 1557. godine, i to na Kosovskom zavetu. I Pećka Patrijaršija tokom dve stotine godina sabira srpski narod. Od Budima do Trsta, od Trsta do Skadra, od Skadra do Ohrida, od Ohrida do Arada, pa odatle do Budima. I nikad srpski narod nije bio bolje i jače okupljen, svesniji sebe, i nije bio brojniji nego za vreme Pećke Patrijaršije, kad nije imao državu.

Evo, i sad nam oduzimaju državu. Ali, ako mi obnovimo život u Crkvi, ne mogu nam ništa. Ali, ako mi ne znamo šta je Crkva, svi će nam i te kako moći nauditi. Mi ne možemo biti Srbi ako ne znamo ko je Njegoš, ko je Ivo Andrić, ko je Sveti Sava, ko je đakon Avakum, ko je sveti Vukašin Klepački i Jasenovački.

O KATOLICIMA: Jedini dokaz Boga je postojanje zajednice ljubavi i saradnje. Pravoslavno shvatanje nacije je shvatanje zajednice koja nije ratoborna nego živi u uzajamnoj solidarnosti. Dok Hrvati hrišćanstvo shvataju kao krstaški pohod… Pogledajte zašto pravoslavni, kada se susretnu sa ekstremizmom, idu u komuniste, a katolici u fašiste.

O MUSLIMANIMA: U Foči sam, kada je osnovana Pravoslavna akademija 1993. godine, po preporuci sarajevskog mitropolita Nikolaja, bio određen za glavnog predavača. Imam i od njih orden kao osnivač. I, kada sam predavao kako treba da se ponašaju vojni sveštenici i oficiri Republike Srpske, pričao sam da nipošto ne smemo da se zavadimo s muslimanima.

Rekao sam – a bili su tu vladike Amfilohije i Atanasije, Nikola Koljević, Radovan Karadžić, Krajišnik, Biljana Plavšić i mnogi drugi – nikako rat sa muslimanima, jer Amerikanci su želeli da u Bosni Srbi zarate sa muslimanima, što će biti okidač novog rata pravoslavnih hrišćana sa muslimanima. Odavde do Azije. Rekao sam da ne smemo mi da počnemo taj rat, čak i ako ubiju nekog našeg ne smemo da se latimo oružja. Izgubićemo.

O SVEŠTENSTVU SPC: Ja sam od Sinoda dobio Orden Svetog Save i nijedan sveštenik nije prišao da mi čestita, sem jednog. Zato što znaju šta mislim o njima. Dva puta sam o tome pričao s patriharhom Pavlom. On je bio antiklerikalan, pravi pravoslavni čovek. Neverovatno neposredan i govorio je ono što oseća.

BIOGRAFIJA ŽARKA VIDOVIĆA (1921-2016):

Sudbinu i misao Žarka Vidovića uobličio je Drugi svjetski rat. U najcrnjoj noći Evrope, on je iskusio ono najgore. Poznavao je Vukašina Mandrapu, potonjeg Svetog Vukašina Jasenovačkog, i psihijatra dr Nedeljka Zeca, koji će posvjedočiti o onome što se sa Vukašinom u Jasenovcu dogodilo. U Jasenovac je iz sarajevskog zatvora dospeo i Žarko Vidović, ali su ga od ustaša spasli nacisti, kada su ga, prekoSajmišta, odveli na prisilni rad na polarni sjever Norveške.

Iz logora Osen pobjegao je u Švedsku, da bi u Upsali, sa stipendijom švedskog kralja, nastavio studije. Od sovjetske ambasadorke u Stokholmu, čuvene Aleksandre Kolontaj, po prvi put je čuo za Tita; ona je vođu jugoslovenskih partizana, na čuđenje mladog Vidovića, nazivala „prevarantom“. Ingmar Bergman, još nepoznati student, preporučivao mu je dela Konstantina Stanislavskog. Povratak u Jugoslaviju doneo mu je hapšenje i zatvor, koji je, sa privremenim puštanjima na fizički rad, pod prismotrom, bez suda i osude, potrajao skoro dve godine.

Žarko Vidović je međutim, u svojim autobiografskim zapisima, bez imalo ogorčenja, tvrdio da je smisao slobode neposredno, iskustveno otkrio u koncentracionom logoru. Za primjer slobodnog čovjeka koji, uprkos svim pretnjama, sam odlučuje o svojim postupcima, uzimao je Ismeta Pašića, koji je, u Osenu, odbio naređenje da batina svog logorskog sapatnika, Srbina, da bi, potom, za kaznu sam bio pretučen do smrti.

Logorsko iskustvo bilo je prepuno pouka i o kolektivnoj ljudskoj sudbini. Vidović se sjećao da su se, u sarajevskim kazamatima i u Jasenovcu, ustaše smijale međusobnim podjelama srpskih zatočenika na komuniste i četnike. Ideološke omraze su, međutim, nestajale sa buđenjem svesti o tome da su na logor i smrt bili osuđeni isključivo i samo zato što su bili – Srbi. Žarko Vidović je, uostalom, tvrdio da čovek može da istinski zna samo ono što je iskusio i osetio. Zato je verovao da logoraško iskustvo Srba zaslužuje pažljivije promišljanje i posebno mesto u redefinisanju srpskog nacionalnog identiteta.

Žarko Vidović je, kako je sam tvrdio, o istoriji i identitetu mnogo toga naučio od svojih profesora sa beogradskog Filozofskog fakulteta, gde se obreo po izlasku iz zatvora. Tu je, na časovima Svetozara Radojčića, potom i u susretima sa Aleksandrom Derokom i Milanom Kašaninom, posijano sjeme Vidovićevog dubinskog razumevanja i tumačenja uloge crkve u istoriji Srba i, naročito, značaja obnovljene Pećke patrijaršije (1557-1766) u uobličavanju srpske nacionalne svesti.

Te svoje uvide Žarko Vidović će obrazložiti nekoliko decenija kasnije, u studiji „Njegoš i Kosovski zavet u novom veku (1981). Vidovićevo tumačenje premodernog srpskog identiteta kao zajednice Zavjeta, nastale u krilu crkve, koja će se, u 19. vijeku, pretvarati u jezičku, laičku, demokratsku zajednicu, umnogome odgovara modelu prerastanja „zavetnih nacija“ u „republikanske nacije“, o čemu danas piše jedan od vodećih stručnjaka za nacije i nacionalizme, Entoni Smit.

Sedamdesetih i osamdesetih godina 20. vijeka posvetio se studijama Plotina, vizantijskih osnova srpske kulture i, naročito, misli Petra II Petrovića Njegoša. Isuviše svoj i nesavitljiv, ostaje skrajnut čak i posle pada Berlinskog zida, uprkos tome što besjedi na Svetosavskim akademijama u Sava Centru i učestvuje u osnivanju Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Foči.

Autor: Ljubiša Moračanin

Izvor: MAGAZIN SEDMICA