КОШАРЕ (3): Смртоносна заседа – очи у очи са ОВК

У секунди смо се, са даљине од 40 до 50 метара, погледали очи у очи. Већ следећег тренутка подижу пушке, почињем да трчим, чује се пуцњава, погађају ме меци, сећа се Душко Шљиванчанин

На 53. граничном батаљону било је да издржи док не стигну друге јединице ВЈ, пре свега 125. моторизована бригада, која се пробијала ка граници, истовремено водећи борбу против ОВК, избегавајући ударе авијације НАТО-а и прихватајући резервисте.

Команда Приштинског корпуса на прву линију борбених дејстава шаље старешине, вишецевне бацаче ракета и чету војне полиције.

Али, требало је издржати до њиховог доласка. Мајор Душко Шљиванчанин, командант 53. граничног батаљона, наређује свом заменику мајору Драгутину Димчевском да на Кошарама преузме команду над граничарима, што он чини и својим пожртвовањем консолидује линије одбране.

Командант 53. граничног батаљона са возачем, војником Мирославом Стојановићем, креће „пинцгауером” према селу Батуша.

Упадају у заседу и том приликом војник, погођен снајперским хицем, гине, док Шљиванчанин успева да изађе из возила. Окреће се према нападачима који су изашли из заклона, мислећи да нема преживелих.

– У секунди смо се, са даљине од 40 до 50 метара, погледали очи у очи. Већ следећег тренутка подижу пушке, почињем да трчим, чује се пуцњава, погађају ме меци. У том тренутку уз пут се појављују војни полицајци, нападачи беже – каже Шљиванчанин, који је тада задобио једну прострелну рану и три окрзнућа.

Пребачен је у болницу у Ђаковици, али се самоиницијативно вратио у јединицу у болничкој пиџами, будући да су му униформу исекли приликом збрињавања рана.

– Када сам дошао на командно место, вероватно су помислили да са мном нешто није у реду. Лекар је хтео да ми да инјекцију за смирење – сећа се наш саговорник.

На истом месту на мину је наишао БОВ и тада су рањени водник Дејан Агочевић, командир карауле „Кошаре” и возач.

Тог 9. априла рањени су пуковник Синиша Трајковић и потпуковник Томић из команде Приштинског корпуса.

Нападачи су тог првог дана напада заузели вис Раса Кошарес и тешко оштетили зграду карауле, у коју су ушли 10. априла увече.

Она је на таквом месту да би било сумануто жртвовати људе да освоје тачку са које се не би могли бранити, што важи за још неке локације уз границу.

Припадници ОВК касније су претрпели губитке у караули, у нашу територију нису продрли дубље од неколико стотина метара.

Жестоке борбе водиле су се и 10. априла, када је у поподневним сатима стигао Други батаљон 125. моторизоване бригаде. Граничари су тада ушли у састав ове јединице.

Наставили су да се боре до краја рата, а немерљив допринос дали су и они који нису пуцали, као што су лекари и везисти.

Наш саговорник је првог за одликовање предложио везисту војника Сашу Миловановића, који је у критичним ситуацијама вешто повезивао војнике разбацане по положајима на планинском ратишту.

По потписивању Кумановског споразума, ВЈ се повлачила са Космета, а 53. гранични батаљон, на путу према централној Србији, формирао је колону код манастира Високи Дечани.

– Отишао сам у манастир и запалио 16 свећа за својих 16 војника, припадника јединице којом сам командовао – каже Шљиванчанин.

Прекаљена класа војника март 1998.

Терет борби изнели су младићи на одслужењу војног рока, младићи од 19 или 20 година. Посебно треба истаћи мартовску генерацију, односно класу војника из 1998. године.

Многи од њих јавили су се у касарне на Космету у тренутку када се разбуктавао сукоб, учествовали су у борбама средином и крајем те године, а када је требало да заврше једногодишње служење војног рока – почела је НАТО агресија.

Уследила су још три месеца рата, повлачење у централну Србију, па су се кућама вратили тек у јулу и августу 1999. године.

(КРАЈ)

Аутор: МИЛАН ГАЛОВИЋ

Извор: ПОЛИТИКА

Везане вијести:

КОШАРЕ (1): Јачи од ОВК пешадије и НАТО авијације 

КОШАРЕ (2): Рат на караули је почео 30. септембра 1998 …