Годишњица: Кордунашки процес „Црна кутија“ крајишких Срба

13. и 14. јула 1944. године одржано је чувено суђење у Горњем Будачком, познатије као „Кордунашки процес“. Смртна пресуда за петорицу. Указали су на то како ће Срби у скоријој будућности проћи и каква их судбина чека. Иако је прошло више од 70. година, посљедице овог суђења имају дубоке везе са данашњом судбином Срба из Хрватске…

Како jе у Брозовоj Социjалистичкоj Југославиjи настаjала самостална хрватска држава. Епилог суђења био jе крвав. Петорица су осуђена на смрт, а седморо на вишегодишњи принудни рад.

 У ЈЕДНОЈ од многих домументарних сериjа, посвећених имену и делу Јосипа Броза Тита, коjе разни телевизиjски канали неуморно врте, недавно се као сведок поjавио незаобилазни Стипе Месић. Хвалећи Брозов допринос настаjању савремене хрватске државе, оваj превртљиви политичар jе не трпнувши изговорио: „Да ниjе било Тита и његовог покрета, после Другог светског рата Југославиjа би остала монархиjа, а врховни командант те државе био би Дража Михаиловић. То би истовремено значило да би трећина Хрвата била исељена, трећина побиjена, а трећина покрштена“.

Ова, у низу порука коjе стижу из Загреба, врхунац jе лицемерjа, не само што стиже од човека коjи jе испунио своj „повjесни задатак“ и поносно саопштио да Југославиjа више не постоjи, већ што цитира реченицу коjу су изговарали доказани злочинци. Његова луцидност се свела на то што jе само заменио обjект, па jе уместо Срби изговорио Хрвати. У његовоj импрегнираноj подсвести очигледно доминираjу хрватски национални програми, у коjима jе он, бар у jедном, и учествовао, коjи су се заснивали управо на плану „трећину Срба побити, трећину иселити, трећину покрстити“ и коjи jе готово и реализован. Наравно, ово ниjе био случаjни егзибиционизам човека коjи jе мењао партиjе и убеђења, већ саставни део вишегодишњег и свакодневног тровања младих људи о пљачки Хрвата и Хрватске и промени слике о ономе што се збивало током прошлог века.

ХРВАТСКИМ првацима jе од самог оснивања заjедничке државе било jасно да нема опстанка Југославиjе без решавања хрватског питања. И нису крили коjе jе то решење. Анте Трумбић, члан Југословенског одбора, већ почетком двадесетих година рећи ће да jе улазак Хрвата у заjедничку краљевину само први корак ка самосталноj Хрватскоj.

И у Брзовоj Југославиjи ниjе било другачиjе. Публициста Перо Симић, истраживач живота и дела Јосипа Броза, пронашао jе документ о искључивости хрватских руководилаца jош на Вису 1944, када наjвећи део Хрватске ниjе jош био ослобођен и где се слободно виjорила шаховница Анте Павелића. Већ краjем септембра те године године адвокатски приправник Првослав Васиљевић, шеф прес-бироа Повереништва за информациjе у Титовоj привременоj влади, упутио jе писмо Миловану Ђиласу, у коме се жали на хрватског песника Владимира Назора, председника Земаљског антифашистичког виjећа народног ослобођења Хрватске. Назор jе, 27. септембра упао код Васиљевића и бахато питао ко уређуjе Билтен Прес бироа, а када jе добио одговор, по наводима из Васиљевићевог писма, Назор jе строгим гласом рекао:

– Ја сам те позвао да разговарамо о jедном веома важном питању, преко кога jа као Хрват и председник хрватске државе не могу да пређем ћутке. Ви сте у Билтену завели jезик београдске чаршиjе, ви га намећете и поред тога што се налазите на териториjи хрватске државе. Нас Хрвате то вређа и ми нећемо jезик београдске чаршиjе. Док сте овде на нашоj териториjи имате да пишете хрватски, а кад одете у Србиjу пишите и говорите како год хоћете, мене се то ништа не тиче – саопштио jе Назор.

Васиљевић му jе, такође, према наводима из писма Ђиласу, одговорио:

– Ми смо водили рачуна о jезику, jер то сматрамо веома важним питањем. И дискутуjући принципиjелно о томе, другови Рибникар и Ђилас рекли су нам да jезик у свим нашим издањима има да буде и хрватски и српски. Наиме, преводиоци Хрвати преводиће текстове хрватским jезиком, а Срби српским jезиком. Таj принцип равноправности српског и хрватског jезика брижљиво спроводимо у раду, а колико водимо рачуна о томе, нека послужи као доказ то што имамо и посебног лектора за хрватски jезик – пише Васиљевић. – Као што сте видели, код нас има и Срба и Хрвата, чак Хрвата више и ниjе тачно да ми у Билтену намећемо само српски jезик или jезик београдске чаршиjе, као што га ви зовете, већ има и хрватских текстова. Не можемо да тражимо од Срба да пишу хрватски, између осталог и због тога jер они таj jезик не знаjу.

На то jе, према наводима Васиљевића, Назор рекао:

– Не може више тако да буде. Док сте овде, на териториjи Хрватске, имате да пишете хрватски. Све што из Хрватске излази и у њу улази, има да буде на хрватском jезику. Ко не зна хрватски, не може ни да ради код вас – рекао jе Назор.

НЕКОЛИКО месеци раниjе, када су озеленеле кордунашке шуме руководство КП Хрватске, на челу са Андриjом Хебрангом и Владимиром Бакарићем креће у први отворени обрачун са српским живљем. Почиње Кордунашки процес, „црна кутиjа“ историjе краjишких Срба прошлог века. Скоро полувековна непомућена владавина КП Хрватске ниjе дозвољавала да се добиjе поштена слика тог времена. Поjединци коjи су то покушавали морали су да заобилазе низ моралних и интелектуалних замки.

Зашто jе изабран Кордун да се баш ту искаже моћ нове комунстичке власти. Још од краjа 1941. године био jе углавном слободан. Ни окупационе снаге, а jош мање оружници Независне Државе Хрватске нису имали приступ тоj териториjи. А таj простор jе био довољно велик и са броjним становноштвом да jе било сасвим природно да се успостави нова власт и да се организуjе живот људи у ратним оквирима. Идеjи да се оснуjе „Одбор народноослободилачког фронта Кордуна“ први се супротставља Владимир Бакарић, тада комесар Главног штаба Хрватске. Основна идеjа хрватских комуниста jе била да се Кордуном не може владати из Воjнића већ из Загреба.

Страх од федерализациjе Хрватске показан jе на делу. Наjугледниjи људи са Кордуна оптужени су за велеиздаjу, да су неустановљених дана 1942. и 1943. године и током 1944. на Кордуну, углавном у Воjнићу и његовоj околини, у више наврата злонамерно распиривали нерасположење и незадовољство према стању створеном народноослободилачком борбом, неистинито приказивали тековине НОБ, а нарочито истицали да Партиjа тражи превише жртава од народа. Затим да су говорили да jе народноослободилачки покрет, наводно „протусрпски и великохрватски“, да се према Србима поступа безобзирно, док се према Хрватима поступа обазривиjе, да су Срби на ослобођеном подручjу Хрватске запостављени, прогањани и потлачени.

Епилог Кордунашког процеса jе био застрашуjући. Оптужени Вељко Кораћ, Илиjа Жегарац, Љубо Вуjичић, Милан Момчиловић и Марко Мркић осуђени су на смртну казну стрељањем. Драгић Бунчић, Душан Балчин, Милица Вуjичић, Милић Напиjало, Мелан Напиjало, Јово Балчин и Љубо Мартиновић осуђени су на вишегодишњи принудни рад и губитак грађанских и политичких права.

ПОСЛЕДЊИ озбиљан покушаj да се заустави погубна политика према Србима у Хрватскоj забележен jе 1950. године. Схвативши суштину комунистичке идеjе у новоj Југославиjи, односно Хрватскоj, троjица министара у Влади у Загребу, Срби Раде Жигић, Душко Бркић и Станко Опачић Ћаница отворено постављаjу питање због чега се у обнови запостављаjу краjеви са већинским српским живљем, а у коjима jе био наjjачи партизански покрет. Хрватска страна, на чиjем jе челу опет Владимир Бакарић, одбиjа било какав разговор. Троjицу министара Срба проглашава информбировцима, великосрбима, и разбиjачима братства и jединства. Казна се знала – Голи оток. Радета Жигића ту и убиjаjу. Ћаница се после вишегодишње робиjе враћа на своj Кордун и живи у самоизолациjи, све до 1991. године, када са породицом одлази у Шабац, где умире три године касниjе. Душко Бркић jе окончао живот пре десетак година, у Београду. У обрачуну са овом троjицом тада угледниjих Срба, нажалост, предњачили су Срби, комунисти из Хрватске, потпомогнути наjутицаjниjим руководиоцима из Београда.

ПРЕДСЕДНИК Српске академиjе наука и уметности Александар Белић jе, препоручуjући се новим властима, врху ЦК КПЈ jавио како се у „разним круговима“ у Београду коментарише кадровски састав Комисиjе за обнову земље и Повереништва за трговину и индустриjу:

– И наjнижи чиновници у Комисиjи и у Централном статистичком уреду већином су Хрвати и Словенци.

– У Повереништву за трговину и индустриjу сви су са већим положаjем Хрвати: Херцигоња, Љубичић, Ломпар, Булић, Ковач и Словенац Павичић.

– На челу Државне управе народних добара: Златарић (Хрват) и jош шесторо Хрвата, петоро Срба, три Словенца, jедан Македонац и четворо Црногораца.

У наjужем руководству КПЈ неко jе на врх прве странице овог документа своjеручно написао: „Ове jе примедбе доставио Александар Белић као мишљење, замерке и разматрање разних кругова и поjединаца у Београду“.

Извор: НОВОСТИ

Везане виjести:

Овдjе (не) почива Илиjа Жегарац – Jadovno 1941.

Светозар Ливада: Кордунски реквиjем

Србе на Србе – Jadovno 1941.

Чедомир Вишњић: Кордунашки процес

Кордун – Јадовно 1941.