Коначни пад правде

Након другог суђења за Груборе јасно је да ће крвави трагови „Олује“ остати некажњени, а АТЈ Лучко наставити носити мрљу на образу, јер су само малобројни имали храбрости рећи истину о стравичном злочину

Требало је то бити најбрже суђење за ратни злочин на овим просторима.

Група специјалаца, која је наводно ишла у „чишћење терена од заосталих непријатељских војника“, 26. коловоза 1995. паркирала је неколико џипова поред цесте и полако се упутила према селу удаљеном неколико стотина метара. Село се звало Грубори. Војно-редарствена акција „Олуја“ давно је прохујала тим крајем око Книна, несуђене „метрополе“ САО Крајине, и отпухала све што је могло стати на тракторске приколице и све који нису побјегли у првом валу, попут „најбољих синова и кћери Крајине“, оних који су и закухали цијелу причу. Епилог „шетње“ 40-ак специјалаца Антитерористичке јединице Лучко одавно је познат: иза њих је остало шестеро мртвих цивила, пет старије животне доби и најмлађи међу њима, 47-годишњак.

Правним се лаицима заиста чинило да би поступак за овај масакр над немоћним људима, који нису били у стању кренути на пут с осталима или их на њега није имао тко повести, могао водити и крајње неспособан тужитељ и судац. Јер жртве су мирно чекале своје убојице, послане, како кажу, на чишћење терена због проласка Влака слободе, онога који је спаљеном земљом превозио човјека који им је јамчио сигурност, њихова предсједника Фрању Туђмана. Као што је познато, Грубори су најбоље документиран злочин почињен тијеком и након „Олује“: камере УН-а ушле су у село и снимиле поприште оргијања специјалаца само неколико сати након њихова одласка. Снимљена су тијела, куће у пламену и чахуре метака што су докрајчили старце.

– Нажалост, да је сустав био сустав, само да се направија очевид, односно да су узети материјални докази, не би нико бија у ово ситуацији сада ружној, од нас субораца – ријечи су бившег специјалца Невена Јуричића, свједока на суђењу колегама Франи Дрљи и Божи Крајини, који су ових дана и на поновљеном суђењу ослобођени кривње за убојства у Груборима.

Оптужени Дрљо поставио је бившем суборцу Невену Јуричићу питање зашто сам није пријавио убојства. „Нисан поступија ни као полицајац, ни као човик. За то ћу одговарат прид Богон“, одговорио му је свједок Јуричић

Точно је Јуричић рекао: да је очевид направљен како треба, кривци би давно били иза решетака – и они који су злочин починили и они који су им заповиједали. Иначе, судским вијећем на другом суђењу, које је на Жупанијском суду у Загребу трајало само два тједна и које је поновљено након што је Врховни суд вратио све на почетак по ослобађајућој пресуди суца Здравка Мајеровића, предсједавао је Иван Турудић.

У образложењу ослобађајуће пресуде пише како су у Груборима убијени цивили који с ратом нису имали никакве везе: „Запањујуће је и срамотно како се оно што се догодило у Груборима покушало заташкати те како је кривотворено извјешће у којем се спомињао оружани сукоб између припадника АТЈ Лучко и непријатељских војника. Ишло се толико далеко да се у извјешће стављало како је поред мртвих тијела нађено оружје. Никаквог оружја ни оружаног сукоба није било, а срамотно је и то да у ратном путу АТЈ Лучко пише да је ријеч о оружаном сукобу“, казао је Турудић, па окривљене ослободио.

Да је ријеч о оружаном сукобу јавно је тврдио генерал Иван Чермак, још један у низу оних који су Србима гарантирали сигурност ако остану у својим домовима. Усред Грубора у пламену, пред ТВ камерама и микрофонима изрекао је лаж да су се специјалци ондје обрачунавали с непријатељским војницима. Касније се правдао да му је тако рекао специјалцима надређени Жељко Сачић, његов колега по чину. Генерал Сачић, према више пута понављаним тврдњама заповједника акције Јосипа Ћелића на суду, особно је на извјештај о акцији у Груборима дописао неистину да се ондје догодио оружани сукоб. Могуће је да је судац Турудић мислио управо на њега када је говорио о кривотвореном извјешћу, а можда је на њега мислио и када је, образлажући пресуду, говорио о заповједној одговорности, па прозвао ДОРХ: „Што се тиче заповједне одговорности, ово вијеће сматра да је прениско постављена, но посао овог суда није био да утврђује линију заповиједања, већ да утврди јесу ли оптуженици починили то за што их се терети.“ Наиме, иако је Врховни суд наложио поновно суђење, с образложењем да је на првом погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање, Тужитељство није приложило ниједан нови доказ.

Након другог суђења може се донијети закључак како то фамозно чињенично стање није утврђено јер су неки специјалци који су свједочили покољу сада на суду напросто лагали или се правили да се ничега не сјећају. Било како било, на рукама кривоклетника је крв убијених стараца, као и на рукама непосредних починитеља. Тијеком суђења специјалци су оптуживали једни друге да лажу, а они који су потврђивали одговорност оптужених преносили су информације из друге руке – нитко није признао да је непосредно присуствовао злочину. Можда је „забораву“ допринијела и чињеница да се многима пријетило и да је оптужени на првом суђењу, Игор Бенета, нађен објешен у шуми поред Книна под сумњивим околностима.

Одговор на питање зашто није утврђено из којих је пушака пуцано (јер су на мјесту злочина остале чахуре) нисмо добили ни након другог суђења. Умјесто тога, добили смо још једну потврду да хрватском правосуђу не пада на памет озбиљно се ухватити укоштац с крвавим траговима акција „Бљесак“ и „Олуја“. Ако оно ни 21 годину након масакра невиних у Груборима није било у стању осудити убојице, њихове заповједнике и оне који су злочин прикривали, унаточ бројним и јасним доказима, онда до тога засигурно неће доћи ни у другим случајевима. Ако суци у ослобађајућим пресудама прозивају тужитељство за нестручност, може се поставити и питање како је то могуће. А одговор је једноставан, иако је многима неприхватљив: злочини су се догодили јер су били дио тадашње државне политике, политике која на ослобођеном подручју није хтјела видјети Србе, која је допустила убојства и потпуно уништење њихове имовине како се они који су избјегли не би којим случајем вратили. Да је томе тако потврђује и заташкавање злочина, не само у Груборима, од стране полиције и тужилаштва, које ће реагирати тек 15-ак година касније и то на „погуранац“ Хашког суда и медија. Тако ће државни терор остати некажњен, а АТЈ Лучко наставити носити мрљу на свом образу, које су и многи специјалци свјесни, унаточ томе што и на поновљеном суђењу нису имали храбрости рећи истину.

Оптужени Дрљо поставио је тијеком Јуричићева свједочења бившем суборцу питање зашто сам није пријавио убојства. „Нисан поступија ни као полицајац, ни као човик. За то ћу одговарат прид Богон“, одговорио му је он. Слаба је то утјеха и жртвама и њиховим обитељима, које прије Божјег суда ипак траже да свој посао направе они људски.

Саша Косановић, Поратал Новости