Komšije otkazuju zaštitu

Nakon dva dana i noći na štalskom tavanu, stari Jaroslav Tregner reče mami da više ne možemo biti kod njih zbog toga što oni ne žele za nas odgovarati. Tog jutra, već je svanulo, u Tregnerovo dvorište su došli sladoledar Berger, Luca, žena otjeranog ustaše iz kuće mog djeda Mile, i ustaša Veljo Petrović, brat otjeranog ustaše Mirka Petrovića. Pitaju da li kod njih spavaju Bastašići. Stari Jaroslav i njegova starija snaja Anka kažu da ne znaju za nas, a da kod njih nismo spavali. Sve mi to gledamo i slušamo, udaljeni nekoliko koraka. Toga dana mama šalje Jovanku i mene u Orlovac našoj sestrični Milevi. Tamo nije bilo ubijanja. Pošto smo jednu noć prespavali, čujemo da u Zdencima kupe u logor. Sestra odmah ode kući pješice i skloni se kod Roberta i Marice Caplove (Zappe), na njihov tavan. Robert je hranio i napajao krave, a Marica je dojila. Inače su od nas nosili mlijeko. Ja krenem natrag u Grubišno sa mljekarom Jandrijom. Njegova kobila Juljća zna svaku kuću koja šalje mlijeko i tako sama staje, a Jandrija iznosi kante na most ispred kuće. Negdje vlasnici kanti izlaze i uzimaju kante sami ili iz Jadrijinih ruku. Do Lipovca me uglavnom ne poznaju, ali, idući dalje, nailazimo na kuće ustaša: Brkovići, Novalići, Pokopac, Grabarići… Odlučim da siđem kod tetke Živka Popovića, mame moje školske drugarice Ane Tvrdorijeke. Tu se ja zahvalim Jandriji i siđem. Prihvatiše me sa puno pitanja o događajima u gornjem kraju i zadržaše me u drugoj kući, ne kod Ane. Uvečer kažu da svi idemo spavati u štagalj kod Pokopca, oca ustaše Mirka Pokopca. Kao, on je dobar i pošten čovjek i nije kriv što je Mirko, kao, morao u ustaše. Bojim se ja više nego svi oni, ali šta se može. Ja poznam Mirka kao ustašu i ništa više. Sutradan nastavim opet sa Jandrijom. Kod parka u Grubišnom, već prođosmo prvu kapiju, zove neki ustaša, a neki ljudi kažu Jandriji da stane. Ustaša priđe kolima i kaže meni da siđem i da idem sa njim. Ja kažem da idem kući iz Orlovca, ali on povika na mene da siđem. Uradim tako. Gurnu me preda se i vraćamo se na prođenu kapiju. Ugura me kroz kapiju i ode. Ja se zgledam, ne vidim nikoga poznatog. Mora da me ustaši neko prokazao jer ja ga nisam poznavao. Uskoro vidim ustašu Dragu Novalića (on je vodio Ustašku uzdanicu u školi, a ja sam bio dobar sa njegovim mlađim bratom Mirkom). Uhvatim Dragu za rukav i kažem mu da idem iz Orlovca kući, ali da me neki ustaša uveo u logor iz mljekarovih kola. On mi reče: „Pa jučer ti je i sestra tako prošla. Ajde, idi kući. Vas još neće tjerati”. Izvede me na onu drugu kapiju i ja odoh kući. U parku je bilo mnogo naroda. Kod kuće nađem mamu i Jovanku. Rekoše mi da povremeno dođu namiriti krave, da su inače kod Roberta i da tamo na tavanu spavaju pa ću i ja tako. Sad neće morati dolaziti kući jer ću ja tjerati krave na livadu. Ujutro, nešto smo pojeli, još za rose mama mi pomogne odvezati krave. Zamotala mi nešto za jesti i natočila mi flašu mošta. Toga dana čuvao sam krave sa Živkom Popovićem, Južinom Kelemenom, Zvonkom Petrovićem i Blankom Majn. Bila je nedjelja.

Podijelili smo hranu koju smo ponijeli i na kraju smo pili mošt. Vrijeme smo trošili u svojim uobičajenim razgovorima, igrama i dosjetkama. Dođe vrijeme da se ide kući. Ja sve usporavam oko prikupljanja krava da bih išao posljednji, što kasnije. Blanka ode na svoju stranu, prema donjem kraju, a na drugu stranu vodi Juži, pa Živko i Zvonko za njim. Izlazim na suhi, prašnjavi put. Sada krave idu nešto brže. Oni ispred mene su već dobro odmakli, vidim ih na brijegu na okuki, a ja sam još na putu u livadama. Kad sam došao pod ograde, skrenem sa puta na našu zemlju pa uz vinograd u malu bašču.

< Masovni zločin na Trandlerovoj djetelini                               Sadržaj                                Komšija me vodi u logor >