Комнен Бећировић: Хрватска под Кајиновим бременом

Јасно jе свима, осим онима коjи су окорели у лажи, коjи су неизлечиво обољели од србомржње, коjи су кратког памћења, коjи онда jош ниjесу били стасали или коjима то више не одговара, као Стjепану Месићу, да су Хрвати, повампиривши усташтво почетком 90-их, крваво разбили, уз благослов Ватикана и помоћ Немачке, заjедничку државу Југославиjу преко коjе су се, међутим, након хиљаду година, били вратили на историjску позорницу свиjета.

Довољно jе за оне коjи то споре или у то сумњаjу, захватити у мноштву текстова коjи су се на ту тему у западноj а неки чак и у хрватскоj штампи поjављивали током читаве децениjе 90-их, а коjи непобитно говоре о усташком карактеру тада настаjуће хрватске државне творевине. Још на самом почетку jугословенске кризе усташе су толико вршљале по хрватским медиjима да jе jедан од хрватских jевреjских угледника, Иво Голдштаjн, у Danasu од 31 марта 1992, у чланку насловљеном Усташа на екрану, овако описивао то невjероватно стање у Хрватскоj, незамисливо у некоj другоj европскоj земљи:

„У четвртак 26 ожуjка, Омладинска jе телевизиjа (ОТV) приказала разговор новинара Романа Болковића са шефом усташке пропаганде Даниjелом Црљеном. За Црљана сам сазнао jош док сам био студент и нисам могао ни сањати да ћу га jедног дана видjети и уживо на телевизиjи.(…) У Њемачкоj, Аустриjи, Италиjи, Францускоj, а да не говоримо о Низоземскоj и Норвешкоj и свим другим западноевропским земљама без разлике, забрањено jе нацистичко, односно фашистичко име, истицање и поготову продаjа нацистичких или фашистичких симбола, забрањуjу се странке коjе пропагираjу нацизам и, без имало страха да то ниjе демократично, строго се суди њиховим припадницима.“

Затим Иво Голдштаjн, чиjег су дjеду усташе заклале у Карловцу и бациле са хиљадама Срба у jаму Јадовно, а друге чланове породице истриjебили у Јасеновцу, наводи примjер Курта Валдхаjма…

Затим наводи примере Јерга Хаjдера и професора Форисона чиjи су покушаjи рехабилитациjе фашизма наjенергичниjе сузбиjени, и поставља питање:

„А код нас ?“, и одговара: „На тргу бана Јелачића, у самом средишту Загреба, слободно се продаjу касете с усташким пjесмама, усташки симболи, Павелићеве слике, карте Велике Хрватске, те Crne legije – „то jе била права воjска“.

Има доста зидова, прометних знакова, плоча на коjима се каче натписи „U“ и „NDH“ На Западу се такве поjаве, а оне су риjетке, неподиjељено осуђуjу и забрањуjу. Осуђуjу се и покушаjи дjеломичне или потпуне рехабилитациjе нациста и њихових савезника. Једноставно, Европа jе достигла цивилизациjску разину на коjоj jе свака расправа о нарави припадника хитлеровске коалициjе беспредметна. За Европу су то злочинци – и готово. Демокрациjа jе слобода, с jасним ограничењем за оне коjи ограничаваjу слободу другога. Нацистички режими не само сто су угрожавали слободу другога већ су смишљено и масовно убиjали, па за њих у демокрациjи нема слободе, већ само забране.

А NDH jе у истину била нацистичка или фашистичка творевина.“

Са своjе стране, Славко Голдштаjн, такође се горко жали у отвореном писму Туђману, обjављеном у Слободноj Далмациjи од 12 новембра 1992, поводом телевизиjске славопоjке усташи Бруну Бушићу, на рехабилитациjу усташа и њихове чудовишне државе, на заташкавање, брисање и негирање трагова њихових злочина, на рушење спомен-плоча над масовним jевреjским и српским гробницама, на хаjку против антифашиста, на преобликовање повиjести. Он дословно каже: „Вандалски се руше споменици жртвама усташког терора, уклањаjу се спомен-плоче с колективних гробница. Особно сам се прошлог љета увjерио да jе експлозивом молиран споменик и да су уклоњене спомен-плоче над масовном гробницом у бившем логору Јадовно у Велебиту, вjероjатно првом логору за масовну ликвидациjу у циjелоj Европи, гдjе jе убиjено више од 1 500 Жидова и вjероjатно jош знатно више Срба и Хрвата – антифашиста. (…)

Заташкава се, прикрива, па чак и ниjече тоталитаристички карактер усташког покрета и злочиначки аспект NDH. Зар треба подсjећати : разни закони NDH од 30 травња 1941, уредба о изванредним народним и приjеким судовима из травња до липња 1941, и службено проглашени систем убиjања талаца из српња 1941 по свим се међународним конвенциjама третираjу као ратни злочини. А да не говоримо о усташком геноциду Јевреjа или о масовним масакрима као што jе онаj у Хрватском Благаjу 9 свибња 1941 када jе jе у jедноj ноћи, мимо одлуке два суда, убиjено 440 недужних Срба, дакле, броjчано више од свих хрватских жртава тиjеком све 23 године монархистичке Југославиjе. Чак се jављаjу гласови коjи у вриjедносни континуиетет данашње хрватске политике убраjаjу Павелића, Будака, па и Францетића и Бобана, и тиме подгриjаваjу сумње о карактеру данашње Хрватске „.

Слично се изjашњава поводом педесете годишњице побjеде над фашизмом, у маjу 1995, наjвећи хрватски сликар друге половине XX виjека, Едо Муртић, члан Хрватске академиjе знаности и умjетности, добитник Сребрне медаље од папе ПавлaVI, носилац Легиjе части.

Из његових риjечи намеће се наjчудовишниjи парадокс : да jе Хрватска jедина земља на свиjету коjа прославља педесету обљетницу фашизма, оживљаваjући фашизам и славећи фашисте. Пошто jе подсjетио на вриjеме свога дjетињства кад jе био свjедок стравичног призора…

Призора пред коjим свако занеми: уморених српских жртава чиjи су дjелови тиjела, руке, главе, коса вирили из jарка посутог кречом, он се посебно осврнуо на почасти коjе се указуjу живим и мртвим усташким угледницима као што су били, на примjер, Винко Николић и Миле Будак, рекавши: „Врло jе чудно да jе корифеj културе садашњег хрватског режима неко као Винко Николић, jедан фашиста, присталица Павелићеве идеологиjе. Човjек коjи jе до jуче писао панегирике своме вођи, хрватском фиреру, данас jе постао модел на коjи треба да се угледамо!

Таj човjек нам обjашњава како jе од 1945 до 1990 преовлађивао мрак и да од тада ништа значаjно ниjе могло настати на пољу културе. То су лажи и глупости ! Узмите, рецимо, Крлежу. Он jе великан неопходан нашоj култури па jе просто, благо говорећи, идиотски оно што каже Министарка културе Лиља Вокић да треба „кориговати Крлежу“. Истовремено jе Миле Будак, коjи jе био нека врста нашег Гебелса, претворен у свеца. Ово су опасне обмане од стране нашег политичког врховништва. Данас смо у ситуациjи да не знамо шта смо ни ко смо, док се фашизам против кога смо се борили, поново подстиче.

Свjедоци смо да се неки хвале тиме што су њихови очеви били усташе и да мисле да данашња Хрватска треба да буде наставак Независне Државе Хрватске”.

Пометњи славног умjетника, чиjе се слике налазе по многим свjетским музеjима, али коjе су уклоњене из Банских двора откад се у њих настанио Врховник, нема краjа:

„Знате, питао сам моjе приjатеље у Њемачкоj да ли jе могуће да се jедна улица или трг у њиховоj земљи назове по Герингу или Гебелсу. Они су ми одговорили да jе то сулуда мисао. Али овдjе сам видио како jединице и бараке хрватске воjске добиjаjу име по ратним злочинцима и усташким кољачима, Максу Лубурићу, Рафаелу Бобану и Јури Францетићу. Видио сам и слике Анте Павелића налиjепљене на хрватским тенковима. И ниjесам могао вjеровати своjим очима. Шта може да мисли човjек кад види Мариjа Кордића, предсjедника Хрватске демократске заjеднице, како фашистички поздравља на воjноj смотри одржаноj недавно у Херцег Босни ! Био сам десетљећима у приjатељским односима са Туђманом, а сад се у његовоj земљи дешава незамисливо“

У какав jе усташки кошмар била запала Хрватска тих година доказ jе такође пресељавање из Торонта у Загреб вођства такозваног Hrvatskog oslobodilačkog pokreta, HOP-a и његовог часописа Nezavisna Država Hrvatska, основаних 1956 од стране Анте Павелића, а на чиjем се челу, након смрти овога, 1959 у Мадриду, налазио његов зет Срећко Пшеничник. Према разговору са Пшеничником и некима из његове дружине, обjављеном у Globusu од 12 децембра 1995, утемељење те публикациjе у Хрватскоj има за циљ да се докаже континуитет хрватске државе, наиме да jе ова постоjала од 1941-1945, а не да почиње тек 1990, те да допринесе да увелико заживи Поглавниково наслеђе…

А црно Поглавниково наслеђе jе да се 10 април, дан проглашења Ендехазиjе, прогласи као национални празник и да се сасвим рехабилитуjе усташки покрет у духу изворних начела његовог оца Анте Павелића, и праоца Анте Старчевића.

Љубав према Хрватскоj по мjери каме: Ферал Трибjун као свjетионик у неоусташком мраку Туђманове Хрватске

Међутим, постаjао jе у усташком мраку коjи jе тих година притиснуо Хрватску, jедан светионик коjи jе, упркос свим могућим мjерама Туђмановог режима да таj светионик угаси, задивљуjуће одолиjевао и разгонио тоталитарни мрак, оправдаваjући потпуно своjе име Feral Tribjun, jер се о њему ради, истодобно као неугасива лампа у усташкоj ноћи и као трибина хрватске савjести. Из мноштва текстова обjављених у овом прво дневнику, а затим недjељнику, коjи су своjом смjелошћу изазиво више пута забрану, хапшење и суђење његових новинара те огромне новачане казне, али и међународна признања у виду неколико награда, издваjам два чланка, Кама и Сутра, Виктора Иванчића, оснивача и уредника Ferala, и Фаснички фашизам теолога и жупника Луке Винцетића, оба чланка обjављена 3. новембра 1996.

Направивши игру риjечи наслова чувеног индиjског зборника разних положаjа у полним односима човjека и жене, Кама Сутра, Виктор Иванчић разобличава развиjање културе убиjања као религиjе на бившем jугословенском простору: „Увиjек има оних коjи су убиjања жељни, али не располажу увиjек с пригодним идеалима оправдања. За њихове ноћне море постоjе људи коjи пишу, коjи обjављуjу и препоручуjу; они већ знаjу како се над потeнциjалним злочином унаприjед исцртава ауреола високих побуда. Наjчешће се убиjало у име вође, државе, нациjе, у име сакралнога етатизма чиjа су недjељна звона с времена на вриjеме позивала на обредно клање, претвараjући наизглед кротке људе у ђавољу браћу“.

Као jезиву потврду да се тако нешто одвиjа баш у Туђмановоj Хрватскоj,Виктор Иванчић наводи примjер усташког ветерана Божа Јелића, усташе из злогласног Широког Бриjега, припадника такозване Vrazje divizije из Другог свjетског рата, и воjника Вермахта на Источном фронту, коjи jе одликован Гвозденим крстом првог и другог реда, и коjи jе дочекао њемачку капитулациjу у пуном клању у Јасеновцу. Хрватска новина Nacional од 1 марта 1996, дониjела jе на насловноj страни разговор са тим jош крепким 77-им старцем, приспjелим у Загреб, уз његову фотографиjу испред зида на коме поносно изложена његова некад много употребљавана а сада зарђала кама испод слике Поглавника. Други примjер каме са закривљеним сjечивом, као политичке поруке, коjи Иванчић наводи, jесте фотографиjа десетак укочених тjелеса са овим упозорењем испод : „Ovako završavaju neprijatelji hrvatskog naroda!“, обjављена управо у листу Павелићевог зета Пшеничника, Nezavisna Država Hrvatska, у броjу за март 1996.

Пред искрсавањем тих jезивих авети прошлости коjе су нагрнуле у Хрватску, Виктор Иванчић се пита да неће сутра неки Божо Јелић с камом, као трофеjом у руци, оштро протестовати због нечиjег недовољног хрватства и неће ли због тога бити проглашен за хероjа ? „Јер, према линиjи каме коjа се раби „ у име народа и државе „ – коjу дакле руководи оно заjедничко свеукупно „ми „ – Хрвати од повjерења не кољу због ниских побуда, већ у име наjвиших вриjедности.(…) Колики су од наjвиших моралиста међу хрватским државотворним националистима спремни данас казати како речене „вриjедности“ нису толике да би због њих, под било каквим околностима вриjедило убити?“

Ево дубинског питања упућеног од стране овог младог човjека велике савjести и храбрости, своjим сународницама у циљу правог сагледавања и преиспитивања узрока зла почињеног у времену од 1941-1945, и у великоj мjери поновљеног пола виjека касниjе, током 90-их.

Виктор Иванчић закључуjе: „Зато, приjе него зачепимо нос над наjновиjим сликописним порукама и запутимо се даље у хрватски демократски каос, тек хигиjене ради вриjеди напоменути како Божо Јелић и Независна Држава Хрватска, као jавне поjаве, у нашу садашњицу нису пале ниоткуда. Они су само краjње вулгарни, посве несофистицирани, холочасници културе убиjања коjа се данас и овдjе његуjе као државна религиjа (или религиjа државе, како вам драго). Њезине конотациjе такве су да увиjек -, наиме, када год устреба ! – могу прснути као крв на тлу. Јер сви „идеали“ с коjима ће злочин бити оправдан или препоручен jесу пред нама, нуде нам се уз милозвучну звоњаву као наjвише култне величине : ту jе хрватски народ, ту jе хрватска држава и ту су све броjниjи њихови неприjатељи“.

Усташки режим као богоубоjит, зао, мрачан и крволочан…

Беспризивна осуда усташтва коjу представља чланак од тада већ упокоjеног жупника Луке Винцетића у истом броjу Ferala, насловљен Фаснички фашизам (што ће рећи месоjедски, месождерски, људождерски фашизам), утолико jе значаjниjа и за дивљење што jе долази од човjека из окриља Католчке цркве у Хрватскоj из коjе jе на прекодринске Србе дошло толико зла и проклетства. Винцетићев текст своjим општехришћанским и хуманистичким надахнућем, своjим здраворазумским сагледавањем како ондашњег тренутка тако и прошлости, одудара од огромног мноштва националистички и вjерски острашћених текстова, анализа и коментара од коjих jе тада бруjала Хрватска. Чланак jе у ствари одговор на интервjу књижевника Винка Николића обjављеног у Nedjeljnom vjesniku, у коме оваj некад ватрен усташки идеолог, вративши се у Хрватску, примљен с почастима и именован од стране Туђмана за заступника у Сабору, остаjе доследан чудовишноj идеологиjи коjу jе исповиjедао приjе пола виjека, оправдаваjући сво зло коjе се онда чинило „из љубави према Хрватскоj“.

Винцетић каже: „У актуелноj „рехабилитациjи“ усташтва – ту мислим на врхушку коjа се успела на власт у Хрватскоj за режима од 10 травња 1941 па до његовог расула свибња 1945 – ниjе (чак) проблем што се настоjи исправити прошлост, макар с набитим емоциjама, него jе зло у слиjедећем: ендехазиjска „љубав за Хрватску“ у коjоj се могло у то име радити што се хтjело, сугерира се као модел и пракса садашње Хрватске, гдjе заправо нема гриjеха ни злочина, „ако се воли хрватски народ.“(…)

А што се тиче Николићевих настоjања да уљуди усташтво, фра Лука jе категоричан: „Винко Николић jе увиjек истицао своjе католичанство те ми бласфемично звучи свођење jеднога богубоjитог режима на „пропусте“, умjесто да га виде по његовим дjелима коjа су била – од начела до монструозне праксе – против сваког ретка еванђеоске поруке.“ Па наставља:“С те jе стране ирелевантна расправа о томе jе ли усташки режим био фашистички, пронацифашистички или то ниjе био; он jе био мрачан, зао и крволочан и нема те глазуре коjа би га могла представити друкчиjим. Стога сматрам да jе за сваког кршћанина у данашњоj Хрватскоj било какво кокетирање с Павелићем духовна смрт…“ Да би се затим обратио самом Николићу овим риjечима: „Кажете да „усташтво ниjе било никаква идеологиjа“. Ту се слажем с вама; оно ниjе било идеологиjа jер за то Павелић и његова хаjдучка скупина нису напросто мозговно били способни… 

Стога jе смиjешно и дjетињасто, г.Николићу, да попут полуписмених хрватских крчмарских наздравичара усташтво „тумачите“ флоскулом да jе „оно било стариjе од нацизма и фашизма, и нема с њиме никакве везе, нити икаквих додира“. Премда се ради о подметању, jер jе риjеч о Павелићевом усташтву, али узмимо да jе тако како ви говорите, питам вас како би прошао, рецимо, неонацист у Њемачкоj коjи би се послужио истом логиком те устврдио да никоме не би смио сметати његов Hackenkreuz, будући да се ради о свастици, jе далеко стариjа од Хитлера и нацистичког знаковља?!“

Онда подсjећа Николића на његов чланак Mi smo vjernici обjављен у Ustaskoj mladezi, додатку званног усташког гласила звног Ustasa од 28 руjна 1941, у коме Николић позива хрватску омладину на наjгори фанатизам: „Наша вjера jе Независна Држава Хрватска ! Ми смо вjерници те наше дивне вjере ! Ми хоћемо, да сви Хрвати постану вjерници те дивне вjере ! (…) Сви морамо бити на чисту, да смо сви у контумациjи осуђени на смрт. И да ћемо ми или они побjедити смрт. Ми с Хрватском живимо, без Ње нам jе досуђена крвничка, ужасна, jезовита смрт.

Ми с Хрватском живимо, без Ње нам jе досуђена крвничка, ужасна, jезовита смрт. С њом, нашом дивном државом стоjимо, без ње падамо. Зато ми морамо створити хрватски фанатизам, вjеру у Поглавника. Усташка Хрватска мора постати наша религиjа. Сви глухи, сви без своjих мисли, без своjих осjећаjа, сви без приватних брига, без користи, без положаjа, без група, кад jе риjеч о Држави. Само извршити, радити, слушати. Издржати, вjеровати и чекати. Морамо узгаjати, jачати хрватски фанатизам!“

Лука Винцетић овако коментарише ове фанатичне изливе младог усташког идеолога о хрватском надчовjеку : „Тко се год иоле разумиjе у идеолошка спузавања, прочитавши ове ретке, упућене хрватскоj младежи, титулират ће Вас без скрупула – врховником усташког лова на душе! Кад год сам то читао тресли су ме жмарци, jер нисам могао повjеровати да се jедан човjек може овако тумбе окренути и клицати будућности државе у коjоj су се преокренуле све библиjске вриjедности: Права, Народа, Политике… Па био таj човjек млад, надобудан, неискусан и професионално амбициозан!” Да би закључио како jе Винко Николић био и остао усташа: „Ви сте, дакле, г. Николићу, остали исти коjи сте били 1938, 1941, 1970… и потпора сте онима коjи у садашњоj Хрватскоj слично желе од 1990 до 1996.“

При краjу овог разобличења изопаченог хрватства Винка Николића, познати теолог се позива на философа Жака Маритена, коjи jе са писцем Франсоа Мориjаком у вриjеме Шпанског и Другог свjетског рата, у име истине и разума на коjима почива Христова црква, осудио солидарност Католичке цркве како са Франком, тако са Хитлером коjе jе дошло до изражаjа чувеним „ћутањем Пиjа XII“, pontifex-a maximus-a:

„ …У Павелићевоj држави не само да се гриjешило, како Ви тврдите, него jе Независна Држава Хрватска била у себи гриjех. При том ипак jедну jедноставну ствар не разумиjете, или jе не желите разумjети: она jе поништила „здрав разум“, а ова данашња Хрватска, Република, гриjеши што се у Вас узда . (…) У данашњоj Хрватскоj побиjедитће разум – кад-тад – и на вас ће остати сjећање као на непоправљивог проповjедника „ љубави „ према Хрватскоj, коjи међутим никада ниjе хтио погледат – истини у очи. Макар се радило и о господину коjега су обгрлиле монументалне сjедине, очито алудираjући на Туђмана.

Западна штампа о држави Туђманиjи: мала антологиjа великог зла

А ево, у истом духу, и неколико наслова чланака из западне штампе, коjе имам при руци : Један Хитлеров апологета пише, аналазираjући Туђманову књигу Bespuca povijesne zbilje, Ричард Уест у Гардиjану од 18 октобра 1991 ; Буђење усташа – указуjе се у чланку врло обавиjештеног аутора, илустрованог Туђмановом сликом, на повратак тога зла, у часопису Алтернанс од 6 новембра 1991; Истребљивање у Аушвицу: претjеривање вели Хрват Туђман! – ишчуђава се у наслову преко циjеле стране Кориjере дела сера Луђи Иполито, коментатор овог дневника од 19 jанура 1992 ; Антисемита Фрањо Туђман – категоричан jе Манифесто од 25 jануара 1992; Вjетар фашизма у католичком Загребу – одсликава повампирено усташтво у Хрватскоj Република од 2 фебрура 1992; Гебелс увиjек жив, у Загребу – насловљава Јерусалим Пост од 12 фебруара 1992, наводећи испод слике Туђмана окруженог своjим боjовницима, његову чувену расистичку изjаву: „Двоструко сам срећан што моjа супруга ниjе ни Српкиња ни Јевреjка“; са своjе стране, чак прокатолички, а тиме прохрватски орjентисани Фигаро од 22 маjа 1992 обjављуjе на ударном месту на првоj страни фотографиjу српских заробљеника у jедном хрватском логору у Босни, коjе њихови хрватски чувари примораваjу да врше нацистички поздрав с испруженом руком; часопис Ливинг марксизмза март 1993, посвећуjе специjално издање скривеноj страни рата у Југославиjи , доневши страхотне слике усташких злочина над Србима у Вуковару и Госпићу; Стефан Кинзер, поводом именовања од стране Туђмана,Ива Роjнице, некадашњег усташког команданта Дубровника, за амбасадора, доноси у Њуjорк Таjмсу од 31 октобра 1993 : Хрвати руше историjски мост jавља Ентернеjшенел Хералд Трибjун, од 10 новембра 1993, након бомбардовања од стране хрватских построjби Сарог моста у Мостару; Хрватска испољава чежњу за своjим про-нацистичким наслеђем: и понос и неугодност; jедан од наjвећих америчких новинара, Деjвид Баjндер извjештава из Загреба у Њуjорк Таjмсу од 4 децембра 1993: Хрватска присиљава хиљаде да напусте своjе домове, коjи се дижу у ваздух експлозивом; Кенет Робертс, након посjете Хрватскоj, насловљава своjу репортажу у Спеjктетору од 19 марта 1994: Непатворени нацизам на видjелу; Сандеj Телеграф од 3 априла 1994, под насловом Хрватски лидер наjзад пере своjе дjело, преноси Туђманово извињење Јевреjима и молбу за опрост због свог антисемитизма израженог у књизи Bespuca povijesne zbilje; Алекасандар Кокберн, у свом уводнику у Лос Анђелес Таjмсу од 28 септембра 1995, констатуjе након егзодуса Срба из Краjине: Кад су Срби зртве етничког чишћења, влада ћутање; Валтер Раjх, директор Холокауст музеjа, карактерише Туђманову намjеру да пренесе Павелићеве кости из Шпаниjе у Хрватску, као План коjи боли до кости, како насловљава своj чланак у Вол Срит Џорналу од 4 априла 1996; док Тони Барбер у Индепенеднту од 24 априла 1994, сматра да Туђманов наум да поново сахрани фашистичког лидера може да изазове светогрђе; Џим Хоагланд у чланку обjављеном уВашингтон посту и Ентернеjшенел Хералд Трибjуну од 23 септембра 1996, недвосмислено наjављуjе: Наjвећа приjетња Босни ниjесу Срби, већ Фрањо Туђман; сам Хералд трибjун пак, поводом изручења бившег команданта Јасеновца, Динка Шакића, од стране Аргентине Хрватскоj на коjе jе ова морала да пристане под притиском Америке, доноси у свом издању од 7 маjа 1998: Нацистички ратни злочинац суочен с изручењем: дочек као хероjу у Хрватскоj? Антисрпски острашћени Либерасион од 3 септембра 1997 ипак доноси Признање jедног хрватског ратног злочинца, Мира Баjрамовића коjи jе, као борац у jединици коjа jе имала задатак да „етнички чисти”, побио своjом руком седамдесет двоjе „четника”, што ће рећи Срба.

И поред настоjања западних политичара да заштите свога изабраника, сакриваjући истину о стању у Хрватскоj, али jе та истина толико поразна, неоусташтво толико буjа у Хрватскоj да западни медиjи, иако заокупљени сатанизациjом Срба, ипак не могу да то прећуте. Тако Њуjорк таjмс од 12 априла 1997, обjављуjе читаву страницу из пера свога дописника са териториjе бивше Југославиjе, Криса Хеџиса, под насловом Повампирени фашисти као оци утемељитељи Хрватске, илуструjући jе сликом скупине неоусташа, чланова Странке права, у Сплиту коjу описуjе овако: „Послиjе старих фашистичких корачница, послиjе минуте ћутања у знак почасти свим погинулим за одбрану домовине и послиjе подсjећања да се слави 57-ма обљетница оснивања ратне пронацистчке владе, слиjеде риjечи од коjих вам се леди крв у жилама.‘За дом!’ урличе Анте Ђапић, окружен тjелохранитељима обученим у црно и обриjаних глава. ‘Спремни!’ одговара маса од 500 присталица руку подигнутих у крутом нацистичком поздраву.” Присутни фра-Лука Прчела каже новинару да држи сваке године помен Павелићу, да jе он био добар католик, да се борио за слободну и католичку Хрватску каква данас постоjи управо захваљуjући њему, Павелићу. Док се Виктор Иванчић, уредник недjељника Feral Tribjun, жали да су „неофашистичке групе, подстицане од стране државе, спремне да прибjегну насиљу против оних коjи их критикуjу”. Како се обjашњава таj повратак авети прошлости усред савремене Европе? Између осталог, констатуjе Хеџис, тако сто „странка господина Туђмана наставља да гледа у фашистичким борцима Другог свjетскг рата домољубе и претече садашње Хрватске”.

А. М. Розентал о харању усташке пошасти

Три дана касниjе, 15 априла, исти амерички дневник донио jе уводник свог славног колумнисте, А.М.Розентала, насловљен Натраг из гроба, коjи представља наjтежу оптужницу против Туђмана и његовог режима, и коjу вриjеди опширно навести као, мање више, израз мишљења по том питању свих савjесних људи на Западу. Она почиње овако: „У Другом свjетском рату, Хитлер ниjе имао послушниjих извршилаца ни жешћих савезника него што су били фашисти из Хрватске. Они се враћаjу, 50 година касниjе, из нечега што jе требало да буде њихов вjечни гроб, пропаст нацистичке Њемачке (…) Хрватски фашисти, познати као усташе, истребљивали су Србе, Јевреjе и антифашистичке Хрвате са таквом страшћу и таквом свирепошћу да jе њихово име постало оличење грзног терора широм Европе”. То поткрепљуjе са неколико података из Макмиланове Енциклопедиjе холокауста, коjи говоре о размjерама усташког ужаса: „Више од пола милиона Срба било jе убиjено, четврт милиона протjерано, 200 хиљада силом преобраћено у католичанство хрватских фашиста. Хиљаде су биле бачене са висова у провалиjе, друге хиљаде злостављане до смрти, читави краjеви спаљени, жене силоване, људи натjерани на погибељне маршеве усред зиме, други осуђени да умру од глади”.

Наравно да Розенал сматра одговорним Туђмана, негатора геноцида над Србима и Јевреjима, за повампирење устаства у Хрватскоj: „Таj човjек воли да прича како се борио против њемачких воjника. Данас, иако увелико корисник политичке, воjне и финансиjске помоћи Запада, он дозвољава постављање слика мртвих и живих фашиста по читавоj Хрватскоj. Он даjе статус посебних умировљеника усташким ветеранима. Он jе покушао да издjеjствуjе преношење костиjу поглавника-убице Павелића из Шпаниjе у Хрватску како би их свечано сахранио у Загребу, шtо jе исто као кад би се хтjела извршити поновна сахрана Химлера у Берлину. Породица се успротивила. Онда jе довео jедног другог усташког убицу, овога живог, и запосланичио га у Парламенту. (…) Западно признавање Туђманове Хрваске било jе снажно подржано од стране Њемачке, упркос упозорењима да би оно могло довести до рата између Срба, Хрвата и муслимана. Фрањо Туђман jе сада наш човjек. Запад не може избjећи одговорност за поновно рађање фашизма у Хрватскоj”(…) Запад мора да учини краj Туђмановом рехабилитовању тога зла, сем ако ниjе толико оболио да дозвољава повратак из гроба хрватског фашизма?” Исти чланак се поjављуjе у Ентернеjшенел хералд трибjуну од 16 априла, под насловом Зашто намигивати хрватском фашизму?”

Колико jе Розенталово виђење Туђманове Хрватске било тачно показуjе и чињеница да су, након Туjманове смрти, 11 децембра 1999, сви државници Запада, осим Ханса Дитриха Геншера, промотера преурањеног, кобног признавања Хрватске и Словениjе, боjкотовали његову сахрану. А то што су га подржавали за живота, чинили су услед почетне антисрпске динамике Ватикана и Њемачке коjа jе затим захватила Запад, и услед своjих сопствених геостратешких интереса на Балкану. Постоjао jе и jедан чисто психолошки чинилац : кад jе већ jедном стекао жртву у Србима, Запад се могао тешко оканити своjе острвљености на њу. Шта jе био стварни хрватски фашизам у главама помахниталих западних хуманиста, попут француског филозофа jевреjског порекла Алена Финкиелкраута, названог Финкиелкроат, при српском измишљеном фашизму?! Слично се дешавало и са другим миљеником Запада, Алиjом Изетбеговићем, идолом другог француског филозофа, такође jевреjског порекла, Бернара-Анри Левиjа. Сахрана Изетбеговића, Бин Ладеновог претече и учитеља, умрлог 19 октобра 2003, била jе такође боjкотована од стране западног политичког естаблишмента коjи jе касно схватио да jе, своjом слиjепом подршком аутору Исламске декларациjе, био претворио Босну у бастион исламских фанатика коjи су ту довођени, обучавани и наоружавани управо преко Туђманове Хрватске.

Још се чека на признање за jедан од наjстрашниjих злочина под небесима: усташки геноцид над Србима

Непобитно jе дакле, у свjетлости ових речитих навода, да jе та Хрватска током читаве децениjе 90-их, била скроз наскроз усташка и да jе сваки садашњи покушаj, попут оног jесенас од стране Стjепана Месића пред хрватским академицима, да се то друкчиjе прикаже, умањи или оправда, обично замаjавање и празна прича. Па према томе Хрватска остаjе грешна, крива за jедан од наjстрашниjих злочина коjи су икад почињени под небесима : геноцид над српским народом западно од Дрине у току Другог свjетског рата. Она не само да ниjе, сем усамљених настоjања, ништа предузела да се од тога злочина искупи и очисти путем истине, него jе, учинивши усташко наслеђе своjим и сходно томе жестоко разбивши Југославиjу и изагнавши остатак помореног српског народа из Краjине, своj гриjех jош више погоршала и своjе Каjиново бреме jош тежим учинила.

Може колико хоће и оваj папа, као и онаj предходни, Хрватску помиловати, врховног духовника чудовишне Ендехазиjе, кардинала Степинца, блаженим и чак свецем прогласити, може Хрватска у Европску униjу и Нато ступити, али све дотле докле не призна своjе велико недjело, своj magnum crimen, докле не престане да свог злодуха Анту Старчевића слави као „ оца нациjе „, докле буде истраjавала у потврђивању саме себе на поништавању другога, све докле се у њоj не дигне нека велика савjест, што jе, као што смо видjели, сасвим могуће, све дотле ће Хрватска остати тешка грешница међу народима.

Извор: СТАЊЕ СТВАРИ

Везане виjести:

СРБИ У ХРВАТСКОЈ Злочин под маском кафкиjанске „правде …

СУТРА ОБИЉЕЖАВАЊЕ 20 ГОДИНА ОД СТРАДАЊА СРБА ЗАПАДНЕ СЛАВОНИЈЕ

ПОКЛАЛИ СТАНАРЕ, ПА ПОРОДИЦИ ОДУЗЕЛИ КУЋУ …