Комитет људскости је надживео време смрти

Од нашег специјалног извештача
Линц, Маутхаузен – Низ степенице које воде ка каменолому Винер Грабен готово сви посетиоци силазе загледани у ципеле. Степенице су неједнаке, стрме, па би се спотицање могло завршити падом са тежим последицама. Ми, данашњи посетиоци, имамо удобне ципеле и све време овога света да ногу пред ногу стигнемо до подножја. Они који су силазили и успињали се уз њих пре више од седамдесет година, носили су дрвене кломпе, тешке камене громаде на леђима и логорашки број на танкој, поцепаној блузи. Преживели заточеници концентрационог логора Маутхаузен добро су запамтили ове степенице. Прозване су „степенице смрти“ јер су ту стотине и стотине људи изгубили живот. Спотицали су се и стропоштавали у амбис дубок 40 м, падали су од изнемоглости извлачећи тешко камење из каменолома, у смрт су их гурали есесовци или су се, желевши да окончају пакао Маутхаузена, сами бацали низ литицу. На дну блатњавог језера у подножју каменолома и данас су кости многих од њих.

Винер Грабен налази се на неколико стотина м од зидина Маутхаузена. У нацистичкој номенклатури водио као логор трећег, последњег степена (казнени логор). Интернирци су довожени са документима у које је уписана напомена „повратак непожељан“. Са стопом смртности која је била већа једино у Аушвицу, концентрациони логор Маутхаузен био је последње одредиште за најмање 90.000 људи. Та бројка засигурно је већа, будући да многи транспорти нису ни бележени, па поједине процене иду и до 200.000 страдалих. Смртност је свеприсутна и унутар и ван зидина централног логора Маутхаузен. У баракама где су се изгладњени логораши могли грејати једино тискајући се једни уз друге. На апелплацу испред редова барака, где је пребројавање и постројавање заточеника понекад трајало сатима, чак и када се температура спуштала и до минус двадесет степени. На степеницима ка каменолому, где се неретко дешавало да тешки камен испуштен из изморених руку логораша побије десетине несрећника који су били иза њега. У логору оформљеном 1938. године на Хитлеров лични захтев, заточеници су умирали у просеку после шест месеци, са стопом смртности 56 одсто.

Овде су довожени и сужњи из Србије. Ка северу Аустрије, тих ратних година иду масовни транспорти из логора Бањица и Сајмиште – у дрвеним сточним вагонима, без воде и хране, данима се путовало до новог пакла, Маутхаузена. Најмање 7.500 Југословена, како их је водила администрација логора, а међу њима највише Срба, било је овде заточено. Према тим изворима, у Маутхаузену је умрло 3.700 њих, као и 53 Хрвата и 25 Словенаца. Први заточеници са ових простора стигли су у логор у лето 1941. године. Међу њима је био и Милош Рајшић, логорашки број 796. Као да је пркосио суровој статистици логора, Рајшић је у Маутхаузену дочекао ослобођење, 5. маја 1945. године, када су у њега ушле америчке трупе. Ту где се свакодневно страда од последица робовског рада, од глади, болести, смрзавања, где су заточеници стрељани, тучени до смрти, одвођени у гасне коморе, живот се упорно инатио са смрћу. Тамо где су хиљаде људи убијане као безимени бројеви, упркос труду нациста да са својих заточеника избришу сваки људски лик, опстала је солидарност и саосећање за патње другог. Било је маутхаузенских „шиндлера“, попут Словенца Бруна Гердовића, који је уредно пописивао Југословене, трудећи се да им на сваки начин помогне, да им достави храну или их склони са тешких послова. Ризикујући сопствене животе, тројица логораша из Србије, Урош Малиновић, Велибор Марић и Саво Пенезић, решавају да покопају код логорских зидина тела сурово мучених и убијених британских и холандских авијатичара.

У логору где су били заточени људи из више од 40 земаља, међународна солидарност, која данас све више постаје мртво слово на папиру, супротстављала се нацистичкој машинерији смрти. Била је то борба Давида и Голијата, али међу изгладнелим логорашима било је оних који су веровали да ће се она завршити баш као у библијској причи. Тако је у злогласном Маутхаузену, који је био устројен тако да га је било готово немогуће преживети, 1944. године основан, на иницијативу шпанских заточеника, Међународни комитет логораша. Циљ им је био да испомажу једни друге. Тај илегални „логорашки синдикат“ прерастао је у Међународни комитет Маутхаузен, који још постоји и окупља 21 земљу, међу којима је и Србија.

Нешто од те интернационалне солидарности и данас је саставни део протокола обележавања годишњице пробоја логора. Сваке године у мају, државне делегације које полажу венце у знак сећања на своје сународнике страдале у овом логору, одају пошту и жртвама из других земаља. На брдовитом пропланку одмах иза зидина Маутхаузена налазе се национални споменици више од 20 држава, подигнути у знак сећања на страдале земљаке. Осим званичника тих земаља, уобичајено је да венце ту полажу и делегације из других држава. Посебно се одаје пошта жртвама код централног споменика, саркофага на апелплацу унутар самих зидина логора.

На кратко помислите да је данашњи свет бољи него што јесте, док као посетилац овогодишње комеморације, гледате како пољска делегација са гардистима у ставу мирно и почасном војном музиком полаже венац испред споменика југословенским жртвама. Или док српска делегација, Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, амбасаде Србије у Аустрији, Удружења заточеника Маутхаузен и ратних ветерана, праћени студентима Криминалистичко-полицијске академије у свечаним униформама, одаје пошту шпанским жртвама, испраћена срдачним аплаузом Шпанаца. А онда погледате вести и забринете се да ће међународна солидарност постати само део протокола.

Извор: ПОЛИТИКА