Komisijski uviđaj i preslušavanje svedoka na licu mesta u Jasenovcu krajem oktobra 1946.

Komisijski uviđaj i preslušavanje svedoka na licu mesta u Jasenovcu krajem oktobra 1946. godine

Pokrajinska Komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača za Vojvodnu odredila je bila za dane 25. oktobra 1946. i sledećih dana ročište na licu mesta u Jasenovcu radi uviđaja i preslušavanja svedoka. Na ročište su pozvani svi preživeli zatočenici sa teritorije Srema, koji su  trebali da na licu mesta razjasne dotadašnje svoje iskaze i da u međusobnom dopunjavanju pruže Komisiji najpribližniju sliku postradanja Srba, Jevreja i Cigana koju su u logoru Jasenovcu, doživeli.

Treba imati na umu da su zatočenici u logoru živeli pod raznim okolnostima, na raznim mestima i raznim područjima. Njihovo kretanje, i u samom logoru, bilo je sasvim ograničeno, a raspitivanje o događajima, ili interesovanje za stradanja i umiranja zatočenika i pritvorenika, značilo je sigurnu, brzu, mučeničku smrt.

Pokraj toga, većina zatočenika kod ulaska u logor bila je toliko mučena, videla strahovita umiranja i patnje svojih drugova, da je postala apatična prema svemu. Očekivao se strašan kraj svakog momenta i čemu onda naprezanje i dobrovoljno dalje mučenje saznavanjem pojedinosti iz pojedinih zločina; čemu raspitivanje o imenima zločinaca – kada će sve to zajedno, koji čas ili dan kasnije, nestati pod crnom zemljom, u nekoj masovnoj grobnici.

Trebalo je zato rekonstruisati pojedine događaje i na licu mesta dati mogućnost bivšim zatočenicima, da se međusobnim dopunjavanjem, podsećanjem i opisivanjem događaja sa raznih tačaka gledišta, onako kako je koji zatočenik mogao, da pojedine događaje prate, dopune tako, da se postigne visok stepen činjenične zasnovanosti u iznalaženju materijalne istine. Trebalo je na ovaj način podsetiti svedoke-zatočenike na mnoge do tada zaboravljene detalje ili neopisani događaj, trebalo je ispod vela zaborava izvući mnoge zaboravljene zločine, trebalo je naposletku učiniti to, da (po rečima jedne seljanke), Jasenovac posete mrtvi i mrtvi da progovore. Zaista, seljaci iz Jasenovca i bliže okoline ne mogu da veruju, da je od stotina hiljada zatočenika jasenovačkog logora, bilo ko mogao preživeti.

Te preživele mučenike pozvala je Pokrajinska komisija kao svedoke i dana 25. oktobra 1946. godine od pozvanih svedoka većina se odazvala, i u Jasenovcu su se našli:

Mihajlo Jović-Rončević, zidar iz Krčedina,

Svetislav Stefanović, ratar iz Krčedina,

Lazar Jankov, tipograf iz Zemuna,

Mihajlo Marić, šofer iz Beograda,

Vladimir Jelesin, ratar iz Adaševaca,

Nikola Ognjanović, ratar iz Adaševaca,

Momčilo Rogulja, kovač iz Čalme,

Leontije-Lođa Miščević, ratar iz Divoša,

Slavko Vasić, krznar iz Adaševaca,

Ivan Dudić, bačvar iz Neština,

Marko Jovanović, sudija iz Sremske Mitrovice,

Slavko Bajić, trgovac iz Sremske Mitrovice,

Milivoj Adamović, mehaničar iz Rume,

Milenko Vladinović, kolar iz Čalme,

Ervin Mitar, mehaničar iz Vinkovaca,

Lazar Velisavljević, kovač iz Progara,

Lijon Laci, špediter iz Vinkovaca,

Ivan Lazić, železničar iz Kuzmina,

Stojan Kuzmanović, ratar iz Jamene,

Ljubiša Lazić, mesar iz Jamene,

Miloš Despot, ratar iz Jamene,

Jovan Jagović, strojobravar iz Sremske Mitrovice,

Ljubomir Miljenović, zadružni činovnik iz Jasenovca,

Milenko Podkonjak, ratar iz Jamene,

Obrad Jovković, stolar iz Jamene,

inž. Svetislav Radakov, poljoprivredni ref. iz Sr.Mitrovice

Dušan Zec, železničar iz Vinkovaca,

Ivan Danilović, krojač iz Jamene,

Siniša Mihajlović, učitelj iz Šida,

Stevan Ilić, činovnik iz Sremskih Karlovaca,

Brata Nikolić, ratar iz Sremskih Karlovaca.

Grupa bivših zatočenika na ruševinama logorske ciglarske peći, odnosno logorskog krematorijuma, na dan 26. X 1946. godine

Grupa bivših zatočenika pred ruševinama električne centrale i visokog dimnjaka, na dan 26. X 1946. godine

Svaki pojedini zatočenik imao je drugima da ispriča svoju čudnu istoriju bekstva i spasavanja, a neviđena pažnja, učestvovanje i proživljavanje pojedinih momenata iz bekstva sa ostalim zatočenicima, pruža sliku savršenog drugarstva i saosećanja. Besprimerne patnje i  mučenja u loguru smrti Jasenovcu neverovatni su zbližile i srodile sve mučenike, tako da nema i ne može biti lepšeg i idealnijeg primera drugarstva od njihovog.

Saslušavanjem tih svedoka i njihovim međusobnim dopunjavanjem o opisivanju pojedinih događaja, pojedinačnih i masovnih zločina, dobijena je jedna nova slika, negde u detalje opisana. Dobija se jedan pregled potpuno jasnog sistema uništivanja; u isto vreme i jedno teško saznanje, da se kompleks jasenovačkih zločina (u potpunosti i u svu njegovu dubinu) za sada, još nije uspeo segledati. Ovi preživeli mučenci znaju samo ono što su slučajno mogli da vide, da zapamte i samo ono što se oko njih zbivalo. Na žalost, njihov broj je toliko mali, da se ne može dobiti potpuna slika. Jedan na svakih pedeset hiljada žrtava ne moža da da više nego samo delić istine iz ogromnog, strašnog zločina. 0ni, drugi, koji su bili ustaše i koji su imali prilike svugde da se kreću i samome sistemu uništavanja više da saznaju – ti su u kazivanju oskudni, a većina jasenovačkih zlikovaca nalazi se i sada još u bekstvu u inostranstvu.

No, i posle ovoga će se nastaviti sa daljim istraživanjem i mnogi još neobjašnjeni momenti biće rasvetljen, mnoga saznanja i činjenice objavljene.

——————————————————————————————————————-

< Logor Jasenovac broj V – Stara Gradiška         Sadržaj        Odgovornost >