Komentar: Mart

Mučan je mart za sve Srbe. A za one na Kosovu i Metohiji pogotovo. Ako belosvetskim moćnicima suze naviru samo zbog suzavca u kosovskoj skupštini, naša dužnost je da se, bar na ovaj tužni dan, ogrejemo oko sveća

Tomislava Baljoševića iz Orahovca i njegovog sina Sašu ubili su dva puta. Prvo su ih teroristi OVK u leto 1998. oteli i masakrirali, a pre neki dan njihove „komšije“ Albanci pucali su im u korene – do temelja su spalili njihovu porodičnu kuću.

Mučan je mart za sve Srbe. A za one na Kosovu i Metohiji pogotovo. Onaj sedamnaesti 2004. pamtiće po zlu dok god dišu. Štipa ih dim sa razbuktanih krovova, bole izlomljene krstače, rasukane crkve, zgrabljena dedovina…

Crni bilans divljanja albanskih ekstremista koji su u stampedu etnički očistili šest gradova:

– Ubijeno je 19 Srba, a 4.000 je proterano, uništeno je 930 njihovih domova, spaljeno 35 manastira.

Sedamnaesti mart je samo jedan datum u dugoj hronici patnje našeg naroda koji su sabili u geta. Od kada je „Milosrdni anđeo“ na krilima smrti odleteo sa Kosova i ustupio mesto Kforu, sravnjena su 33 kulturno-istorijska spomenika, ukradeno 10.000 ikona, uništene 174 pravoslavne svetinje, kompletno prekopano 50 srpskih grobalja.

Još ne znamo ko je rafalima presekao mladost Ivanu i Panti iz Goraždevca, niti čija je ruka digla u vazduh autobus „Niš-ekspresa“ kod Podujeva, ubivši dvanaestoro nedužnih. Nemaju ni ime ni lice dželati koji pokosiše 14 srpskih žetelaca u Starom Grackom. Od 220.000 proteranih Srba u Tačijevu narko džamahiriju vratilo ih se svega 1,9 odsto?!

Svaka ova čemerna brojka i procenti cigle su za naš zid plača koji niko ne čuje, evo, deceniju i po. Ako belosvetskim moćnicima suze naviru samo zbog suzavca u kosovskoj skupštini, dok sline o ugroženoj „regionalnoj stabilnosti“, naša dužnost je da se, bar na ovaj tužni dan, ogrejemo oko sveća. Da se pričešćeni podvigom u Unesku i u Savetu bezbednosti borimo za pravdu. Da ne klonemo. Da ne zaboravimo.

Milan Babović, NOVOSTI