Vučića je u Potočarima spaslo samo dobro obezbeđenje. Da su došli do njega, ubili bi ga. Tu nikakve dileme nema
Ratko Dmitrović
Vučića je juče u Potočarima spaslo samo dobro obezbeđenje. Nisu ga gađali jajima i paradajzom, već kamenjem, iskolačenih očiju, nabreklih žila na vratovima. Da su došli do njega, ubili bi ga. Tu nikakve dileme nema. Samo zlonameran čovek može da tvrdi suprotno.
Mogu Vučićevi politički i drugi protivnici da pričaju šta hoće, relativizuju događaj, sve izvrću na sprdnju, što im je manir, ali ono juče u Srebrenici samo dokazuje da su vlade Srbije, Republike Srpske i Ruske Federacije bile u pravu govoreći poslednjih nedelja kako britanska deklaracija o Srebrenici nema cilj da izgradi poverenje među narodima Balkana već da ono malo uspostavljenog poverenja sravni sa crnom zemljom i izazove nove sukobe. U stvari, neko u Londonu prilično je nestrpljiv (još ne vidimo zbog čega) i otuda ovo ubrzanje, davanje značaja dvadesetogodišnjici zločina u Srebrenici kakav se ne daje ni “okruglim” godišnjicama Aušvica, Dahaua, Buhenvalda…
Od raspada Titove države, Evropom i svetom putuje slovo koje kaže da su Srbi krivi za sve, a svi ostali nevini, da je svaka hrvatska, muslimanska, albanska žrtva svetinja dok srpske žrtve niko ne sme ni da spomene. Naviklo se na to u Zagrebu, Sarajevu, Prištini i otuda ova šokiranost tvrdim stavom Beograda, Banja Luke i Moskve. Otuda mržnja prema Vučiću koji odbija da izgovori reč genocid i skupa s Dodikom, i Nikolićem moli Putina (a koga drugog) da zaustavi talas srbofobije kakav na međunarodnim medijskim i političkim drumovima nije viđen još od bombardovanja Srbije.
Pune dve godine vodi se na tzv. društvenim mrežama kampanja protiv Aleksandra Vučića; uglavnom anonimna, drugosrbijanska, prljava da joj kanalizacija nije ravna. Najpre su mu pretili što ne ide u Srebrenicu a onda zato što ide, jer tamo mu, vele, nije mesto, s obzirom na to šta je govorio devedesetih. Šta god da je govorio, a bavio se politikom kao i danas, nije bilo u ravni s onim što su govorili Izetbegović, Tuđman i ostala bratija. Oni su odlučivali i činili, Vučić nije. Imam odvratan osećaj da bi nemali broj Srba, ovde u Srbiji, s radošću primio vest da je predsednik Vlade Srbije u Srebrenici izgubio život. Lično znam petoricu koji bi u to ime otvorili šampanjac. Trojicu možete da pratite na “Tviteru”.
I šta imamo nakon burne nedelje i još burnije subote? Pomirenje je dalje nego ikada u godinama po okončanju rata. Bošnjaci stoje na poziciji koja im je dodeljena devedesetih; oni su apsolutna žrtva rata u Bosni i sve što traže mora im se dati, uključujući genocid.
Vučićeva pružena ruka ostaće u vazduhu; nikada Bošnjaci neće pokazati žaljenje nad grobovima u Bratuncu, niti će drugosrbijanci u Beogradu paliti sveće za decu koju je pobila vojska Nasera Orića, sve uzvikujući „Alahu ekber“, kao što su uzvikivali ovi što su juče u Srebrenici hteli da se dokopaju Vučića. Niko srećniji od mene ako me vreme demantuje.
Izvor: NOVOSTI
Vezane vijesti: Ratko Dmitrović