Колона стоји, нешто није у реду

„Оди, ’оћеш и ти мало танцат’? Мање ће те зепсти ноге“, рече ми. Послушам сав сретан и полуукочен спустим се из саоница. „Ајмо одат’ да нам се ноге угрију“, каже он и крене према другим саоницама. Искористим ја старо познанство и повјерење па упитам зашто стојимо. „Ма, посл’о сам онога да види каква је ситуација у Сопју. Пред нама је село Сопје. Одатле није далеко Стара Градина, а тамо банда има свој бункер. Можда знаду и за поправак моста па могу послати патролу. Он ће све сазнат’.

Ако су они и тамо, он ће припуцати па ће они побјећи. Тако су ми другови рекли неки дан. Ма, сигурно нема никога јер се и ноћ приближава, а они се ноћи боје“, каже Јошко. Вјерујем ја њему, али је у мене уш’о вражији страх. Шутим, гледам около дубок снијег. Непознат крај, а само двије пушке. „Ево га, враћа се са још једним. Добро је, тако сам му рекао“, огласи се Јошко. Кад су стигли, Јошко нареди дошљаку да скине зимски капут и раскопча мали капут и хлаче. Ја већ сједим у саоницама и гледам. Јошко га цијелог испипа. Нареди му да се обуче. „Онда кад је банда била у Сопју, били су тројица усташа, домаћи. То је било прије пар дана. Дошли су се кући пресвући. Има ли који данас у Сопју“, пита Јошко. „Нема“, одмах овај одговори. „Е, овако, ти ћеш стати овдје на криву, одма’ крај мене. Држи се за лијевчу и лотру, а ти“, обрати се другом пратиоцу, „сједи уз стражњу шарањгу. Стави метак у цијев и држи га на нишану. Ако пушка опали на нас у Сопју, убиј њега и онда са мном прихвати одбрану. Је л’ вам јасно обадвојици“, оштро каже. „Јасно“, одреза пратилац, а овај поче да моли. Каже да он не лаже, да је поштен човјек, да је он за партизане… Јошко га прекиде: „Ако је тако, ништа се не бој, али са криве не мрдај јер си богин и без пуцњаве. Пењите се. Је л’ готово? Крећи“, рече кочијашу. „Ти нас, друшкане, води кроз Сопје и даље до средине Носковаца. Тамо ћемо се даље договорити“, рече. Хладно јест, али дремања нема. У Сопју скренусмо десно, па након кратког времена, лијево. Ту је добра пртина па Јошко пита заробљеника: „Како да је ту добра пртина“. „Возили смо јучер грађу за мост из Чађавице и Мославине Подравске“, одговори овај. „Ајдемо сада мало касом. Пут је лијеп. Је л може куме“, некако се разведри Јошко. Сунца више нема. Спушта се мрачак. Јошко припита је ли још далеко до циља, а присилни сапутник одговара: „Још мало и ето нас, већ се виде куће“. „Само ти води како смо се договорили“, рече му Јошко. Коначно чујемо: „Ево нас“. Ту је средина села, а кочијаш затеже узде уз оно „еееј“. „Ти овога даље држи на нишану, ја идем наредити искрцавање“, рече Јошко и оде низ колону. Чујемо га како виче: „Излазите и останите уз сан’це. Изнесите из саоница све осим сламе“. Ускоро дођоше четири човјека и питају по имену гдје је Јошко, „Сад ће доћи, сачекајте“, нетко му одговори. Ето Јошка. Један се обрати нашем заробљенику по имену, а овај му се потужи како је прошао. Рукују се са Јошком као правим знанцем и он им рече: „Ево, сад ви водите по кућама. Памтите колико је у којој кући и контролирајте да сви добију вечеру, а доручак да буде кухан, топао и на столу у шест сати. Коње смјестити у штале, натрпати им доста хране, а напајати ујутро. Кочијаши да вечерају и доручкују у кућама гдје су и коњи. У пола седам саонице ће опет бити овдје и тада почиње утовар. Тко од вас добро позна овога човјека“, упита. „Ја“, одазва се један. „Је л’ га добро познаш“, пита још једном. „Познам“, потврди. „Онда га води својој кући. Овдје да дође са тобом у шест. Никуда да није мрднуо из твоје куће, а вратиће се у Сопје сутра са нама. Ако он нестане ноћас, ти ћеш нестати ујутро. Је л’ јасно? И ни мрдац ноћас из куће. Чуј, ипак нека иде са њим код тебе спавати и овај друг“, рече Јошко.

< Кроз зиму и снијег преко Мађарске у Бачку                                       Садржај                                             У топлој кући >