Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу. Ако Бог да, сабраћемо се 19. јуна 2021. код Шаранове јаме.

 

КОЈИ ЈЕ СМИСАО АНДРИЋГРАДА

Датум објаве: недеља, 5 априла, 2015
Величина слова: A- A+

Андрићград

МИЛО ЛОМПАР

Наша би позициjа била лакша уколико би одвоjила оно што се мора прихватити од онога што jе могуће спасити

Када оцењуjемо смисао и улогу Андрићграда, ваља да имамо на уму да jе реч о jедном од ретких успешних потеза српске културне политике. То препознаjемо у часу када се суочимо са сазнањем о томе ко су оспораватељи саме замисли, како су интонирана њихова оспоравања и у ком правцу су усмерене саме критике. Зашто jе, дакле, Андрићград нешто што смета? Зато што он почива на истини да jе Иво Андрић изабрао – по начелу личне и уметничке слободе као наjвишем начелу духа – да буде Србин. То опредељење jе потврђивао у више различитих политичких режима. Он jе упорно и безусловно себе ситуирао у српску књижевност, па jе тако постао – заjедно са Милошем Црњанским – наjвећи српски писац XX века. Ту чињеницу Андрићград – заjедно са његовим светски познатим оснивачем, заjедно са Србиjом и Републиком Српском – износи на велику позорницу европске традициjе. Ако jе Иво Андрић – у своj слоjевитости свог духовног лика – изабрао да буде српски писац, ко смо ми да ту чињеницу споримо и не уважавамо?

Ако се сетимо да jе – у часу примања у Европску униjу – Хрватска неистинито посегнула за Андрићевим ликом, ако се сетимо скорашњих написа – поводом Светског првенства у фудбалу – о Андрићу као хрватском писцу, онда jе jасно да Андрићград сведочи о истини српске традициjе на начин коjи разоткрива традиционално неистините поступке хрватске културне политике. Али, Андрићград сведочи и о српскоj култури као контактноj култури три вере, он потврђуjе и jугословенску компоненту као битан чинилац саме српске културе, он наглашава и хрватску и муслиманску компоненту нашег идентитета. Отуд он спречава сваку пропагандно сужавање српске културне егзистенциjе.

Андрићград

СНАЖЕЊЕ ПОЈМА СРПСКЕ КРИВИЦЕ

Да ли су свако уметничко решење, сваки градитељски мотив и свака уметничка скулптура, посебно сваки новчани трошак, прикладни распореду околних здања, природном амбиjенту речног тока и планинских масива, општем сиромаштву нашег народа? О томе се свуд на свету и непрестано воде контроверзне расправе. Оне се воде и у Ваjмару: у коjем jе превасходно Гетеово име – као jедно од Андрићу наjмилиjих имена – културни заштитни знак сваке зграде, сваког музеjа, сваке књижаре, сваког кафеа, сваке продавнице. Оне и треба да се воде, уколико не оспораваjу основну истину на коjоj jе саграђен Андрићград.

Као последица општег преуређивања европских представа у складу са новим односима моћи, поjављуjе се – у медиjски привилегованом подручjу културне политике – настоjање да се оснажи поjам српске кривице. То jе кључни поjам коjи jе одређивао наш историjски положаj у XX веку. Таj поjам треба да обезбеди непрестану дискриминациjу националних и културних права српског народа. Она се – на наше очи и са прикривеним одобравањем европских званичника – одвиjа на Косову и Метохиjи, у Хрватскоj, у Црноj Гори, у Македониjи. Тако долази до снажног ревизионистичког историjског таласа када jе реч о Сараjевском атентату, Младоj Босни и личности Гаврила Принципа.

Ту ваља разликовати неколико ствари.

У научно поузданом подручjу ниjе дошло ни до какве промене перспективе, jер нема чињеница коjе би оспориле превасходно немачку одговорност за Први светски рат. Али су се у том подручjу поjавиле студиjе коjе – у пренаглашавању перспективистичког виђења познатих ствари – теже да интерпретативно – а не на нивоу историjске евиденциjе – промене идеjу о немачкоj одговорности, jер jе умрежаваjу у неразабирљиво ткање свеопште одговорности за избиjање Првог светског рата. Подтекст jе прецизан: ако су сви одговорни, онда нико – строго узев – ниjе одговоран. Ту долази нови интерпретативни заокрет: свакако да су сви одговорни, али jе ипак наjвећа српска и руска одговорност.

ПЛОДОВИ ДУХА САМОПОРИЦАЊА

Ту jе поента садашњег пропагандног маневрисања. Јер, управо се носиоци ревизионистичких схватања привилегуjу у подручjу културне политике. Тако добиjамо слику: ништа се ниjе променило у научном подручjу, али се доста променило у културном и – последично – медиjском подручjу. Шта jе циљ? Дуготраjним опстаjањем промењене културне и медиjске слике врши се постепени притисак и на релативно стабилно подручjе научне истине о немачкоj одговорности за избиjање Првог светског рата.

Понашање Србиjе jе – као и у случаjу државног избегавања да обележи двеста година од рођења Његоша – недоследно, jер jе двоструко условљено.

Ниjе, наиме, могуће прикладно обележавати сто година од избиjања Првог светског рата и, истовремено, тврдити – попут председника српске владе – да jе српска политика у прошлости грешила, jер се ниjе усклађивала са немачком политиком. Да ли се српска политика могла ускладити са немачком политиком коjа jе следила аустроугарски поклич да Србиjа мора умрети?

Оваква jавна размишљања носилаца власти су спољашњи показатељ погубности политике Европа нема алтернативу. Та политка у нас безусловно влада – без обзира на промену носилаца власти – пуних шест година.

Ниjе, пак, могуће обележавати видовданску етику и косовски мотив младобосанаца и Принципа и, истовремено, повлачити потезе коjи одваjаjу Косово и Метохиjу од Србиjе, гураjући своjе сународнике под власт државе у коjоj се тргуjе људским органима. То jе унутрашњи показатељ погубности политике Европа нема алтернативу.

Премда jе наша политичка позициjа неуротична и шизофрена, она би свакако била лакша уколико би почела од разликовања државне и културне политике, уколико би одвоjила оно што се мора прихватити од онога што jе могуће спасити, уколико би посегнула за симболичким, културним и медиjским оснаживањем националне самосвести. Наши политичари немаjу никакву свест о томе. Наши колониjално-окупациони протектори, међутим, знаjу колико jе управо тако нешто неповољно по њихове далекосежне интересе. Отуд они будно мотре да се тако нешто не деси.

Јер, само jе у овим условима могуће обезбедити даље плодове духа самопорицања у српскоj културноj и националноj егзистенциjи. Никад не треба заборавити да jе краjњи циљ смештен у формули духа самопорицања коjа гласи: све што jе српско треба свести на србиjанско, да оно што ниjе србиjанско – као Његош, као Андрић, као Селимовић, као Петар Лубарда – временом престане да буде српско. Том циљу стреме како оспоравања смисла и сврхе Андрићграда тако и ревизионистичка виђења одговорности за избиjање Првог светског рата.

Интегрални текст изjаве дате СРНИ 27. jуна 2014. године

Извор: НОВИ СТАНДАРД

 

Везане виjести:

МИЛО ЛОМПАР: НАСТАВЉАМО ИСТОРИЈСКО ТРГОВАЊЕ …

МИЛО ЛОМПАР, професор Београдског универзитета …

мило ломпар: мирослав крлежа, осиони негатор српске историjе

Мило Ломпар: Постигли смо jединство на идеjи националне издаjе

Андрићград – Обиљежавање стогодишњице … – Jadovno 1941.

Геноцид у Андрићграду виде само унуци усташа – Jadovno 1941.

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top