KOJI JE SMISAO ANDRIĆGRADA

Datum objave: nedelja, 5 aprila, 2015
Veličina slova: A- A+

Andrićgrad

MILO LOMPAR

Naša bi pozicija bila lakša ukoliko bi odvojila ono što se mora prihvatiti od onoga što je moguće spasiti

Kada ocenjujemo smisao i ulogu Andrićgrada, valja da imamo na umu da je reč o jednom od retkih uspešnih poteza srpske kulturne politike. To prepoznajemo u času kada se suočimo sa saznanjem o tome ko su osporavatelji same zamisli, kako su intonirana njihova osporavanja i u kom pravcu su usmerene same kritike. Zašto je, dakle, Andrićgrad nešto što smeta? Zato što on počiva na istini da je Ivo Andrić izabrao – po načelu lične i umetničke slobode kao najvišem načelu duha – da bude Srbin. To opredeljenje je potvrđivao u više različitih političkih režima. On je uporno i bezuslovno sebe situirao u srpsku književnost, pa je tako postao – zajedno sa Milošem Crnjanskim – najveći srpski pisac XX veka. Tu činjenicu Andrićgrad – zajedno sa njegovim svetski poznatim osnivačem, zajedno sa Srbijom i Republikom Srpskom – iznosi na veliku pozornicu evropske tradicije. Ako je Ivo Andrić – u svoj slojevitosti svog duhovnog lika – izabrao da bude srpski pisac, ko smo mi da tu činjenicu sporimo i ne uvažavamo?

Ako se setimo da je – u času primanja u Evropsku uniju – Hrvatska neistinito posegnula za Andrićevim likom, ako se setimo skorašnjih napisa – povodom Svetskog prvenstva u fudbalu – o Andriću kao hrvatskom piscu, onda je jasno da Andrićgrad svedoči o istini srpske tradicije na način koji razotkriva tradicionalno neistinite postupke hrvatske kulturne politike. Ali, Andrićgrad svedoči i o srpskoj kulturi kao kontaktnoj kulturi tri vere, on potvrđuje i jugoslovensku komponentu kao bitan činilac same srpske kulture, on naglašava i hrvatsku i muslimansku komponentu našeg identiteta. Otud on sprečava svaku propagandno sužavanje srpske kulturne egzistencije.

Andrićgrad

SNAŽENjE POJMA SRPSKE KRIVICE

Da li su svako umetničko rešenje, svaki graditeljski motiv i svaka umetnička skulptura, posebno svaki novčani trošak, prikladni rasporedu okolnih zdanja, prirodnom ambijentu rečnog toka i planinskih masiva, opštem siromaštvu našeg naroda? O tome se svud na svetu i neprestano vode kontroverzne rasprave. One se vode i u Vajmaru: u kojem je prevashodno Geteovo ime – kao jedno od Andriću najmilijih imena – kulturni zaštitni znak svake zgrade, svakog muzeja, svake knjižare, svakog kafea, svake prodavnice. One i treba da se vode, ukoliko ne osporavaju osnovnu istinu na kojoj je sagrađen Andrićgrad.

Kao posledica opšteg preuređivanja evropskih predstava u skladu sa novim odnosima moći, pojavljuje se – u medijski privilegovanom području kulturne politike – nastojanje da se osnaži pojam srpske krivice. To je ključni pojam koji je određivao naš istorijski položaj u XX veku. Taj pojam treba da obezbedi neprestanu diskriminaciju nacionalnih i kulturnih prava srpskog naroda. Ona se – na naše oči i sa prikrivenim odobravanjem evropskih zvaničnika – odvija na Kosovu i Metohiji, u Hrvatskoj, u Crnoj Gori, u Makedoniji. Tako dolazi do snažnog revizionističkog istorijskog talasa kada je reč o Sarajevskom atentatu, Mladoj Bosni i ličnosti Gavrila Principa.

Tu valja razlikovati nekoliko stvari.

U naučno pouzdanom području nije došlo ni do kakve promene perspektive, jer nema činjenica koje bi osporile prevashodno nemačku odgovornost za Prvi svetski rat. Ali su se u tom području pojavile studije koje – u prenaglašavanju perspektivističkog viđenja poznatih stvari – teže da interpretativno – a ne na nivou istorijske evidencije – promene ideju o nemačkoj odgovornosti, jer je umrežavaju u nerazabirljivo tkanje sveopšte odgovornosti za izbijanje Prvog svetskog rata. Podtekst je precizan: ako su svi odgovorni, onda niko – strogo uzev – nije odgovoran. Tu dolazi novi interpretativni zaokret: svakako da su svi odgovorni, ali je ipak najveća srpska i ruska odgovornost.

PLODOVI DUHA SAMOPORICANjA

Tu je poenta sadašnjeg propagandnog manevrisanja. Jer, upravo se nosioci revizionističkih shvatanja privileguju u području kulturne politike. Tako dobijamo sliku: ništa se nije promenilo u naučnom području, ali se dosta promenilo u kulturnom i – posledično – medijskom području. Šta je cilj? Dugotrajnim opstajanjem promenjene kulturne i medijske slike vrši se postepeni pritisak i na relativno stabilno područje naučne istine o nemačkoj odgovornosti za izbijanje Prvog svetskog rata.

Ponašanje Srbije je – kao i u slučaju državnog izbegavanja da obeleži dvesta godina od rođenja Njegoša – nedosledno, jer je dvostruko uslovljeno.

Nije, naime, moguće prikladno obeležavati sto godina od izbijanja Prvog svetskog rata i, istovremeno, tvrditi – poput predsednika srpske vlade – da je srpska politika u prošlosti grešila, jer se nije usklađivala sa nemačkom politikom. Da li se srpska politika mogla uskladiti sa nemačkom politikom koja je sledila austrougarski poklič da Srbija mora umreti?

Ovakva javna razmišljanja nosilaca vlasti su spoljašnji pokazatelj pogubnosti politike Evropa nema alternativu. Ta politka u nas bezuslovno vlada – bez obzira na promenu nosilaca vlasti – punih šest godina.

Nije, pak, moguće obeležavati vidovdansku etiku i kosovski motiv mladobosanaca i Principa i, istovremeno, povlačiti poteze koji odvajaju Kosovo i Metohiju od Srbije, gurajući svoje sunarodnike pod vlast države u kojoj se trguje ljudskim organima. To je unutrašnji pokazatelj pogubnosti politike Evropa nema alternativu.

Premda je naša politička pozicija neurotična i šizofrena, ona bi svakako bila lakša ukoliko bi počela od razlikovanja državne i kulturne politike, ukoliko bi odvojila ono što se mora prihvatiti od onoga što je moguće spasiti, ukoliko bi posegnula za simboličkim, kulturnim i medijskim osnaživanjem nacionalne samosvesti. Naši političari nemaju nikakvu svest o tome. Naši kolonijalno-okupacioni protektori, međutim, znaju koliko je upravo tako nešto nepovoljno po njihove dalekosežne interese. Otud oni budno motre da se tako nešto ne desi.

Jer, samo je u ovim uslovima moguće obezbediti dalje plodove duha samoporicanja u srpskoj kulturnoj i nacionalnoj egzistenciji. Nikad ne treba zaboraviti da je krajnji cilj smešten u formuli duha samoporicanja koja glasi: sve što je srpsko treba svesti na srbijansko, da ono što nije srbijansko – kao Njegoš, kao Andrić, kao Selimović, kao Petar Lubarda – vremenom prestane da bude srpsko. Tom cilju streme kako osporavanja smisla i svrhe Andrićgrada tako i revizionistička viđenja odgovornosti za izbijanje Prvog svetskog rata.

Integralni tekst izjave date SRNI 27. juna 2014. godine

Izvor: NOVI STANDARD

 

Vezane vijesti:

MILO LOMPAR: NASTAVLjAMO ISTORIJSKO TRGOVANjE …

MILO LOMPAR, profesor Beogradskog univerziteta …

milo lompar: miroslav krleža, osioni negator srpske istorije

Milo Lompar: Postigli smo jedinstvo na ideji nacionalne izdaje

Andrićgrad – Obilježavanje stogodišnjice … – Jadovno 1941.

Genocid u Andrićgradu vide samo unuci ustaša – Jadovno 1941.

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top