Ko vaspitava srpsku decu: Hrvatski udžbenici preplavili Srbiju

Datum objave: petak, 11 marta, 2016
Veličina slova: A- A+

Hrvatski udžbenici

Kad sam poslednji put govorio o prilikama u srpskom školstvu, zaključio sam da su njegovi reformatori ljudi male pameti i velikih ambicija, da ideje koje „ugrađuju“ u svoju „modernu školu“ sabiraju po svetskim pedagoško-didaktičkim smetlištima, da je škola kakvu su uobličili idiotska i ako „Srbima treba takvaškola, mogli bismo reći da je imaju“.Te sam reči zapisao pre desetak godina, a koju godinu kasnije prilike su postale mnogo tragičnije i ovde možemo pomenuti tek poneki neverovatan podatak o tome šta se sa srpskim školstvom događa.

Direktor Zavoda za izdavanje udžbenika Radoš Ljušić saopštio je svojevremeno podatak da je jedna moćna hrvatska firma preuzela više od 40 procenata srpskog tržišta udžbenika i plasirala svoje udžbenike s potpisima anonimnih autora i recenzenata „sa srpskim prezimenima“. I dodao još pokoju opservaciju: „Nekim državama u tranziciji odgovara da deca u Srbiji nemaju dobre nastavne programe, nemaju dobre udžbenike, da nemaju dobro obrazovanje i da se iz našeg školstva liferuju poluobrazovani fabrički radnici. Na našem tržištu udžbenika vlada apsolutni haos. Postoje čak 24 razne firme (to je bilo 2008 – sad ih ima 79!), izdavači školskih udžbenika, koje uglavnom kradu i prepisuju, preslikavaju naša izdanja na kojima su naši stručnjaci radili godinama.“ Ljušić direktno optužuje hrvatske i slovenačke izdavače da „otvoreno kradu i falsifikuju državne udžbenike… Vodeći hrvatski izdavač nastupa pod imenom BIGZ, nekada srpskog izdavača. Ovlašni uvid u udžbenike matematike za drugi i četvrti razred pokazao je da su bukvalno preslikani i struktura nastavnih jedinica, ilustracije i njihova kompozicija, brojevi, tabele.“

Tako je, eto, bilo 2008. godine, a sad na srpskom udžbeničkom tržištu haraju okupatori-pljačkaši koje predvodi nemački „Klet“, a izgleda da visoko mesto u toj pljačkaškoj grupi ima i „Profil internacional“ iz Hrvatske. Koje se sve firme nalaze među tim lupežima, teško je saznati, ali za ono o čemu ovde želim govoriti to pitanje ne treba smatrati bitnim i mnogo je važnije pozvati srpsku vlast, ako je ima i ako joj je ostalo išta neosmuđene svesti, da tome stane na put i da razaranje srpske pameti i porobljavanje srpskoga duha zaustavi.

U tim poslovima, kao na poslednji akt međunarodnog bezobrazluka, da ne kažem – međunarodnog banditizma, gledam na zahtev Dejvida Mekalistera, izvestioca EU za Srbiju, da se Nacrt Zakona o udžbenicima, u poslednjem trenutku, povuče iz skupštinske procedure zato što „otežava život“ nemačkim i hrvatskim pljačkašima na tržištu srpskih udžbenika.

Posmatrač sa strane ne zna na koji se način to „otežava“ (to najbolje zna direktorka „Kleta“ za Srbiju Gordana Knežević-Orlić), ali u normalnoj državi, onoj koja misli o svom obrazu i dostojanstvu svoga naroda, to se ne bi moglo „otežavati“ jer bi se takva mogućnost morala, unapred i apsolutno, isključiti, bez obzira na to što pomenuti evropski izvestilac tvrdi da „ovakav zakon nikada ne bi bio donet u zemljama Evropske unije“ i da bi po tome bilo sasvim normalno da se u francuskim ili nemačkim osnovnim školama pojave ruski ili arbanaški udžbenici.

Dosadašnji zakon razorio je srpsko školstvo jer ga je pretvorio u seosku pijacu (a ni ovaj novi, Mekalisterov, u tom samislu neće ništa ozbiljno promeniti) budući da će se na pedagoškim tezgama naći svašta i sve će se vrednosti tih udžbenika moći procenjivati po proverenim piljaričkim kriterijima; on je razvezao pravo na to da udžbeničku literaturu može pisati svaka nepismena protuva i pravo učiteljima da sa toga đubrišta biraju ono što im se ponudi kao „najbolje“ i to, po mogućnosti, u belim rukavicama i uz neke druge „dodatke“ koji se drugde označavaju kao najčistiji vid korupcije (na primer: krupniji ili sitniji pokloni, mali ili veliki računari, učešće na turističkim seminarima ili drugi oblici pedagoške prostitucije). Taj je zakon, dakle, korumpirao i školu i učitelja i zajedno ih sa decom i roditeljima izveo na bespuće.

I o tome možemo pomenuti samo neke novinske naslove: „Rat izdavača za zbornice“; „Škola kao pijaca udžbenika“; „Izdavači jači od Verbića“; „HDZ autori pišu srpske udžbenike“; „Prvaci uče iz 100 knjiga“; „Roditelji kupuju nove udžbenike dok stari sakupljaju prašinu“; „Priština podmeće udžbenike“; „Zbog udžbenika packe iz Brisela“; „Novi list za udžbenike“; „Cilj – bolje a jeftinije knjige“, „Lista udžbenika biće znatno kraća“. Itd. A iz njih saznajemo da je „udžbenički kolač“ na tržištu Srbije vredan 200 miliona evra“ (u drugim izvorima pominju se 150 ili 100 ili, čak, 80 miliona evra), da se oko njega raskuba, rekosmo, 79 licenciranih pljačkaša i da se to čini proverenim lešinarskim sredstvima. I uvek po zakonu budući da je on otvorio mogućnosti za rascvetavanje pedagoške prostitucije samim tim što je tržišna pravila uveo tamo gde su čestiti domaći znalci i rabotnici bili nemoćni pred agresivnim međunarodnim lupežima.

U svakoj ozbiljnoj državi (svuda je to poznato osim u Srbiji) vojska, policija, narodno zdravlje i prosveta nalaze se pod najvišom državnom zaštitom i jedino u okupiranim zemljama ta četiri državna stuba može „uređivati“ okupator. Ne znam kako te stvari „stoje“ kad je u pitanju policija, ali položaj vojske, zdravstva i prosvete pokazuje da je Srbija svakoruko okupirana, toliko čak da i vojska počinje da se sprema za štrajkove jer ako bi u ratu morala da „deli sendvič načetvoro“, ne može da se navikne na to da to isto mora činiti i u miru.

Da se međutim, ne bismo udaljili od onoga u čemu vidimo suštinu sve naše priče, valja nam precizirati da u srpskom školstvu (ako Srbija ima dostojanstva, a njena vlast sačuvala makar malo obraza) može postojati samo jedan „licencirani“ izdavač i udžbenika i nastavnih sredstava, a svi oni ostali neka se „licenciraju“ za sve drugo što im se čini profitabilnim, a što sa srpskom školom i srpskom pameću neće biti ni u kakvom dosluhu. Ljudima koji su sačuvali sposobnost normalnog rasuđivanja i u kojima nije ubijena žiška o pripadnosti sopstvenom nacionalnom kolektivitetu sasvim dobro znaju da se taj kolektivitet može negovati i razvijati jedino ako je zasnovan na jednom i jedinstvenom bukvaru i ako je pripremljen po najboljim merilima i snabdeven nepomerivim pečatima sopstvenog nacionalnog kolektiviteta.

Skole_hrvatski_jezik_uce_hrvatski_treci_razred_gimnazije
Karikatura preuzeto sa veb portala Kurir.rs – autor nepoznat.

A to, dalje, znači da u pripremi toga jednog bukvara (a pod bukvarom ovde razumem sve knjige i sva nastavna sredstva koja se deci i omladini stavljaju u ruke od predškolskog uzrasta do punoletstva) ne mogu učestvovati nacionalni krvnici, kakvi su u našem slučaju i Hrvati i Nemci, pri čemu su i jedni i drugi samo u prošlom veku nad Srbima zajednički izvršili tri najstrašnija genocida i ne treba im potpisivati pravo niti ostavljati prostor da svoj zločinački posao dovrše i onim četvrtim – duhovnim. Time bi se definitivno zaveo red na tržištu udžbenika, roditelji spasli od besprimerne pljačke, udžbenički sadržaji bili bi usklađeni s onim što se može označiti kao srpski nacionalni identitet, taj jedinstveni izdavač objavljivao bi sve udžbenike, i one „profitabilne“ za koje se i nemački i hrvatski pljačkaši jedino otimaju, i one koji to nisu i koje ti pljačkaši, jedino i velikodušno, prepuštaju zvaničnom „državnom izdavaču“, tj. Zavodu za izdavanje udžbenika.

A u tom slučaju taj izdavač bio bi obavezan da na najbolji način uređuje srpski školski sistem, da se zahvali svima onim svojim saradnicima koji su ideje „za reformisanu školu“ sabirali po evropskim ili svetskim pedagoško-didaktičkim đubrištima i ispod suknji soroševskih demokratskih miljenica (ili ispod njihovih stražnjica – budući da malo koja od njih danas nosi suknju), tj. onih koje su izmislile konstrukcije tipa igrovne aktivnosti, saradljivost ili komunikaciju osećanja, na šta se može gledati kao na blesav prevod eng. playing activities, cooperability, communicating feelings/emotions.

Dragoljub_Petrovic
O AUTORU
Dr Dragoljub Petrović
je srpski linvista,
profesor univerziteta u penziji.

Može neko reći da sve to neće moći da se sprovede zato što se srpska škola mora uskladiti s „proverenim evropskim mustrama“, ali neke sitnice pokazaće da to, naprosto, nije tačno i da se takve priče lansiraju jedino za porobljene države i za njihove narkotizovane državnike. O tome lepo svedoči sudbina rumunskog državnog izdavača, koji je bio prodat nekom nemačkom izdavačkom koncernu, ali kad je on za rumunsku decu počeo da „prevodi“ nemačke udžbenike, suočio se s energičnim zahtevom da se rumunskoj deci obezbede rumunski nacionalni sadržaji. Posle toga rumunski izdavač vraćen je Rumuniji i Nemci priznali da na rumunskom udžbeničkom tržištu nemaju šta tražiti. Budući da se nešto slično događalo i u Mađarskoj, možemo reći da Srbija ima dobre uzore i pouzdane oslonce da svim onim licenciranim izdavačima predloži da se sami isključe iz udžbeničke pljačke u Srbiji pre nego što otud budu isključeni po sili najvišega državnog razloga.

Naročito ako se na čelu Srbije nađe Srbin koji će više slušati naloge mudrosti i nacionalnog dostojanstva nego naloge iz Brisela ili Vašingtona.

(EPARHIJA RAŠKO-PRIZRENSKA I KOSOVSKO-METOHIJSKA U EGZILU)

Izvor: Srbin Info

 

Vezane vijesti:

Đaci u Srbiji učiće hrvatsko tumačenje Oluje!?

Ustaške društvene igre hit u Hrvatskoj! (FOTO) | Jadovno 1941.

 


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top