Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Са данашње историjске дистанце jе чудна дугогодишња наивност Срба на своj положаj и страдање у Хрватскоj. Риjетко jе коjи европски народ толико страдао од другог народа (своjих комшиjа) а да jе то истовремено непознато у правоj мjери свjетскоj jавности, па чак и потомцима жртава.
Пише: Ђорђе Пражић
Увод
Срби у Хрватскоj су своj допринос антифашистичкоj борби и огромне сопствене цивилне жртве уграђивали у „темеље братства и jединства“, да би након седамдесет година све то било заборављено и хрватским историjским фалсификатима другачиjе интерпретирано. Срби антифашисти су постали „фашисти“ а потомци фашиста су постали „антифашисти“.
Један од разлога jе и српска заблуда према хрватским комунистима и партизанима, коjи су главни узрочници заблуда. И данас многи Срби нису схватили да су хрватски националисти и комунисти имали заjеднички државотворни циљ (независна Хрватска), а разликовали су се само по методи реализациjи тог циља, и у односу према Србима. Док су националисти масовно убиjали Србе, хрватски комунисти су их искористили и трошили у ратним деjствима у НОБ и тако Хрватскоj прибавили ореол антифашистичке државе. Након недавне прославе „22. липња, Дана антифашизма“ у шуми Брезовица код Сиска и званичних изjава хрватских државника датих том приликом, треба зе запитати: Ко се заправо борио на страни антифашизма у Хрватскоj од 1941. до 1945. године.
Српска наивност и хрватске обмане и лажи
Све до 1991. године, у СР Хрватскоj се славио 27. jул као Дан устанка. Централна прослава се традиционално одржавала у Србу а обиљежавало се и у осталим српским устаничким мjестима. Прославе су биле веселе природе уз традиционалну личку jагњетину и пиће. Полагање вjенаца на споменике, стереотипни говори дежурник руководилаца су били као увод у неки спортски сусрет и касниjе конзумирање jела и пића, уз пjесму, плес и весеље. Наjвеселиjи и наjгрлатиjи су били неустрашиви борци, од народа звани „jамари“ или „пећинари“, коjи су послиjе рата уз помоћ два свjедока приграбили пакет борачких привилегиjа.
Оно мало преживjелих правих бораца-партизана тужно су из прикраjка гледали ту соцреалистичку фарсу. У многим српским личким селима, таj дан jе био jедини слављенички дан у години. Све се то догађало у српским мjестима и селима уз веома мало присуство хрватског живља (углавном бораца НОБ). Нико тада ниjе размишљао а ни спомињао огромне српске цивилне жртве а и допринос српског народа антифашистичкоj борби.
Док су те вредности тонуле у историjски заборав, хрватски политичари и историчари су градили нови антифашистички имиџ хрватског народа.
Ове године 22.6.2015. на телетексту хрватске телевизиjе (виjести ХРТ) jе писало: „Прва наоружана антифашистичка построjба у Хрватскоj и окупираноj Европи у Другом свjетском рату, био jе Сисачки партизански одред основан 22. липња 1941. у шуми Брезовици. Оснутак Сисачког одреда означио jе почетак организиране антифашистичке борбе у Хрватскоj, у коjоj jе активно судjеловало више од 500.000 хрватских грађана“.
У атмосфери сталних напада на антифашисте у Хрватскоj и jавног афирмисања вредности НДХ, Хрватска jе прославила Дан антифашистичке борбе. Премиjер Милановић jе изjавио: „Први сисачки партизански одред био jе углавном састављен од Хрвата, али у великоj мjери и од Срба. Управо та веза хрватских комуниста и српског народа довела jе до тога да антифашистички партизански покрет постане масован и народни, као jединство Хрвата и Срба у борби за слободу“.[1]
У свом обраћању Мишелу Платиниjу, предсjеднику УЕФЕ, поводом инцидента на фудбалскоj утакмици Хрватска – Италиjа, 12. jуна 2015. када jе на травњаку стадиона Пољуд у Сплиту нацртан кукасти крст (свастика) нацистички симбол, димензиjа 11х11 метара, хрватски премиjер Милановић jе молио: „Немоjте нас избацити са Еура, Хрвати нису нацисти, већина их jе била у партизанима“, чиме jе наставио са тврдњом, да су Хрвати били наjброjниjи антифашисти у Југославиjи у Другом свjетском рату од 1941. до 1945. Корjени те обмане сежу jош од времена Другог свjетског рата.
Хрватско комунистичко водство jе jош у рату стално потенцирало jеднаки доринос Срба и Хрвата у борби а истовремено изjедначавало усташке злочине са четничким. Данашње хрватске власти и стручна jавност говоре само о доприносу Хрвата у антифашистичкоj борби, а Србе понекад спомену као украс грађанског друштва, jер знаjу да се српски народ задовољи и са малим похвалама у свеопштоj сатанизациjи. Ко се стварно борио у Хрватскоj и са коjим ефектима, наjбоље се може уочити из научно утврђених квантитативних показатеља (броjног стања оружаних формациjа) и броjа убиjених лица (цивилних жртава рата).
Учешће Срба и Хрвата у НОБ од 1941 до 1945.
Од свих народа Југославиjе, Срби из Хрватске су надпросjечно учествовали у НОБ., што се може видjети у табели бр. 1
ПРЕГЛЕД УЧЕШЋА СРБА И ХРВАТА У НОБ НА ТЕРИТОРИЈИ ХРВАТСКЕ У ДРУГОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ [2]
Ако се одреди средњи броjни однос између Срба и Хрвата у jединицама НОВЈ у Хрватскоj за све четри ратне године добиjамо однос 1,73 : 1 у корист Срба . Ако узмемо податке о учешћу у НОБ свих живих становника СР Хрватске а према стању од маjа 1945. године долазимо до закључка да jе учешће Срба 11,2% а Хрвата 4,7%, са односом 2,4 : 1 у корист Срба[3].
Из овог прегледа се уочава да су Хрвати значаjно почели попуњавати jединице НОВЈ тек по капитулациjи Италиjе, када се већ уочавала побjедничка страна у Другом свjетском рату. Савезници су искористили мит о „хрватском антифашизму“ као основу политике залагања камена темељца нове jугославенске будућности. Таj ирационални мит партизанског jугославенства скупо jе коштао српски народ у Хрватскоj.
Фарса о четницима
Вршећи анализу разних докумената партиjско-политичког руководства у НОБ, као и дискусиjе на послиjератним научним скуповима, може се закључити да су у току НОБ-а у Хрватскоj наjвећи проблеми били борба против четништва (четничка издаjа) и рад на развоjу НОП-а у хрватским краjевима[4].
Четничка опасност jе преувеличавана и послужила jе за национално идеолошко дjељење међу Србима и даљњу физичку ликвидациjу Срба. Тако су после капитулациjе Италиjе, командант и комесар Главног штаба у Хрватскоj Иван Гошњак и Владимир Бакарић наредили, да се изврши jедан од наjтежих партизанских злочина у Другом свjетском рату: 1. Због опасности од четника у овоj фази борбе, нису нам потребни заробљеници. 2. Све заробљене у борби ликвидирати. 3. То чинити и убудуће. Лажна симетриjа у односима снага НДХ и четника, jе била омиљена у партизанским штабовима, иако jе понекад изгледала смjешна.
У jедном раду познатог команданта 35. личке дивизиjе др. Петра Клеута наводи се, да су по одласку 6. личке дивизиjе у Србиjу, наше снаге имале према себи jаке фашистичке снаге од 6.670 људи, коjом jе руководио „Заполи“ (Заповjедништво подручjа Лика). То су били усташе, домобрани, оружници и Медачки четнички одред од 60 четника. Те снаге су оjачаване са два њемачка батаљона[5]. Поставља се питање, каква jе то снага од 60 четника у односу на 6.610 припадника оружаних формациjа НДХ? Толики броj четника jедва jе могло обезбjедити двиjе смjене сеоске четничке страже око Метка и осталих мjеста.
Борбена деjства против усташких снага изгледа нису били приоритет, посебно након одласка пролетерских дивизиjа (6.личке) из Хрватске за Србиjу. Зато се и могло десити да скоро на краjу рата 1944. године у Лици буде великог страдања српског народа од стране оружаних формациjа НДХ (тежишно усташа). Неспособност и неборбеност хрватских партизана Примораца у одбрани српског народа 1944. године правдала се оштром личком зимом и неискуством у борби.
У тим партиjским извjештаjима, веома често су усташе представљане као „шачица декласираних маргиналаца коjа нема подршку у хрватским народним масама“. Чак су и поjедини високи воjни руководиоци Срби, сматрали усташе само „неурачунљивим поjединцима“[6].
Сатанизациjи четништва као симбола зла доприњела jе послиjератна партизанска књижевност и кинематографиjа. У том jугославенском културном опусу домобрани су представљени као неки смjешни доброћудни jадници коjи се одмах предаjу, доносећи партизанима оружjе и одjећу, а своjоj кући одлазе у гаћама. Усташе су приказиване у негативном контексту и углавном у црним беспрекорним воjничким униформама са крватама. Четници су представљани као разбарушени, ружни, прљави, пиjани, зли и са камом као кољачким реквизитом. Овом имиџу „злих четника“ доприњели су и неодговорни поjединци Срби, коjи су се са ножем и шаjкачом сликали за хрватске медиjе почетком деведесетих година.
Учешће Хрвата и Срба у формациjама НДХ и четничким jединицама показуjе стварну снагу и опасност од поjединих оружаних формациjа на териториjи Хрватске и можемо jе видjети из табеле бр.2.
ПРЕГЛЕД УЧЕШЋА СРБА И ХРВАТА У ОСТАЛИМ ОРУЖАНИМ ФОРМАЦИЈАМА НА ТЕРИТОРИЈИ ХРВАТСКЕ У ДРУГОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ [7]
Ако анализирамо 1943.годину, када су четници били наjброjниjи видимо да четника има 7.000 а снага НДХ има 230.000, што jе однос 32,8 : 1 у корист снага НДХ.
Након 1943. године, долази до смањења броjног стања оружаних формациjа НДХ. Упоређуjући са табелом бр.1 види се да су припадници оружаних снага НДХ прешли у партизанске jединице и при краjу рата обезбjедили себи ореол антифашистичких бораца. Познати су нам случаjеви када су потомци жртава послиjе рата на улици препознавали усташке злочинце у униформама припадника ЈНА.
Значи, послиjе капитулациjе Италиjе заробљени четници су углавном стрељани а припадници оружаних формациjа НДХ превођени у партизанске редове.
У послиjератним стручним радовима и уџбеницима изjедначивани су усташки и четнички злочини, да би у садашње вриjеме четнички злочини добили већи значаj. Постоjи огроман броj извора коjи доказуjу да су Срби били наjброjниjе жртве у Хрватскоj, односно да jе над њима извршен геноцид. Југославенска историографиjа ту историjску чињеницу ниjе никад квантификовала. Броj убиjених Срба на подручjу НДХ процjењуjе се на 200.000 до 700.000, а у самоj Хрватскоj наjмање на 180.000[8]. Наjвећи дио ових жртава убиле су усташе.
Хрватски политичари и историчари вjешто су успjели да провучу обрнуту узрочно-последичну везу у коjоj су свирепи злочини Хрвата према Србима, последица „великосрпске хегемониjе и угњетавања“.
Према до сада познатим подацима за вриjеме рата четнци су убили око 1.373 лица (од тога су Срби били преко 50% жртава). Оваj броj четничких жртава недовољно верификуjе „четничку опасност“, па садашњи историчари у Хрватскоj таj броj умjетно подижу на око 20.000. Ово значи да су припадници хрватске воjске више убили српских цивила (око 2.000 ) за време агресорске операциjе „Олуjа“ 1995. него што су четници убили (цивила и воjника) за вриjеме циjелог Другог свjетског рата.
Један мањи дио Хрвата (800 припадника) активно се 1941. укључио у антифашистичку борбу и дjелио добро и зло са Србима. Њихову борбеност и жртве Срби никада нису заборавили. Они су били разлог српске вjере у братство и jединство али њих jе било сувише мало да би се то и остварило.
Закључак
Срби у Хрватскоj довољно не афирмишу своjе националне вредности. Углавном закашњело дефанзивно реагуjу када неко изнесе лаж о њима. Још увиjек у jедном дjелу српског народа постоjи проклетство подjеле на четнике и партизане, иако су за већину Хрвата сви Срби одавно били и биће само четници. Срби из Хрватске протjерани су са своjих вjековних огњишта али не смиjу заборавити своjу историjу.
Сталном афирмациjом наших националних вредности, треба анулирати хрватске лажи и национални триjумфализам и националну еуфориjу, коjа jе окренута против свих Срба. Савремена информациона технологиjа нам омогућава да нашу борбу за истину можемо водити непрестано и на циjелом свjетском простору. Прошло jе вриjеме кад смо зависили од закулисаних игара, проблематичних одлука и квалификациjа у неким партиjским комитетима и „народним“ руководствима.
Од познатих бораца за слободу, антисрпском пропагандом, Срби се представљаjу као модерни нацисти. Српске антифашистичке вредности преузели су други а своj фашизам приписали Србима.
Нама у овом времену остаjе стрпљива и тешка борба са знањем на научном боjном пољу, коjом можемо побjедити историjске лажи и преваре наших старих и нових неприjатеља. Борба jе дуготраjна али на краjу даjе конкретне резултате. Оптимизам уљеваjу неки млади хрватски историчари и интелектуалци коjи настоjе српско-хрватске проблеме анализирати на основу обjективно научно утврђених чињеница а не на бази хистеричне антисрпске мржње.
Цивилизованим рjешавањем проблема жртава рата, обjективном анализом узрока и посљедица српско-хрватских конфликта, смањиће се могућност будућих неспоразума и сукоба између Срба и Хрвата.
[1] Хрвати са Србима изборили слободу, Вечерње новости, Београд, 23.6.2015.
[2] Срби у антифашистичкоj борби на подручjима НДХ 1941-1945, Воjноисториjски гласник бр.1. Београд, 1995., стр. 152-167
[3] Исто, стр. 167
[4] Др Гоjко Везмар, Воjно-политичка ситуациjа у Лици до формирања 1.корпуса НОВ Хрватске, Први корпус НОВ Хрватске, реферати и дискусиjе с научног скупа, Хисториjски архив Карловац, 1987.,стр.85.
[5] Петар Клеут, Борбе у Лици 1943- 1945.,Лика у прошлости и садашњости, Зборник 5, стр 336.
[6] Контраадмирал Љубо Мраовић, дискусиjа, Први корпус НОВ Хрватске, реферати и дискусиjе с научног скупа, Хисториjски архив Карловац, 1987.,стр.877.
[7] Срби у антифашистичкоj борби на подручjима НДХ 1941-1945, Воjноисториjски гласник бр.1. Београд, 1995. стр. 152-167
[8] Срби у антифашистичкоj борби на подручjима НДХ 1941-1945, Воjноисториjски гласник бр.1. Београд, 1995., стр. 167
Извор: Удружење Госпићана „Никола Тесла“ – gospic.rs
Везане виjести:
One Response
Crni Djordje,sta to pises covece?! Citav zivot ti se i to malo kose dizalo na glavi od pomena CETNIK.Zar ti da pises o zabludama,ti koji si jasno i glasno onako oficirski gledao sve oko sebe sa prezirom pa i mrznjom ako nisu iz tvojih vrleti i pecina.Nije mi jasno zasto pises sve ovo,imas cin,stan kucu na Lustici-zenina istinaje ali nema veze.Ostao si isti,onako bez boje,trom i pun naknadne pameti.Obicno nesto mrdas i radis kad ocekujes nesto od nekog,tako i sad valjda sebe da opravdas sto NISI ucestvovao u zastiti svog naroda.