КО НЕМА ГРОБА – НИЈЕ УМРО … КО НИЈЕ УМРО – НИЈЕ НИ ЖИВИО

ППрипремаjући обиљежавање деветнаесте годишњице Великог краjишког егзодуса, познатог под кодним називом “Олуjа”, поново отворих роман “Јадовничка жмижда”, аутора Душана Ђаковића, избjеглице из ике, задржаваjући се на одломку у коjем главни ликови, госпићки прота и дjечак, коjи су живи бачени у jаму, док око њих стотине недокланих жртава– дjеце, жена и стараца – jече и запомажу данима, мада и сами чекаjу час у коме ће их стићи смрт, не одустаjу од Бога, молећи се за опроштаj грехова жртава, али и крвника, коjи изнад jаме изговараjу реченицу: „Ко нема гроба – ниjе умро… ко ниjе умро – ниjе ни живио!“

Читаjући ову посљедњу реченицу кроз главу су ми пролазиле броjке и имена
страдалих сународника у “бљесковима и олуjама” деведесетих али и у
“jадовнима и jасеновцима” четрдесетих година прошлог виjека. Жртве из
рата деведесетих на подручjу Хрватске и бивше РСК и сам пописуjем дуже
од 20 година, за коjе вриjеме сам их именом и презименом пописао 7.136,
међу коjима jе jош 1.916 на списку несталих. Нажалост, ни оваj списак
ниjе коначан, пошто смо га само у посљедњоj години допунили са неколико
десетина нових имена. Вjеруjем да смо ми у Веритасу успjели да попис
много више приближимо реалноj броjци жртава, него пописивачи српских и
иних жртава из Другог свjетског рата. По подацима историчара Ђуре
Затезала у комплексу логора Јадовно (Госпић – Јадовно – Паг) страдало jе
преко 40.000 људи а тек десетак хиљада их jе пописано именом и
презименом, док их jе у комплексу логора Јасеновац, према извjештаjу
Земаљске комисиjе Хрватске из 1946., страдало измедjу 500 и 600 хиљада,
од коjих jе, према подацима Музеjа жртава геноцида у Београду, пописано
под именом тек око 83.500. Шта jе са непописанима и гдjе су посмртни
остаци побиjених? Можда jе одговор у већ цитираноj реченици из романа
“Јадовничка жмижда”? У нади да ћу нешто више сазнати о тоj реченици, са
аутором сам причао овога jула и августа неколико пута. И ево што сам
дознао:

Аутор jе 80-их година прошлог виjека, у току припреме свога магистарског
рада под називом “Српско питање у Хрватскоj”, из Историjског архива у
Госпићу, захваљуjући родбинским везама са директором, добио досиjе
“Логор Јадовно” (“стуб висине преко 2 метра и са око 60.000 сложених
листова папируса”) у коjем се, између осталога, налазила и изjава jедног
усташе коjему се по завршетку рата судило за злочине почињене у рату, у
коjоj jе и нашао основу за поменуту реченицу. Наиме, описуjући одакле
усташама идеjа да се Срби, Роми и Јевреjи бацаjу у jаме, усташа jе
испричао да су Павелић, Будак и извjесни Марић, Србин из Лике, коjи jе
био Павелићев пратилац и савjетник, убрзо по успостави НДХ, са папиним
нунциjем у Загребу, отишли у посjету папи Пиjу XИИ. Када су повели
разговор како што више ликвидирати непоћудних са што мање трагова, папа
их jе упитао гдjе би сакрили лешеве да коjим случаjем живе у Финскоj,
нашто су му гости узвратили да би их бацали у jезера коjима обилуjе та
држава. А пошто живите у Хрватскоj, гдjе нема jезера као у Финскоj,
бацаjте их у личке шкарпе, сугерисао им jе папа (папа jе риjеч “шкарпа”,
што jе иначе назив за крашке jаме на подручjу Лике и Далмациjе,
изговорио на чистом хрватском jезику). Причало се jош и о томе како ће
се логораши из свих логора на подручjу НДХ довозити или доводити до
Јадовна гдjе ће их живе или мртве бацати у велебитске шкарпе. Договорено
се одмах почело и реализовати и ко зна колико бих их jош било бачено и
личке шкарпе да се Талиjани нису побунили на свирепост и монструозност
усташа.

Аутор jе оваj досиjе дао на читање госпићком професору Милошу Почучи,
чиjих jе неколико рођака скончало у велебитским шкарпама, од коjег jе,
због “дугог jезика” његове жене, одузет у децембру 1991. године. Ако
оваj досиjе ниjе физички уништен, данас би се могао налазити у Музеjу
Лике у Госпићу, сматра господин Ђаковић, коjи се од 1991. ниjе враћао у
таj град, а како ствари сада стоjе, мала jе вjероватноћа да ће га ускоро
посjетити.

Толико ме jе опчинила цитирана реченица и обjашњење аутора, да сам jе
за вриjеме овогодишњег обиљежавања jедне од наjвећих трагедиjа краjишких
Срба изговарао у више прилика: и у порти храма Христа Спаситеља у Бања
Луци, гдjе су 3. августа Краjишници са обjе стране Уне запалили 7.000
свиjећа у помен страдалих Срба у Хрватскоj и бившоj РСК у рату
деведесетих прошлог виjека; и на парастосу за 1853 жртве “Олуjе”, чиjа
су имена дан касниjе прочитана у истом храму; и на даћи у Колу српских
сестара, гдjе се свих “постолуjних” година свраћа са парастоса и
полагања виjенаца на чашицу за покоj душа; и на округлом столу у хотелу
Босна и jавноj трибини у Банском двору, одржаним 5. августа, под називом
“Олуjа пред Међународним судом правде”, на коjима се разговарало о
главном претресу и скорашњоj пресуди по узаjамним тужбама Хрватске и
Србиjе о геноциду; и на “мосту спаса” на риjеци Уни на граници између
данашње РХ и БиХ, преко коjег jе око 100.000 Кордунаша и Баниjаца у
августу 95. прешло у Републику Српску и са коjег су дан касниjе спуштени
виjенци за страдале и у Другом и у посљедњем рату и на коjем jе
краjишки пjесник Мићо Јелић-Грновић, недалеко своjе родне куће, у коjу
ниjе навраћао свих ових “постолуjних” година, рецитовао своjе
родољубиве пjесме; и мало касниjе у Сводни, мjесту између Новог Града и
Приjедора, гдjе су 8. августа 2 хрватска МИГ-а гранатирала избjегличку
колону и убили троjе а ранили више десетина избjеглица, а дан касниjе и
на Петровачкоj цести, коjом jе у неколико августовских “олуjних” дана
прошло више од 100.000 Далматинаца и Личана и на коjоj jе 7. августа
хрватски авион убио 9 људи, међу коjима четверо дjеце, а око 50 их ранио
и гдjе jе бихаћко- петровачки владика г. Атанасиjе (Ракита), са своjих
десетак свештеника и ђакона, поред спомен обиљежjа у облику стилизованог
српског православног крста, служио парастос.

Чини ми се да сам у злокобноj реченици „Ко нема гроба – ниjе умро… ко
ниjе умро – ниjе ни живио!“ пронашао одговор на српска пострадања у
прошлом виjеку.

Пише: Саво Штрбац

Извор: Интермагазин

Везане виjести:

САВО ШТРБАЦ: Ослобађање оптужених jе ругање жртвама и то Хрватска стално ради

73. ГОДИШЊИЦА КРВАВОГ УСТАШКОГ ПИРА НА ПАГУ И ВЕЛЕБИТУ

О плану да се заоре „источна њива“