Ко је и какав био генерал Миле Новаковић (1950-2015)

Да му срце изненада ниjе отказало послушност, генерал потпуковник Миле Новаковић (1950-2015) и даље би у своjоj кући поред Дунава дочекивао разни свиjет – од воjника, дипломата, политичара и новинара до истражитеља ратних злочина, адвоката, безбедњака и других знатижељника коjи су га походили у потрази за обjашњењем или охрабрењем.

(Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 27. септембар  2016. године.)

Са каквом намjером га jе посjетио Јирген Колд, актер данског документарца „Масакр у Двору“, филма о бруталном убиству деветоро менталних болесника и инвалида 8. августа 1995. године? Злочин jе извршен за вриjеме „Олуjе“ пред очима мировњака из Данске коjи га нису сприjечили jер за то – нису имали мандат УН! Колда, команданта батаљона због тога двиjе децениjе прогони савjест.

И дилема да ли jе требало да прекрши мандат и спаси животе несрећницима. Новаковић ниjе имао дилему. Пред камеру и госта извео jе своjу десетогодишњу ћерку Јовану и питао какав то мандат УН може да забрани воjнику да било гдjе у свиjету заштити сличну девоjчицу ако би њен живот био угрожен?! Дански официр ниjе могао да се уздржи од суза, а српски од цитирања Хемингвеjа: „Никад не питаj за ким звона звоне – она звоне за тобом!“

Брзо, бритко, jасно и сликовито. Такав jе био Миле Новаковић, човjек и официр коjи нас jе напустио 14. септембра 2015 године.

Рођен 1950. у Кирину, у општини Вргинмост. Одличан основац и гимназиjалац у Карловцу, наjбољи међу 387 питомаца 25. класе Воjне академиjе у Сараjеву. Високу ратну школу и магистарске студиjе прекинуо jе 1991, измjестио породицу из Загреба и отишао на Кордун. Четири пута jе ванредно унапређиван, четири пута одликован. У рату jе прво преузео jедну бригаду на Кордуну. Потом jе предводио Краjишнике у пробиjању коридора кроз Посавину, операциjи коjу су заjедно извели борци РС и РСК у jуну 1992., поново успостављаjући копнено-ваздушну везу са Србиjом. Његов лични и допринос Срба из Краjине том воjничком успjеху брзо jе заборављен. Само jе jедном присуствовао обиљежавању годишњице пробоjа у Дугоj Њиви у Модричи.

„Ми Краjишници нисмо победничка страна, па нас ваљда не желе у таквим прославама“, коментарисао jе касниjе.

Командовао jе краjишком воjском од 1992. до 1994, био jе савjетник за националну безбjедност предсjедника РСК, преговарач са Унпрофором и Загребом, вођа операциjе „Паук“ у западноj Босни. Преузимао jе дужности на коjе су га постављали и са коjих су га смjењивали, свjестан ризика од манипулациjе коjима су били изложени Срби из Краjине и њихове вође. Био jе огорчени противник разних паравоjских и њихових самозваних предводника коjи су „ратовали“ од Далмациjе до Источне Славониjе на срамоту Срба и на њихову велику штету.

То се наjбоље видjело у jесен 1995. године у Аркановом кампу у Ердуту гдjе су, након што их jе диљем Србиjе хапсила полициjа, испоручивани избjегли Краjишници, њих око 20.000 и гдjе су прошли невиђену тортуру „кажњавања издаjника“.

Генерал Новаковић jе диjелио судбину своjих земљака и у „Олуjи“. Пробиjао се кроз колону, у коjоj jе била и његова породица, од Петрове горе (гдjе jе стигао са преговора у Женеви), према Двору и Новом граду да би помогао Кордунашима и Баниjцима да потисну снаге Хрватске воjске и Армиjе БиХ како би цивили безбjедно прешли риjеку Уну и стигли у Републику Српску. Издавао jе наредбе заjедно са генералом Милетом Мркшићем, последњим командантом СВК коjи jе прошлог мjесеца, као хашки осуђеник умро у затвору у Португалу.

Тих „олуjних“ дана Новаковић се присjетио говорећи на његовоj комеморациjи, када jе први пут jавно рекао и да jе Мркшић краjем љета 1991. покушао да изврши воjни удар и смиjени Благоjа Аџића и Вељка Кадиjевића, као и да су због тога, за казну, он и његова бригада сjутрадан упућени у Вуковар.

Он се осврнуо и на Мркшићеву пресуду

„Осуђен jе, иако у пресуди нема да jе он учинио или наредио било какав ратни злочин, нити да су га извршили припадници његове jединице. Учитано му jе као кривица нечиjе накнадно разумевање шта jе требало да уради. У суштини, осуђен jе због тога што jе касниjе постао познат по дужности последњег команданта Српске воjске Краjине да би тобожња српска кривица била потврђена“ – оциjенио jе Новаковић.

Ангажовао се и за генерала Борислава Ђукића након што jе љетос ухапшен у Црноj Гори по потjерници из Хрватске, тврдећи да у случаjу бране Перућа, за шта га терете, нема ни зрнца његове кривице.

Живио jе скромно, увиjек са мислима на Краjишнике изгинуле код Масленице, Медачког џепа, у „Бљеску“ и „Олуjи“, са мислима на оптужене у Хагу од коjих jе неке, више зарад истине него због њих самих, бранио добровољно свjедочећи у Трибуналу.

Био jе свестрано образован, одлично jе познавао филозофиjу и психологиjу, обожавао логику и математику и пасионирано читао историjска штива. Био jе резервисан према укориченим свjедочењима оних коjи су стизали само до предсобља господара рата и мира. И писали мемоаре. Он jе улазио у кабинете. И ћутао.

Прикупљао jе документе, сређивао дневнике и свjедочења са разних воjних, политичких и дипломатских састанака коjима jе присуствовао са намjером да све то jедном обjелодани. Ниjе стигао!

Миле Новаковић jе често био више доступан другима него своjоj породици, jеднако првоj, у коjоj jе са Катарином изродио два сина, и другоj у коме му jе Јасминка подарила кћерку. Воjска Србиjе испратила га jе почасним плотунима, поштоваоци и земљаци последњим поздравом а породица опростом.

Они коjи воле увиjек опраштаjу!

Извор: ПРИНЦИП

Везане виjести:

ПРЕМИНУО ГЕНЕРАЛ МИЛЕ НОВАКОВИЋ – Jadovno 1941.

Генерал испраћен без воjних почасти – Jadovno 1941.

Хапшење Борислава Ђукића: О генералу нема ко да пише …

Генерал испраћен без воjних почасти – Jadovno 1941.

ПРЕМИНУО ГЕНЕРАЛ ЈОВО БЛАЖАНОВИЋ – Jadovno 1941.

МИЛЕ МРКШИЋ ПРЕМИНУО У ЗАТВОРУ – Jadovno 1941.