Ко ће памтити ако нећемо ми?

Култура сjећања и памћења, са племенитим циљем очувања успомена на страдалнике из Другог свjетског рата, проjекат jе Удружења студената историjе Др Милан Васић.

Подстакнути осjећањем дужности и потребом да се коначно jедном за свагда невине жртве спасу заборава, ови млади историчари организовали су низ значаjних предавања и геноциду и холокаусту у Другом свjетском рату, и не мисле да остану на томе.

Проjекат jе завршен, људи су имали прилику да чуjу мишљење добрих предавача из области коjе се баве холокаустом и геноцидом. Да ли jе то први организовани проjекат вашег удружења и како оцjењуjете успjех?

Проjекат Култура сjећања и памћења ниjе завршен. Завршен jе семинар, а у наставку проjекта 20.06.2012. смо у сарадњи са Удружењем грађана Јадовно 1941. на Филозофском факултету поставили изложбу Моjе jадовно о комплексу логора смрти Независне Државе Хрватске, Госпић – Јадовно – Паг, коjа ће бити отворена до средине jула.

Да, ово jе први проjекат Удружења студената историjе Др Милан Васић коjег смо организовали заjедно са Удружењем грађана Нефеш хаjа коjег сачињаваjу људи коjи се овим темама баве већ неколико година. Можемо се похвалити да смо на семинар успjели довести неколико наjзначаjниjих имена из српске науке коjи се баве изучавањем холокауста и геноцида што нам jе омогућило да се први пут у току школовања сретнемо са конкретним знањима из ове области и, што jе можда и важниjе, да схватимо колико тога ниjе урађено и шта мора постати послање новоj генерациjи историчара.

Семинар jе дефинитивно успио. По први пут на нашем Филозофском факултету смо два мjесеца говорили о овим веома значаjним темама. Од преко 30 полазника семинара готово сви су били редовни до краjа што ниjе било лако ако узмемо у обзир да jе реализациjа семинара текла упоредо са предавањима и испитним роковима. Резултати овог семинара ће, надамо се, бити видљиви већ краjем године кад завршимо планирано истраживање коjег ће провести полазници овог семинара.

Шта jе натjерало студенте историjе да организуjу нешто такво и ко вам jе помогао са контактима, организациjом?

Поjмови холокауст и геноцид су у одређеноj мjери присутни у нашоj jавности, али на жалост, детерминисани тумачењима догађаjа из последњег рата, наjвећим диjелом Сребреницом, што у основи замагљуjе праву слику ствари.

Са друге стране, Република Српска нема научне институциjе коjе би се бавиле овим прблемима чиме jе отворен простор удружењима унутар коjих нериjетко дjелуjу дилетанти, људи без адекватног образовања, а у неким случаjевима и људи веома сумњивих намjера.

Из ових разлога смо се одлучили да покушамо оформити групу студената коjа ће се даље у свом професионалном раду бавити овим темама. Другим риjечима хтjели смо показати научноj, али и широj jавности да у Републици Српскоj постоjи научни потенциjал коjи ниjе искориштен.

Какве су реакциjе и како уопште оцjењуjете интересовање људи за ову тему, коjа jе од огромног значаjа за оваj народ?

Интересовање постоjи, то ниjе спорно, али оно ниjе артикулисано. Једноставно, немамо научне институциjе чиjи глас би представљао ауторитет у jавности. Ако погледамо продукциjу у комунистичко вриjеме видићемо да ни тада ниjе мањкало интересовања, али jе уочљиво одсуство система. Примjера ради у нашоj jавности jе доминантна тема да ли jе у Јасеновцу убиjено 700000 људи, а када бисте од учесника у расправи затражили да вам наброjе 10 имена страдалих у Јасеновцу наишли бисте на мук. Имамо потпуно погрешно трасиране наративе о геноциду и поражаваjуће одсуство науке приjе свега на локалном нивоу.

Каква су ваша искуства са знањем младих људи (студената/ученика) о геноциду у Другом свjетском рату и шта jош може да се уради да се свиjест о томе код њих пробуди?

Стање ниjе jедноставно. Код ученика постоjе више неке магловите представе него конкретна знања, док jе код студената, бар кад jе риjеч о студентима историjе, ситуациjа знатно другачиjа. Питање jе да ли имамо право да од младих очекуjемо знање ако узмемо у обзир да у наставном плану и програму немамо наставне jединице коjе обрађуjу ове историjске поjаве и да помен тема углавном зависи од сензибилитета наставника. И у образовању jе уочљив недостатак система.

Дакле борба за уврштење тема холокауста и геноцида у наставне планове обавезног образовања и успоставу научних институциjа даjу могућност да изиђемо из незавидне ситуациjе у коjоj се данас налазимо.

Какве jош проjекте спремате и када jе и како настало удружење?

Удружење jе настало 2010. Године окупљањем групе ентузиjаста са циљем да раде на унапређењу услова студирања и провођењу стручних и образовних проjеката. Ступили смо у контакт са Међународним удружењем студената историjе и неколико наших колега ће у септембру учествовати на међународном скупу ове асоциjациjе.

Што се тиче других проjеката, колеге Никола Борковић и Немања Куриџа раде на проjекту Команданти говоре. Циљ jе прикупити, научно обрадити и обjавити изjаве ратних команданата Воjске Републике Српске. Следеће године планирамо организовати семинар о холокаусту и геноциду, само сада на широj, међународноj платформи.

Како jе бити студент у Српскоj и да ли су студенти активни у смислу бављења научним радом, стицања нових знања, путовања?

“Како jе бити студент?“ Одговор на ваше питање може да се креће од минимума до максимума на амплитудноj кривуљи у зависности од тога ко на њега одговара. Ипак, морамо се сложити да се на нашим факултетима мало тога промjенило у последњих неколико годинама.

Нешто конкретниjе можемо говорити о томе како jе бити студент историjе у Српскоj.

То значи прилагођавање разноразним негативним поjавама од омаловажавања струке па све до уочавања нерада и небриге у пословима коjи се тичу суштинских, идентитетски важних послова нашег народа.

То истовремено значи и имати двиjе учионице од по 30-так миjеста на преко 300 студената и не имати на располагању ни jедан доступан рачунар у 21. виjеку упркос свим причама о стандардима и болоњама.

Значило би то и гледати и поjедине „професионалне“ студентске организациjе коjим jе наjбитниjе организовати журку у „еминентним“ локалима како би касниjе подиjелили новац зарађен на своjим колегама.

То значи обиjати прагове разних институциjа, врата универзитетских инстанци и свих других док вас блиjедо и са подсмиjехом гледаjу како им обjашњавате колико jе битан одонс према нашим страдалим прецима или колико jе значаjно сакупити изjаве оних коjи су стварали РС.

Бити студент историjе у Српскоj значи и непрестани рад и увjерење да се за вриjеднности коjе се тичу заjеднице вриjеди борити упркос свему наведеном.

На питања одговарали:

Предраг Лозо

Драгослав Илић

Извор: frontal