Књижевна критика: Судбина Срба у Хрватској

Постоји карика која недостаје, а која би требало да понуди сувисло објашњење мржње која тиња и две и по деценије од завршетка ратова. Изврсна студија Чедомира Вишњића управо је та аналитичка карика која даје могуће одговоре на кључна питања која са собом повлачи статус Срба у Хрватској.

Изузетно добра тема и изузетна анализа доступне архивске грађе, дала је резултате који надилазе само двадесет година рада (1951-1971) Српског културног друштва “Просвјета”.

Овај мали сегмент слике СФРЈ, показује функционисање целине и показује – то је сада сасвим јасно – да је питање односа Срба и Хрвата било кључно за неуспех и прве и друге Југославије. Зато је аналитичко читање архивских докумената везаних за Србе у Хрватској у наведене две деценије показало могуће одговоре на питања везана за слом СФРЈ.

Драгоцена грађа коју нам Вишњић излаже речита је сама по себи, а ауторови зналачки одмерени коментари и запажања указују на важна места која демистификују еру, већ и идеолошки систем који ју је стварао.

Тако на самом почетку педесетих година прошлога века, свега пет-шест година након завршетка рата у којем су Срби у Хрватској на најстрашнији начин пострадали од усташа и у којем су у крвавој партији између хрватских комуниста и хрватских усташа, хрватски Срби били доминантно платежно средство (чинили су 73% састава партизанских јединица), записник са седнице Политбироа ЦК СКХ показује да су разматране негативне појаве у спорту.

Уочава се негативно расположење против Београда, види се “стварање фронта спорта у Хрватској против спорта у Србији” а циљ је одбрана од “хегемонистичких настојања Београда”.

Тада се на утакмицама чују пароле: фуј Партизан, четници, српски кољачи. Утакмице тимова из Жупање и Борова завршавају се тучама играча и публике уз епитете: усташе – четници.

А када крајем 1951. “Динамо” у Загребу победио “Црвену звезду” маса навијача скандира: “Загреб – Сплит – Сарајево – Земун.” И као што аутор примећује, ове се пароле не би постидели ни претходници ни наследници ових навијача “Динама”. На ове догађаје, хрватски комунисти не реагују и остају на свом главном колосеку – бежању од одговорности.

И док конфедерализација јача и распламсава се дебата о хрватском језику, хрватски Срби углавном – ћуте. Још у својим претходним књигама Вишњић даје одговоре зашто је то тако. Прву Југославију Срби из Хрватске су дочекали као остварење вековних жеља и вредност коју безусловно треба бранити.

И оно мало њихових интелектуалаца и политичара који су дочекали крај Другог светског рата, веровало је да је заједничка држава основна вредност, толика да је боља и црвена Југославија, него никаква. И због тога је већина Хрвата сматрала да су највеће сметње за остварење њихових националних циљева управо Срби пречани и њихови савезници, малобројни Хрвати југословенског опредељења.

У Другом светском рату бежећи од усташког ножа Срби у Хрватској прилазе партизанима гледајући у њима своју одбрамбену војску и у кратком року постају ударна песница ове политике. (1943. године чланство КП Хрватске чинило је 81% Срба и 19% Хрвата).

Тако за Србе пречане и друга Југославија постаје безусловна вредност за коју дају све и одричу се, у складу с комунистичком догмом, националног идентитета. Вишњић примећује “да су Срби из Хрватске, потпуно испражњени и од минимума реалног културног националног садржаја и живота, о чему је одлучивало баш то хрватско Бакарићево вођство, своју немушту политичку енергију уливали у не сасвим јасно дефинисано титoвско југославенство”.

За разлику од мноштва књига које или некритички глорификују или идеолошки острашћено критикују време о којем ова књига говори, Вишњићева студија на ретко прегледан и скрупулозан начин расветљава доба које је наизглед било бесконфликтно и прогресивно, а заправо увертира крвавог расплета који ће уследити две деценије потом. Отуда се наслов “Време спорта и разоноде” чита као горка иронија и демистификација опсена које је стварала социјалистичка пропаганда.

Али, Вишњићева књига и начин анализе изнетих докумената и стил писања – иначе, бриљантан, често сасвим налик врхунској прози са суптилним иронијским отклоном – нису усмерене на сатанизацију партизанског покрета у Хрватској, ни Комунистичке партије, већ на пружање целовите слике о томе како су изневерени идеали једне револуције и политичког покрета који ју је извео.

О томе како се пројекат социјалистичке Југославије већ 1971. године недвосмислено нашао на своме крају, док је процес стварања самосталних држава отишао далеко и да је само међународни политички контекст омогућио последње две деценије постојања СФРЈ.

Чим њега више није било, та се земља распала у рату. Свако ко жели да разуме српско-хрватски спор ову књигу не сме да заобиђе с обзиром на мноштво прворазредних докумената који показују механизам једне партије и њене државе која је изневерила огромне жртве и идеале на којима је декларативно почивала.

Као и у претходним својим књигама Чедомир Вишњић је и овим делом показао да је један од водећих српских грађанских интелектуалаца у Хрватској, човек од оне врсте која је насушно недостајала Србима у Хрватској у деценијама иза нас.

Аутор: Младен Весковић

Извор: Вечерње новости