Кладите се на Фердинанда

Глумица Тила Дириjе описала jе масовно националистичко певање по берлинским кафанама: Јело се хлади, пиво се млачи, нема везе – рат jе

Ниjе рат одмах избио, али jесте подстицана еуфориjа. И то са много плех музике. Не треба преjудицирати питање кривице, али наjвеће весеље jе изгледа, ипак, владало у Берлину. Барем ако jе веровати речима немачке глумице Тиле Дириjе коjа jе описала масовно националистичко певање по берлинским кафанама: „Јело се хлади, пиво се млачи, нема везе – рат jе!” Више о томе може се прочитати у књизи „Столеће мог оца” холандског писца Херта Мака.

Срби ван Србиjе су jош пре избиjања рата обрали бостан. Можда бисмо о томе могли да поразговарамо током нашег следећег скаjповања у Хагу. Има ли погодниjег места за српско брање бостана од тог града? Или можда ипак у некоj амстердамскоj кафани? У августу долазим у Преводилачку кућу како бих радила на преводу романа „Вечера”. Интересантна књига о насиљу. А наставићу наравно и да трагам по неизмерноj ризници Краљевске библиотеке. Онда следећа сесиjа нека буде почетком августа у анархистичком, слободољубивом Амстердаму!

ДРУГА СКАЈП-СЕСИЈА: Амстердам-Антверпен Субота, 26.jул 2014.

Можда jе сада лакше кретати на пут из Србиjе него током санкциjа, али свакако ниjе jефтиниjе. Барем не ако се карта не купи годину дана унапред. Разним заобилазницама данас сам коначно стигла у Амстердам. Једна од моjих успутних станица био jе Салцбург. Захваљуjући брату коjи тамо привремено борави, имала сам прилику да присуствуjем свечаном отварању Салцбуршког фестивала коjи jе – а како би могло друкчиjе у овоj jубиларноj години – стаjао у знаку рата и присећања. Част да свечаним говором отвори фестивал зато jе тешко могла припасти неком другом него медиjски наjрабљениjем историчару овог тренутка: Кристоферу Кларку. У пролазу до свог седишта начас сам га видела изблиза. Седео jе са своjим сином одмах иза столице намењене председнику Аустриjе. Своjим широким лицем и проседом брадом подсетио ме jе на мог приjатеља. Деловао jе помало неопуштено сред свеколике пажње коjу су му упућивала сва та препланула, испеглана лица изнад своjих уштирканих оковратника и дубоко деколтираних тиролки. Баш су сви били под утиском Кларковог релативизма. Три свечана говора коjа су претходила његовом била су, иначе, подjеднако упечатљива. Тако сам научила нешто ново о Фроjду. Понесен општом ратном и националистичком еуфориjом, наводно jе  ускликнуо да jе коначно поносан што jе Аустриjанац и да одсад сав његов либидо припада Аустриjи. Ратом напаљени Фроjд?! Какво ли jе то било заразно лудило кад су људи масовно доживљавали рат као оргазмично пражњење?

Избор музике коjа jе свирана између говора сведочио jе, међутим, о дисонантноj и стравичноj страни рата. А дисонантниjе и стравичниjе од Антона Веберна тешко могу да замислим. Сетила сам се филма у коjем jе jедан од ликова пропратио нечиjе певање примедбом: „Ко то дави мачку?” Штета што текст песама трагичног аустриjског песника Георга Тракла ниjе могао да дође до изражаjа од вриштаве виртуозности сопрана. Било како било, био jе то догађаj вредан памћења, пре свега било jе уживање слушати изврсни немачки jезик ученог Кларка, коjи се показао као сjаjан говорник. Анегдоте коjе се у оваквим приликама сипаjу из рукава како би атмосфера била опуштениjа такође су за мене биле нове. У међувремену знамо да су краjем jула 1914. резултати коњских трка у Лонгшану били битниjи од вести са Балкана, али за мене jе била новина да jе извештач Би-Би-Сиjа од телеграма с вешћу о атентату помислио да jе типовање победничких коња тако да jе своjим слушаоцима сугерисао да се кладе на Фердинанда, Пуцањ и Сараjево! Можда Кларк ниjансира своjа излагања зависно од публике коjоj се обраћа (недавно jе дао jош jедан помирљив интервjу српскоj штампи); његова књига ће управо због израженог релативизма остати нов миљоказ у историографиjи Првог светског рата.

Пут ме jе после Салцбурга водио преко Берлина, где сам сасвим случаjно налетела на другу стару знаницу: Тилу Дириjе, бечку глумицу настањену у Берлину са мужем Јевреjином, коjа jе jула 1914. подлегла истоj еуфориjи као Фроjд и многи други. И коjа jе, баш као и Фроjд и многи други, непуне две децениjе касниjе морала да напусти Немачку. На њу сам набасала захваљуjући такозваним столперстаjне (Stolpersteine). Берлин се, наиме, на леп начин подсетио своjих прогнаних и убиjених суграђана, превасходно Јевреjа, постављањем бронзаних коцки у тротоару испред зграда где су живели.

Запињући о њих у ходу (stolpern – саплитати се), пролазници на њима могу прочитати имена тих страдалника. И Тила jе добила такву jедну коцку, иако спада у оне малоброjне коjи су успели да извуку живу главу тако што jе избегла у – Југославиjу.

Наставиће се

Пише: Јелица Новаковић и Свен Петерс

Књига се може наручити од издавача: CLIO, Господар Јованова 63, Београд, тел. 011/3288-471, 3035-696, e-mail: forum@clio.rs, саjт: www.clio.rs

Извор: Политика, субота 10. октобар 2015., стр. 24

Везане виjести:

Фељтон: Последице jедног пуцња (1)

Фељтон: Последице jедног пуцња (2)

Фељтон: Последице jедног пуцња (3)

Фељтон: Последице jедног пуцња (4)

Фељтон: Последице jедног пуцња (5)

Фељтон: Последице jедног пуцња (6)

Фељтон: Последице jедног пуцња (7)

Фељтон: Последице jедног пуцња (8)

Фељтон: Последице jедног пуцња (9)

Фељтон: Последице jедног пуцња (10)

Фељтон: Последице jедног пуцња (12)

Фељтон: Последице jедног пуцња (13)

Фељтон: Последице jедног пуцња (14)

Фељтон: Последице jедног пуцња (15)

Први свjетски рат – Јадовно 1941.