Кисела понуда

Због чега светске велесиле, Америка и Немачка пре свих, на оваj начин понижаваjу Србиjу? Због чега траже од ње да пљуне руку коjа изнад Србиjе никада ниjе откочила ручицу на авиону бомбардеру?

Териториjално мала, економски уништена, демографски у муњевитом
опадању, нема нуклеарно оружjе, нема ни респектабилну армиjу, оклеветана
као ниjедна држава пре ње, оцрњена горе од нацистичке Немачке,
боjкотована, бомбардована… Да, реч jе о Србиjи. И коме треба став
такве државе, коме jе важно шта службени Београд мисли о глобалним
светски трвењима, о украjинскоj кризи, на пример.

Због чега Кирби, Девенпорт, они момци из кабинета Меркелове,
секретари и помоћници из Обамине овалне трпезариjе, заврћу руку Вучићу,
тераjу га да се изjасни против Путина, уведе санкциjе Русиjи? Србиjа
Русиjи да уведе санкциjе? У пракси то значи да Србиjа сама себи уводи
санкциjе. Али не ради се овде о делотворности материjалног карактера.

Због
чега светске велесиле, Америка и Немачка пре свих, на оваj начин
понижаваjу Србиjу? Због чега траже од ње да пљуне руку коjа изнад Србиjе
никада ниjе откочила ручицу на авиону бомбардеру? Други jесу, посебно
ови што то траже. Једино Русиjа никада ниjе разарала, палила,
бомбардовала Србиjу, сви други jесу. И велики и мали, jедни плански из
голог интереса, хладно, статистички, други с уживањем, сладострасно. Да
ништа друго не постоjи, а постоjи, ово jе Србима довољно да буду
русофили.

Значи ли то да jе Русиjа велики приjатељ
Србиjе и Срба? Не значи. И таj однос jе сложен, лежи на плетиву
поjединачних веза, на сеобама, асимилациjама, издвоjеним jунаштвима
израслим из неузвраћених љубави, дубоким и далеким заjедничким коренима,
истоj вери.

Било jе да Москва мируjе док Србиjа
гине, да Москва гледа у Бугарску као у jединче, док Срби гледаjу у
Русиjу очима пуним наде. Претварала се та нада у сузе, знамо и то, али
руска рука српску главу ниjе секла. Звучи патетично, свестан сам, али
ово jе истина.

Кичму односа Срба и Руса не држе само
Иван Јакшић, Саво Владиславић, Николаj Николаjевич Раjевски већ и нешто
што се не може ни опипати ни пронаћи у музеjу као експонат. Ко то не
разуме, на њега не вреди трошити речи.

Шта би се
променило да Србиjа уведе санкциjе Русиjи? Отпочели би преговори
Београда с Европском униjом. Зар то има исту тежину? Зар jе то трговина?
Какве нас тек заседе, уцене и „понуде“ чекаjу на бриселском
преговарачком друму кад jе ова, претпреговарачка, овако кисела?

Сећате
ли се изручења Слободана Милошевића Хашком трибуналу, на Видовдан 2001.
године. Први пут у савременоj светскоj историjи jедна држава jе свог
бившег председника изручила привременом судском органу. Више од
понижења, више од срамоте.

И шта смо за то добили?
Троjица у Београду поделила су пет милиона долара. Нисмо ли и због тога
овде где данас jесмо? Да jе било куражи, мудрости, памети Србиjа jе за
изручење Милошевића могла да постане пуноправни члан Европске униjе.

У овом „украjинском“ случаjу за Србиjу трговине нема. Свега осталог има. Користи наjмање.

Пише: РАТКО ДМИТРОВИЋ

Извор: Вечерње Новости